Пише: Војислав Дурмановић
Петнаестог маја 2025. навршило се равно осам деценија од окончања Другог светског рата и слома нацифашизма на југословенском тлу. Скоро две недеље након предаје Вајдлинговог берлинског гарнизона Црвеној армији, одметнуте снаге ХОС-а НДХ одолевале су Југословенској народној армији под заповедништвом генерала Милана Басте, личког Србина у очајничком покушају пробоја не би ли се предале западним савезницима у шумовитој околини корушког градића Блајбурга.
Решеност остатака усташких јединица — којима током целог Народноослободилачког рата, од првих дана устанка, није било омогућено да се предају под условима какви су важили за друге противнике — да у атмосфери ратног замора и наслућеног почетка Хладног рата прибегну западним савезницима, била је у значајној мери условљена присуством великог броја појединаца са ратним оптерећењем у колонама које су се неконтролисано кретале ка британским положајима у Аустрији. Реторзија која је уследила над хиљадама заробљених припадника поражених квислиншких формација — од којих су многи били нижерангирани учесници у систему Независне Државе Хрватске, који 1944. нису искористили понуђену амнестију за домобране нити били спремни на предају јединицама НОВЈ, већ су се одлучили за емиграцију или наставак отпора у виду герилских активности — данас је историјски документована и широко позната јавности.
Догод се буде олако прибегавало изједначавању српске голготе 1941-1945. са страдалничким историјским искуствима других нација, очито ће се превиђати да младотурски геноцид над Јерменима (према чијој је доктринираној идеолошкој подлози и централизованој истребљивачко-асимилацијској пракси Р. Лемкин сковао овај појам) и нацистички Холокауст над Јеврејима, из визуре намера сопствених налогодаваца – физичке анихилације нетурске популације у Анадолији и искорењивања европског јеврејства – јесу били умногоме успели геноциди.
Да су Павелићеве усташе сасвим оствариле свој замишљени пројекат искорењивања прекодринских и прекосавских Срба са територија омеђених тзв. хрватским државним правом (уз утапање осталог житељства у вишеверски расистички концепт ,,људи хрватске (готске) крви”), а српски народ тамо поделио усуд Јермена и Јевреја, данашње генерације не би ни упамтиле православне богомоље у Бањалуци, Сарајеву и Тузли више него што их на сефардске темплове збрисане са лица земље подсећају зарасла јеврејска гробља, као ископине остале иза Павићевих Хазара или грађана Атлантиде.
Међутим, добра вест из прошлости је да се то није догодило, већ да су Срби своје џелате чак двапут између 1914. и 1945. најурили до Клагенфурта. Српске масе Босне и Херцеговине није снашло што и америчке Индијанце, Конгоанце, Јермене, Јевреје и Палестинце, јер су организоване у партизански покрет стратегијом масовног народноослободилачког рата и идеологијом братства и јединства успеле не само да се одбране од истребљења, већ и да неповратно искорене НДХ. Нема сувише нација које би се у историјским уџбеницима могле подичити таквом побједом, узором самопоуздања и поверења у властиту снагу, као што су Бастини партизани, из предела који је уз Белорусију најстрадалнији у Европи, који су поразили фашистичку оружану силу која им је, заједно са породицама, била наменила смрт у крашким јамама на Велебиту, у Херцеговини и другде.
Дакако да није претерано неочекивано то што српска ревизионистичка псеудоисториографија истовремено инсистира на максималистичким цифрама од милион Срба убијених у НДХ и омаловажавању партизанске улоге у сламању тог немезиса српског народа, не гаји претеране симпатије за револуционарно дељење правде над нацистичким квислинзима као билансу НОБ-а. Илузорно би било исто очекивати и од историчара танких библиографија попут Гидеона Грајфа, кога Додик кити парама не би ли натегнутим прожимањем српског искуства са ционистичким наративима о неупоредивости Холокауста зарадио који поен код западњачких ,,јудеохришћанских” културрасиста.
Зна се да национализам утемељен на жртвословљу и мартиризацији по правилу води или у злочиначки реваншизам, или у парализу — у страху да се катастрофе прошлости не понове. Шта смо, онда, заиста добили тиме што су унуци равногорске емиграције са Запада, 5. октобра 2000, умислили да остварују дедине снове о америчком искрцавању на Балкан? И тиме што данас, сваког 9. јануара, у срцу Крајине слушамо антипартизанске тираде као преписане из усташке емигрантске штампе из педесетих — из Канбере или Торонта?
Шта смо добили тиме што је победнички мит о НОБ-у почетком деведесетих смењен губитничким митом о Србима као назови-логорашком народу, панданима Јеврејима или Јерменима — такозваном „остатку закланог народа“?
Добили смо и једно и друго: и срамоту братоубилачких злодела над ненаоружаним и недужним Муслиманима у Сребреници и Приједору од 1992. до 1995. — не би ли се, тобоже, „осветило Косово“, а Јасеновац „не поновио“ — и потом нови талас виктимолошког катастрофичарења, потпуно апстрахованог од било какве акције (осим десперадског авантуризма у Бањској), након свих косметских пораза и застоја: 2004, 2008, 2013, 2024… Јер, губитничка времена траже губитничке митове.
