Пише: Милош Лалатовић
Задњих деценија се укоријенило једно велико лицемерје. Да познате личности и невладине организације на тачно одређене датуме и тачно одређеним жртвама праве разне перформансе, изражавају солидарност и симпатију, а за друге датуме и жртве се праве као да не постоје, покушава се сва кривица пребацити на њихово руководство, умањивати се жртва ових људи и итд. Од чега то зависи? Вјероватно од много чега, од менталитета, пропаганде, материјалне и нематеријалне користи, па чак и зато што је то модерно, кул, у тренду…
Поставља се питање колико су стварно ти људи емпатични на једне, антипатични на друге, који лију крокодилске сузе на једним гробовима и за једним мајкама, док друге не примећују, иако су им ови други ближи просторно, а често и крвно…
Зар, заиста не виде “брвно у свом оку“, а виде сваки трун у туђем. А шта ако жртве које су некад оплакивали више не буду “актуелне“, ако се рефлектори свјетских медија уклоне са њих и оставе их у гробној тами запуштених гробова? Да ли ће и онда бити заинтересовани за те људе, или ће се у међувремену улоге промијенити и лицемерно фарисејски рећи “погријешили смо“…
Као оно кад је Исус говорио својим савременицима “ да смо били у вријеме насих предака не би смо убили пророке“, а уствари овакве особе предстваљају и претке и потомке у различитим временима свог живота. Али у зависности од ситуације заузимају и различите ставове, а, опет су једни те исти непромијењени. Ради се о људима глумцима, а неки су се стварно и превише уживјели у своје улоге и тако са том улогом пропадају и они. Улога их је убила. Други се већином прилагођавају успјешно ситуацији. Брже или спорије мијењају улогу, облаче други костим и понашају се како им тренутни редитељ каже. Овакви људи су час велики националисти, час космополити, па ово, па оно. Можда су у потрази за правим собом. Било би у реду да је та потрага искрена, али кад се нешто глуми, а вјероватно се и сами убиједе у то, онда је то нешто друго.
Но, добро, сви смо људи, на путу индивидуације како каже Јунг и Јеротић. Треба разумјети и овакво понашање и људе. Свако има своје разлоге и не треба осуђивати, а иначе је тешко схватити и себе, а камоли другога човјека.
Човјек је тајна. Скрива се и од себе и од других. Лицемјери и себи и другима. Лицемјери и кад говори о туђем лицемјеру. Можда су управо то она Блејкова врата перцепције, која “ кад се прочисте, све ће бити онако како јесте“…
