Пише: Бредли Томсон
Наслов једног од скоријих уводника, Wall Street Journal је гласио: „Сви смо ми сада неоконзервативци.“ Ова тврдња је претјерана, али не у многоме. Неоконзервативизам је, било то добро или лоше, био најутицајнија политичка филозофија прошле генерације. Али шта је то заправо? Моја нова књига Неоконзервативизам: Читуља за једну идеју покушава да одговори на то питање.
Дефинисање неоконзервативизма није лак задатак, поготово када његови заговорници тврде да то није систематизована политичка филозофија. Неоконзервативци попут Ирвинга Кристола радије описују неоконзервативизам као „увјерење“, „начин размишљања“ или „расположење“. У најбољем случају, кажу, то је синкретички интелектуални покрет под утицајем различитих мислилаца као што су Платон, Троцки и Хајек. Данијел Бел је схватио ту синкретичку природу неоконзервативизма када је себе описао као „социјалисту у економији, либерала у политици и конзервативца у култури“. На једном нивоу, неоконзервативизам је свакако синкретички „начин размишљања“, али ћу овдје показати да је неоконзервативизам заправо свеобухватна политичка филозофија, највише обликована идејама Леа Штрауса преко Ирвинга Кристола.
Прво, погледајмо како се неоконзервативци представљају, нарочито у односу на шири конзервативни интелектуални покрет и Републиканску странку. Ирвинг Кристол је једном похвалио неоконзервативизам као прву варијанту конзервативизма двадесетог вијека која је „у складу с америчким духом“. Импликација ове изјаве је да је Голдватеров конзервативизам – с нагласком на индивидуална права, ограничену власт и laicces fair капитализам, као и одбацивање модерне државе благостања – некако ван тог америчког духа. Супротно томе, неоконзервативци су одувијек били браниоци државе благостања настале након New Deal-а. Није изненађење да неоконзервативци подржавају, ријечима Бена Ватенберга, „јаку улогу државе“ – државе која опорезује, регулише, прерасподјељује и, како ћемо видјети, ратује. То је, изгледа, оно што значи бити у америчком духу.
Оно што неоконзервативцима посебно смета код републиканаца који се залажу за мању владу јесте недостатак „филозофије управљања“. Они већ дуго савјетују републиканце да се одрекну џеферсоновских принципа и развију нову „филозофију управљања“. Ипак, иронично, неоконзервативна „филозофија управљања“ није заснована на фиксним моралним принципима. Умјесто тога, то је интелектуални приступ дефинисан прагматизмом.
Неоконзервативна „филозофија управљања“ је филозофија о томе како владати или управљати. Она се своди на „политичко размишљање“, што значи развијање стратегија за освајање, задржавање и коришћење моћи на одређене начине. Због тога неоконзервативци савјетују Републиканску странку да постане попут камелеона и да се прилагоди промјењивим околностима.
Ноам Чомски: Русија у Украјини хуманија него што су САД биле у Ираку
Прагматично државништво неоконзервативаца засновано је на двије основне претпоставке: прво, идентификација „јавног интереса“ с неком врстом златне средине, и друго, претпоставка да само они – и нико други – имају практичну мудрост да препознају ту златну средину. Зато неоконзервативци вјерују да је и неопходно и могуће да мудри државници пронађу златну средину између алтруизма и самоинтереса, дужности и права, регулације и конкуренције, религије и науке, социјализма и капитализма. На примјер, Норман Подхорец је тврдио да неоконзервативни државници треба да буду у стању да одреде „тачну тачку у којој би подстицај за рад“ био „угрожен доступношћу социјалних бенефиција, или тачку у којој би прерасподјела прихода“ почела „да урушава економски раст, или тачку у којој би једнакост“ ушла „у озбиљан сукоб са слободом.“ На крају крајева, стратегија неоконзервативаца је прихватање моралних циљева либералног социјализма, али уз додатак да они могу боље пружити „социјалне услуге“ или усмјерити те услуге ка конзервативним циљевима.
Неоконзервативизам је, међутим, много више од прагматичног политичког размишљања. То је систематска филозофија с дубоким филозофским коријенима. У средишту моје књиге је тврдња да је политички филозоф Лео Штраус имао најважнији утицај на интелектуални развој Ирвинга Кристола. „Неоконзервативизам“ први пут открива важност Кристолове рецензије из 1952. године књиге Штрауса „Прогони и умјетност писања“. Према Кристолу, Штраус је „постигао ништа мање од револуције у интелектуалној историји, и већина нас ће – бар фигуративно – морати да се врати у школу да би научила мудрост прошлости за коју смо мислили да је знамо.“
Шта је Кристол научио од Леа Штрауса?
Постоји непремостиви јаз између теорије и праксе, филозофије и града, мудрих појединаца и обичног народа. То значи да постоји радикални раскид између „сфере теоријске истине“ (тј. сфере у којој живе филозофи) и „сфере практичног моралног вођења“ (тј. сфере у којој живе нефилозофи). За Штрауса, то је значило да је Платонов идеализам компатибилан с Макијавелијевим реализмом.
Запад се налази у стању интелектуалног и моралног пропадања, што се види кроз пораст филозофског нихилизма. Штраус је извор модерног нихилизма препознао у либерализму Просвјетитељства – либерализму Џона Лока и Томаса Џеферсона. Штраус је био оштар критичар модерног рационализма и науке, индивидуализма природних права и laissez-faire капитализма, тврдећи да су сви они окренули човјека од натприродне стварности ка природи, од вјере ка разуму, од заједнице ка индивидуи, од дужности ка правима, од неједнакости ка једнакости, од реда ка слободи, и од самопожртвовања ка самоинтересу. Резултат тога је да су човјек и друштво изгубили везу са природним поретком и с религијском вјером потребном за одржавање моралног и политичког јединства.
Платонова политичка филозофија је неопходан лијек за болести модерног друштва. Класично природно право дефинисано је четири начела. Прво, политичка заједница је примарна јединица моралне вриједности, што значи да је „опште добро“ циљ режима, а присилно „јединство“ средство за постизање тог циља. Друго, истински праведан политички поредак треба да одражава „хијерархијски поредак људске природе“, што значи да су неки људи природно способнији за владавину од других. Треће, оно што је природно исправно за било које друштво увијек се мијења у зависности од потреба и околности, што значи да државници филозофи не треба да буду ограничени конвенционалним моралом или владавином закона. Четврто, врлина и јавни интерес представљају друштвену сврху, што значи да мудри државници морају користити „добронамјерну присилу“ како би учинили своје грађане врлинским.
Платонски државници треба да темеље режим на одређеним предачким побожностима и политичким митовима. Кардинална врлина за обичан народ је самопожртвовање. Штраусов неоконзервативизам дефинисан је оним што је Ирвинг Кристол назвао „новом синтезом“ идеја – синтезом коју је карактерисао као „класично-реалистичку“ по природи и темпераменту. У основи неоконзервативизма је основни дуализам који комбинује оно што је Штраус назвао „путем Сократа и путем Трасимаха“. Платоново природно право („сфера теоријске истине“) пружа коначни стандард правде за неоконзервативне државнике. Ипак, неуредна свакодневна реалност политике значи да су конвенционални морал и понекад чак Макијавелијевска мудрост („сфера практичног моралног вођења“) и те како неопходни и корисни. Филозофски, Штраус је сматрао да је могуће заговарати „промишљену ‘политику моћи’“ Макијавелија у оквиру ширег Платоновог оквира који раздваја теорију од праксе. Тако је Кристол научио како да помири Платонов идеализам („класичну“ тезу) са Макијавелијевом мудрошћу („реалистичком“ антитезом) да би створио неоконзервативну синтезу.
Шта су, онда, основна начела неоконзервативизма?
Неоконзервативна метафизика: Неоконзервативци прихватају „политичку заједницу“, или оно што је Ирвинг Кристол назвао „колективним ја“, као примарну јединицу моралне, социјалне и политичке вриједности. Они прихватају Платоново начело да је полис или нација једина заједница адекватна за испуњење природног циља човјека, што повезују са оним што разнолико називају „јавним интересом“ или „општим добром“. Стварни садржај „јавног интереса“ је оно што мудри и добронамјерни људи кажу да јесте, због чега се он никада не треба дефинисати. Највиши задатак неоконзервативног државништва је наметање идеолошког јединства „колективном ја“ у име стално промјењивог „јавног интереса.“
Неоконзервативна епистемологија: Неоконзервативци почињу са Платоновом претпоставком да су обични људи ирационални и да их морају водити они који су рационални. Према Ирвингу Кристолу, постоје „различите врсте истина за различите врсте људи. Постоје истине које су прикладне за дјецу; истине које су прикладне за студенте; истине које су прикладне за образоване одрасле, а идеја да треба да постоји једна истина доступна свима је модерна демократска заблуда.“ Највиша истина у Штраусу и Кристолу резервисана је за филозофа, док је обичан човјек ограничен на „знање“ друге врсте: митове, откровења, обичаје и предрасуде. Неоконзервативци вјерују да нацију морају обликовати они који владају. Контролисање идеја значи контролисање јавног мњења, што заузврат значи контролисање режима у цјелини. У коначници, обичан народ мора бити вођен вјером и њеним неопходним савезником – силом.
Неоконзервативна етика: Ако вјерујете, као што то чине Штраусови неоконзервативци, да постоје „различите врсте истина за различите врсте људи“, онда морате вјеровати да постоје и морају постојати различити морални кодекси. Обичним људима је потребан неки облик конвенционалног морала који се лако учи, прати и преноси с генерације на генерацију. Обичном народу потребна је побожност и патриотизам као митови који организују живот. За неоконзервативце, морал је конвенционалан и прагматичан. Пошто нацију сматрају примарном јединицом политичке вриједности и пошто „јавни интерес“ поистовећују са сврхом владе, они морално добро и врлину дефинишу као оно што је корисно – не за појединца, већ за нацију. Морал се, дакле, дефинише као превазилажење сопствених ситних интереса ради жртвовања за опште добро.
Неоконзервативна политика: У сржи неоконзервативне филозофије управљања лежи увјерење да је могуће, ријечима Кристола, да мала елита „унапријед зна шта чини срећу за друге људе“. Пошто обични људи не могу знати шта заиста желе или шта чини њихову истинску срећу, потпуно је прикладно да их политички образована елита усмјери ка истинској срећи и спријечи их да праве лоше одлуке. Највиша сврха неоконзервативног државништва је, дакле, обликовање преференција, формирање навика, култивисање врлина и стварање „доброг“ друштва, друштва за које је унапријед познато да је исправно онима са вишом филозофском мудрошћу. Зато неоконзервативци заговарају коришћење државне силе да би се „донијеле добре“ одлуке за америчке нефилозофе како би их усмјерили ка животу врлине и дужности. Као што је Штраус јасно ставио до знања у свом најутјецајнијем дјелу Природно право и историја, мудри државници морају научити да користе „присилу“ и „добронамјерну контролу“ да би обуздали себичне и ниске жеље обичних људи. Кулминација неоконзервативне политичке филозофије је њихов позив на „конзервативизам националне величине“. Слиједећи Ирвинга Кристола и Леа Штрауса, Дејвид Брукс, Вилијам Кристол и нова генерација неоконзервативаца прогласили су „нацију“ за фундаменталну јединицу политичке реалности, „национализам“ за позив на нови јавни морал, и „национални интерес“ за морални стандард политичког одлучивања. Овај нови национализам, према Бруксу, „спаја добробит заједнице са националном величином.“ Морална сврха конзервативизма националне величине, према Дејвиду Бруксу, је да покрене амерички дух; да распламса машту нечега величанственог; да унаприједи „јединствену америчку вјеру“; и да инспирише Американце да гледају даље од својих уских личних интереса према већој националној мисији – ка некој мистичној, хегелијанској „националној судбини.“ Нови амерички грађанин треба да буде вођен „националистичким врлинама“ као што су „дужност, лојалност, поштење, дискреција и самопожртвовање.“ Основни морално-политички принцип неоконзервативаца је јасан и једноставан: потчињавање и жртвовање појединца у корист националне државе.
Политички, Бруксов нови национализам би користио савезну владу да спроводи велике „националистичке јавне пројекте“ и гради велике споменике како би духовно ујединио нацију и спријечио „клизање“ Америке у оно што назива „нихилистичком осредњошћу“. Важно је да амерички народ пристане, положи заклетву и поштује неку велику централну сврху коју је за њих дефинисала савезна влада. Идеалан Американац, према Бруксу, треба да одбаци своје личне вриједности и интересе и уједини свој „ја“ са неком мистичном заједницом колективне душе. Због тога је Брукс хвалио врлине кинеског колективизма у односу на амерички индивидуализам. На крају, неоконзервативци желе да „реморалишу“ Америку стварањем нове патриотске цивилне религије око идеје „американизма“ – американизма који ће суштински редефинисати „амерички дух.“ Визија добре Америке за неоконзервативце је она у којој обични људи раде напорно, читају Библију, иду у цркву, рецитују заклетву на вјерност, практикују основне врлине, жртвују се за „опште добро“, слушају команде владе, ратују и умиру за државу.
Филозофија националне величине је такође покретачка снага неоконзервативне спољне политике. Заиста, неоконзервативна спољна политика је огранак њихове унутрашње политике. Велика сврха спољне политике националне величине је да инспирише Американце да превазиђу своје уске, дјетињасте и себичне интересе за узвишене националне пројекте. Неоконзервативацки програм „добронамјерне хегемоније“ ће, према Вилијаму Кристолу и Роберту Кејгану, „уживати у прилици за национално ангажовање, пригрлити могућност националне величине и обновити осјећај херојског“. Другим ријечима, Сједињене Државе треба да воде ратове како би се бориле против нихилизма. Како су Кристол и Кејган рекли, „реморализација Америке код куће на крају захтијева реморализацију америчке спољне политике.“ Водити рат, жртвовати благо и крв како би се „демократија“ донијела странцима – то је мисија достојна велике нације.
Неоконзервативци, дакле, вјерују да ће снажна спољна политика – која укључује војну интервенцију у иностранству, рат, промјену режима и империјално управљање – одржати амерички народ политизованим и, самим тим, врлинским. Спашавајући свијет од тираније, Америка ће спасити себе од унутрашње корупције. И има још. Одржавањем Америке стално укључене у изградњу нација широм свијета, неоконзервативни владари ће имати прилику да испоље своје државничке врлине. Не може бити државништва без политике, а не може бити истински великог државништва без рата, па неоконзервативци презиру моралне принципе који би им ускратили ову могућност. Стање перманентног рата, политика добронамјерне хегемоније и стварање републиканске империје значе да ће увијек постојати потреба за политиком и државништвом.
Неоконзервативизам је систематска политичка филозофија. Њихова прича о умјерености и мудрости је заправо начин да интелектуално разоружају своје противнике у конзервативно-либертаријанском покрету који желе да бране принципе Оснивача о индивидуалним правима и ограниченој влади. Неоконзервативци проповиједају умјереност као врлину како би обични људи прихватили компромис као неминовност. Али политичка филозофија која залаже „умјереност“ и „мудрост“ као своје кључне принципе или лажно прикрива своје праве намјере, или представља транзициони стадијум ка неком ауторитарнијем режиму – или обје ствари.
Мој најдубљи страх је да неоконзервативци филозофски припремају нацију за неку врсту меког, америчког стила фашизма – фашизма очишћеног од својих најружнијих обиљежја и украшеног за америчку публику. Ово је озбиљна оптужба и не схватам је олако. Неоконзервативци нису фашисти, али тврдим да дијеле одређене заједничке црте с фашизмом. Размотрите доказе:
Као и фашисти, Штраус и неоконзервативци одбацују вриједности и принципе повезане са либерализмом Просвјетитељства – наиме, разум, егоизам, индивидуална права, материјално стицање, ограничену власт, слободу, капитализам, науку и технологију. Одбојни су им морални етос и вриједности либералног капитализма, и хвале племенитост „варварских“ врлина као што су дисциплина, храброст, смјелост, издржљивост, лојалност, одрицање, послушност и самопожртвовање.
Као и фашисти, Штраусови неоконзервативци су метафизички колективисти: они нацију сматрају примарном јединицом политичке вриједности; друштвено тијело доживљавају као органску цјелину; промовишу друштвене дужности над индивидуалним правима; залажу се за коришћење принудне моћи државе како би промовисали ред и јединство; захтијевају да се појединци подреде „јавном интересу“ и служе неком нејасном концепту „националне величине.“ Као и фашисти, Штраус и неоконзервативци су статисти који снажно одбацују деполитизовани – то јест, ноћни чувар – поглед на владу у корист патерналистичке, корпоративне, свемоћне државе. Залажу се за коришћење принудне моћи државе да би регулисали економски и духовни живот човјека.
Као и фашисти, Штраусови неоконзервативци умањују значај уставних правила и граница и глорификују врлине великих државника. Као и фашисти, Штраус и неоконзервативци вјерују да живот треба да буде дефинисан сукобом и да стање сталног мира и просперитета морално деградира; заговарају одржавање америчког народа у стању сталног страха и мржње према унутрашњим и спољним пријетњама; желе да милитаризују америчку културу; романтизују врлине рата и империје као регенеративне; и подржавају спољну политику сталног рата како би обновили националну судбину и осјећај величине Америке.
Укратко, страхујем да неоконзервативци припремају пут за неку врсту меког деспотизма који би једног дана могао да води ка облику фашизма. Они нас чине комфорним с одређеним фашистичким принципима, американизујући их – украшавајући их традиционалним америчким манирима и моралима и у реторици Абрахама Линколна. Неоконзервативци су заговорници нове управљачке државе – државе коју контролише и регулише мандаринска класа конзервативних врлинских људи који сматрају да је амерички народ неспособан да влада собом без помоћи посебне, унапријед познате мудрости неоконзервативаца. Они су конзервативна верзија FDR – овог мозговног трста: желе да регулишу скоро све области људске мисли и дјеловања. Подржавају контролу државе над економијом, као и контролу над моралним и духовним животом људи. Неоконзервативци желе да регулишу спаваћу собу исто колико и одборе за управљање предузећима.
Неоконзервативци су лажни пророци американизма. Они који желе да бране вриједности Просвјетитељства и републику индивидуалних права коју су створили амерички револуционарни оснивачи морају поново преузети интелектуалну и моралну предност од неоконзервативаца која је некада дефинисала обећање америчког живота.
Бредли Томпсон је истраживачки професор на ББ&T универзитету Клемсон и извршни директор Института за проучавање капитализма на универзитету Клемсон. Такође је био гостујући научни сарадник на универзитетима Принстон и Харвард, као и на Универзитету у Лондону. Професор Томпсон је аутор књига Џон Адамс и дух слободе, Неоконзервативизам: читуља за једну идеју и Револуционарни ум Америке: морална историја америчке револуције и декларације која ју је дефинисала. Такође је уредник књига Револуционарни списи Џона Адамса и Антиропски политички списи, 1833-1860: читанка.
Извор: Cato-unbound.org
