Очекујемо, заправо смо сигурни, да ће и ова влада бити лоша, да ће бити партитократска, да ће радити на свом богаћењу и ухљебљењу своје нове политичке класе док нам кроз медије сервира популистичку причу о борби за стандард, бољи живот, али и идентитет и културу грађана који све то финансирају
Најприроднија ствар током студија је развијање нездравих хобија. Многи и сматрају да нисте студирали ако нисте упознали све кафане, солидан број клубова, понеку биртију и конзумирали што више нездравог садржаја. Но, неки од нас су мало претјеривали у “нездравости” па ми се догодило да развијем болестан хоби читања коментара на порталима и разноврсним форумима политичких медија. Један од коментара који се понављао, који се појављивао у различитим облицима на сваку вијест која је имала негативну конотацију увијек се сводио на “овога нема нигдје”, “ми смо најгори”, “наравно да нам је овако кад смо стока” и онај наводно шаљив, а суштински лексичка манифестација биједе: “ко последњи изађе да угаси свјетло”.
Последњих дана октобра је коначно, након више од четири мјесеца, “свјетлост дана” угледала нова влада Црне Горе. Најгломазнији али нипошто најнеобичнији кабинет ће тако покушати да се ухвати у коштац са финансијским, али и свим другим, проблемима који се из мјесеца у мјесец, из године у годину, гомилају. Иако прогнозе и очекивања нису велика, иако је коалиција у најмању руку “разнородна”, кабинет није најнеобичнији из простог разлога што смо у претходне двије итерације пробали необичне и неприродне комбинације да је било шта ново што се могло изродити морало бити повратак уобичајеном. Четрдесет друга и четрдесет трећа ће сигурно наћи пут у уџбенике и биће изучаване на политичким наукама из разних разлога а ми се, четрдесет четвртом, враћамо у утабане стазе с тим што их овај пут не “таба” ДПС.
Мој пријатељ се буни на те бројеве и пита се како је дошло до четрдесет и четири владе Црне Горе, шта све спада у тај број. И збиља, када погледате кроз историју, откривате постојање многих нејасноћа те се поставља питање да ли се рачунају све владе, сва извршна вијећа и сви министарски савјети од Божа Петровића-Његоша до Милојка Спајића. Није јасно ни како се рачунају владе у егзилу, нарочито у моменту када постоје двије супротстављене и међусобно непризнате – друга Јована Пламенца и она Анта Гвозденовића. Питање остаје и око тога на који начин ћемо посматрати владе које остају у истом саставу иако држава мијења своје име, уређење и територију – да ли је влада Мила Ђукановића у Државној заједници Србије и Црне Горе иста или нова као влада Мила Ђукановића, у истом саставу, у независној држави Црној Гори. Но, број од претходне четрдесет три и ове четрдесет четврте опстаје.
Нисмо ми једини који праве такве грешке. Тренутно је установљено мишљење да је Џозеф Бајден четрдесет и шеста особа која је на позицији предсједника Сједињених Америчких Држава, иако је заправо четрдесет пети. Из неког разлога Гровер Кливленд се истовремено рачуна и као двадесет други и двадесет четврти предсједник САД, па је тако гурнуо љествицу и за све остале. Било да је четрдесет четврта, седамдесет осма или петнаеста, суштина ће остати иста. Очекујемо, заправо смо сигурни, да ће и ова влада бити лоша, да ће бити партитократска, да ће радити на свом богаћењу и ухљебљењу своје нове политичке класе док нам кроз медије сервира популистичку причу о борби за стандард, бољи живот, али и идентитет и културу грађана који све то финансирају. Нажалост, сва је прилика да ћемо бити у праву.
Наши разлози за то су објективни, долазе из познавања политичара, познавања тога како воде своје партије, јавна предузећа, како су водили општине или појединачне ресоре у претходном периоду. Није нам непознато да је “визија” коју нам политичари нуде углавном она која им гарантује што дужи опстанак на позицијама моћи, а ту визију остварују из задуживања нас и наших потомака те стратешким позиционирањем партијске војске. Последње три године показале су да корупција и криминал могу бити мањи, али да је партитократска идеја пођеднако снажна код нове власти као што је била код ДПС-а.
Бити заступљен у друштву, гостовати по медијима, бити срдачно дочекиван од новинара и водитеља даје ономе коме се пружи таква прилика један вид задовољства. Ођедном је ваша ријеч битна, ваша анализа предмет дискусије на кафанама и славама, а ваша ријеч нешто што може да остане запамћено у друштву. Доноси вам и препознатљивост на улици, питају вас за мишљење као да сте видовити, а старије госпође говоре за вама “како је пристојан овај момак, све фино каже”. Но, то коментарисање после неког времена мора постати досадно, и долази у опасност понављања ради недовољног квалитета политичког живота.
Главни актери те “сцене” се смјењују али су идентични, њихове идеје су замјењиве, визије непостојеће. Чак их је тешко распоредити на политичком спектру јер су скоро сви на истим позицијама, уз различит идентитетски предложак. Зато, из владе у владу понављамо узалудно исте критике надајући се да ћемо наметнути неку нову тему, или ако је не можемо наметнути, да ће политичка клика довести до тога да је у првом плану борба за идеје, а не стално понављање о демократији, меритократији, антикорупцији и друго.
Можемо тако отићи корак даље. Сви ови рационални аргументи, све ово што смо научили посматрајући нашу политичку сцену ипак је у једној мјери засијењено неким, рекло би се чак урођеним ставом да је код нас “најгоре”, да смо ми “најгори”. Разлог томе не лежи искључиво у фрустрацији да се иста критика понавља, нити је појава новијег доба. Зато се морам вратити на коментаре које сам упознао практикујући свој нездрав, студентски, хоби.
Сигуран сам да је и свако од вас наишао на такав тип коментара. Наводно реалистичан, пун себе, непопустљив у самокритици према сопственом окружењу, а заправо, арогантан. Садржина тих коментара није довршена јер аутор у ствари жели да каже “овога нема нигдје – како ја квалитетан западох овдје”, “ми смо најгори – сви ови око мене су најгори, сем мене”, “ко последњи изађе да угаси свјетло – а ја већ сад одох јер вриједим”. Цитирани коментари су углавном покупљени са друштвених мрежа и реакција на порталима мада се појављују и у колумнама, на панелима, у свим могућим публикацијама.
Мотивација за овако суморан поглед на стварност долази из претјераног осјећања самобитности, пренаглашене сигурности у сопствене способности. Онај ко изговара горенаведене ријечи није чак ни толико згађен окружењем, било оно партијско или не, не сметају му ни негативни догађаји које коментарише на Фејсбуку или новинским колумнама. Њему или њој у ствари смета сопствени положај, пише из бијеса насталог из увјерења да његова или њена величина није испоштована, да не заузима заслужену позицију у друштву, да га/је не виде као просветитеља, интелектуалца, гуруа, једном ријечју, величину. Поменута особа је урадила све исправно, посједује све најбоље ставове, у свему је у праву и само ово друштво, зато што је толико грозно, толико јадно, тако некако најгоре, то не примјећује и заслужује да му буде угашено свјетло.
Сопствене неостварености, сопствена немоћ, сопствени бијес који клија из неуспјеха, доводе до оваквих ставова. Тај моменат није неуобичајен и сигуран сам да и за себе могу рећи да сам падао под тај утицај, да сам бесмислено критиковао, да сам, жаргонски речено, грињао. Проблем је што то “грињање” није било ништа друго до начин да се компензује сопствено незадовољство. Реално говорећи, у свему томе нема ништа посебно лоше. Суочени смо са неквалитетним партијским кадром, са политичком класом танког знања и тањег интегритета и онда тако, обесправљени, покушавамо да нађемо начине да се, макар кроз ријечи, суочимо са њима. Проблем је што у свему томе постоји још један моменат, моменат који може имати дебилитатитивно дејство на друштво у цјелини.
Изрази незадовољства који се своде на “ово нема нигдје” у својој суштини су дефетистички. Они, иако наизглед дрчни, љути, агресивни, заправо представљају апсолутну предају и зато се на крају увијек и сведу на “ко последњи изађе да угаси свјетло”. Наша сигурност и убијеђеност у истинитост тих израза је заправо сигурност пораза. Ако нигдје није горе него овдје, ако овдје живи такав народ који никад неће бити способан да му буде боље, сваки труд је узалудан. Ми, ако смо најгори, просто немамо чему да се надамо, немамо ради чега да се трудимо и све што нам је остало је то импотентно грињање. Овакав исказ не само да је арогантан, не само да је дефетистички, он је расистички и ахисторичан.
Ставови овог типа игноришу реалност по којој је, због различитих друштвених збивања, узрокованих географијом, освајањима, конкретним лидерима у кључним историјским моментима, заправо сваки народ пролазио кроз сличне фазе током друштвеног развоја. Идеја да је “код нас најгоре” занемарује реалност да је “овако”, на овај или онај начин, било и на другим мјестима гдје је сада наизглед боље. Занемарује и реалност да неки други, код којих је горе, тек треба да дођу на овој степен “најгорости” у сопственом друштвеном развоју политичког бића.
Развој свијести о слободи је идеја водиља Хегелове филозофије историје. Он сматра да људски род, шта год чинио, заправо нужно иде ка даљем и даљем развоју ове свијести. Све човјекове друштвене творевине и сва прегалаштва заправо теже овом развоју и дјелају у складу са њим. Било да се са тим слажемо или не, можемо сами да примијетимо да, историјски посматрано, стадијум у којем се налазимо и који перципирамо као “најгори”, није истински незапамћен. Неки други су га већ прошли и сада су, макар када се ради о нивоу развоја њихових институција, на бољем и вишем нивоу.
Ово не значи да треба да одустанемо од љутње усмјерене ка политичким, партијским, вођама. Суштински је битно и како интернализујемо и како екстернализујемо ту љутњу. Ако се претјерано загубимо у очајању по ком смо “најгори”, можемо запасти искључиво у дефетизам и ахисторизам, а онда нам не остаје ништа друго сем да цитирамо Владислава Петковића Диса:
Узвик га пролама: “Неће бити боље
Никад, никад боље, никад бити неће”
У таквом стању ћемо пустити лошу власт да лоше влада, лоше друштво да трули и даље, јер смо у стању свијести по ком заправо треба да нам увијек буде лоше. Тада нам остаје једино да пустимо Talking heads, ухватимо се за уши и играмо уз “Road to Nowhere (come on inside!)”. Можемо и Chrisa Reau и “Road to Hell”, шта год нам се више свиђа. Колико год да је стање лоше, а лоше је, то не значи да смо по било чему гори од осталих. Не само да нисмо гори, већ смо исти, са истим способностима и начинима да погурамо своје друштво напријед и да га учинимо бољим, корак по корак, кроз изборе, кроз протесте, кроз сваку малу или велику акцију. Наравно да нас кроз то прати моменат очаја по ком нам се чини да ће нам живот проћи у борби да друштво буде само промил боље, али то је једина могућност коју имамо. Тако једино можемо боље упалити свјетло умјесто да ламентирамо за оним последњим који ће га угасити.
Стефан Ђукић
Извор: Велике Приче
