Пише: Војин Грубач
Изјавом у Москви о „обојеној револуцији“, патријарх Порфирије је студенте и грађане који су у блокади против режима Вучића фактички дисквалификовао као стране агенте и страно тијело државе. Тиме их је закономјерно окренуо против себе. Збиља, да ли је патријарх очекивао нешто друго? Ако јесте, на основу чега? Спорна изјава патријарха је вјероватно последњи, очајнички покушај лошег режима и лоше опозиције том режиму да се ојача пољуљани ауторитет шефа режима и задржи паклени систем владања у Србији гдје човјек не постојиДа патријарх заиста има ауторитет, послије те изјаве бунт народа би престао. Бунт не престаје, а и зашто би?
Закључак је сљедећи: губљење ауторитета шефа режима је константа, а ауторитет патријарха је доведен у питање. То је резултат дотичне изјаве у Москви. Елем, изјава патријарха је била политичка а не црквена, она није дио хришћанског учења већ оцјена ситуације у друштву. Оцјена протестаната је дата али патријарх није дао осврт на узроке бунта грађана: катастрофалну корупцију, блокаду правосудног система, предају Космета, питање Јадра, или то њега не интересује? Очито, не интересује га.
Подршка студентима у Србији је око 60%. Истраживање јавног мњења ће показати колико се грађана Србије слаже с оцјеном патријарха о „обојеној револуцији“. Да ли има 20%?
Да, се подсјетимо, због истих ствари које се данас дешавају у Србији, у Црној Гори се десио бунт кроз литије. Митрополит Амфилохије то није оцијенио „обојеном револуцијом“, већ је храбро стао на чело литија и водио их. Имао је у томе важну подршку владике Атанасија. У исто вријеме оптуживао је шефа режима у Србији да издаје Космет, па је и званични Београд окренуо против себе и добио на стотине копаља из тог правца. И погодио је с оцјеном, шеф режима у Србији је у цјелости предао Космет. У истој ситуацији видимо различите ставове црквених великодостојника. Митрополит Амфилохије је стао на страну народа и побиједио, па као велики побједник историје отишао на небо. Придружио му се и владика Атанасије. Патријарх Порфирије је урадио супротно: стао на страну лошег система који тлачи народ, што ће се закономјерно завршити потпуним и тужним губитком ауторитета. У томе га је подржао епископ Бачки Иринеј Буловић.
Знамо, то је њихов слободни избор. И нека је. Ипак, окренувши се против учесника бунта у Србији, направили су раскол Цркве од народа. То што је патријарх Порфирије одлучио да жигоше и отјера младост и најљепши дио Србије од СПЦ је само његов проблем. Он се у очима тих људи, на жалост: већ детронисао.
Војин Грубач: Режим и опозиција су малигне ћелије на тијелу Србије
Наравно, скупа са тамном сјенком у виду епископа Бачког Иринеја Буловића. Њихова интервенција у Москви је била дио негативног сценарија шефа режима у Србији. Проблем је што народ Србије више нема шта изгубити. А ради се о врхунском народу, којем није дато да га предводе велики епископи, попут блаженопочивших: митрополита Амфилохија и владике Атанасија. Протести се настављају, а ријечи патријарха вјетрови носе. Студенти нису „обојени“, они су дио литијског духа који се прелио из Црне Горе у Србију. Против студената је шеф режима и опозиција, али и Брисел, Вашингтон, Москва, Берлин, Лондон и Пекинг, а сада и патријарх Порфирије. Никаква, и ништавна је то сила према студентима који су носиоци Духа Светога.
