Piše: Vojislav Durmanović
Razni ratni lideri devedesetih počev od Alije Izetbegovića do Biljane Plavšić pravdali su svoje političke projekte i ambicije pukim biološkim opstankom kroz krilatice pobjedili smo što smo opstali i da se ne ponovi 1941. Da pohlepa za vlašću i materijalnim bogaćenjem nije razornija i smrtonosnija od fanatičnih mržnji možda ni raspad Jugoslavije ne bi bio toliko nepotrebno svirep. Pa ipak se već na izborima 1996. pokazalo da niko od njih nije uspeo da dočara šta je to svrha dotičnih državotvornih programa nakon odbrambenog obračuna sa nacionalnim neprijateljima, tj. kakva je to borba za preživljavanje koja u sebi ne nosi klicu razvoja do makar za nijansu bolje budućnosti. Drugim rečima, jesmo li kao narod opstali samo da bismo onda u nastajućem sistemu nestali? Iskopavanje litijuma demografski bi uništilo prostore koji važe za kičmu srpskih etničkih prostora na Balkanu. Tako ni Milorad Dodik, koji je na Iksu obznanio bespogovornu podršku beogradskom savladaru u tom poduhvatu, u pomenutom maniru nema odgovor na pitanje: šta bi bio smisao postojanja nezavisne Republike Srpske ukoliko bi ista, recimo, uspela da obezbedi međunarodno priznanje u slučaju secesije od BiH, ako bi potom u zamenu za pruženu podršku bila pretvorena u rudarsku koloniju i tržište za đubre od proizvoda (po mogućnosti brendirano imenima nacionalnih heroja), a njeno stanovništvo u sezonsku radnu snagu za arapske petromonarhije?
Može se reći da je srpski narod na demonstracijama desetog avgusta kao nekada dvadeset sedmog marta, kada je takođe odbio ulogu rezervoara sirovina za nemačku vojnu industriju, pronašao svoju dušu. Deseti će ostati upisan među istorijske datume kada usled krize ideološke apstrakcije padaju u stranu, a svest o nerazdruživosti sudbine snažnije projuri krvotokom nacije. Sad je istorijski trenutak da se problematizuje neokolonijalno stanje postpetooktobarske Srbije u celini. Nema više bezbrojnih klovnovskih paškvila o šansi za pristojniju Srbiju koje lansiraju profesionalni opozicionari čiji je jedini spor sa Vučićem oko povlaštene pozicije pregovarača sa stranim investitorima. Ovoga puta ponuda belosvetskog tehnofeudalnog magnata žiteljima obe strane Drine glasi: ima da vas nema. Narodu Srbije konačno je dozlogrdio položaj provincije u kojoj mirna koegzistencija evropskih, američkih, kineskih i ruskih finansijskih interesa bezočno rastvara nacionalne resurse i društveno bogatstvo. Utoliko je apsurdnija ustaljena režimska demagogija kako demonstranti spremaju prevrat u stilu obojene revolucije: zašto bi iz zapadnih ambasada uklanjali oprobanog izvršitelja sopstvenih aspiracija?
Američki takozvani pljačkaški baron iz 19. veka Džej Guld ozloglašen je po izjavi kako može iznajmiti polovinu radništva da ubija drugu polovinu. To je upravo model razmišljanja po kojem se SNS trenutno ophodi prema građanima zapadne Srbije i Šumadije koji se bore za život od svog rada na svojoj zemlji. Međutim, kako veli Linkolnova izreka, sve ljude moguće je varati neko vreme, neki su potkupljivi sve vreme, ali je nemoguće sve ih iznajmiti na sve vreme. Kako u Gornjoj Volti i na Zapadnoj obali, tako na Solomonskim ostrvima i u Jadru. Inače će Vučićeva nenarodna vlast biti ta koja inicira zadnju seljačku bunu (nakon cazinsko-kordunaške 1950.) na evropskom tlu.
