Пише: Војин Грубач
Све негативно што се данас ради на Балкану, па и тензије унутар БиХ, је усмјерено против студентског и грађанског бунта у Србији.
Укључујући, прије свега, лицемјерну подршку студентима која долази из Приштине, Загреба, Сарајева и Подгорице.
Да су искрено за студенте: то никада не би урадили, јер су недостојни да им дају подршку што показује факт да је београдски режим све то искористио против студената.
Поготово Приштина, којој је шеф режима у Београду дао све што никад нису од званичног Београда очекивали.
Бунт студената и грађана у Србији је усмјерен против разарајуће корупције која влада у тој држави. Србија се претворила у маркет за распродају свега и свачега.
Србију распродаје садашњи режим скупа са опозицијом, гдје сви имају свој дио акција у тој распродаји државе будзашто.
Србију распродају и некадашњи српски националисти који су се продали режиму као врећа роткве. Грош им је цијена!
Да се разумијемо, Космет је већ предат, највјероватније продат.
На исти начин ће се покушати продати Српска, и све остало.
Зато београдски режим има подршку из свих центара моћи.
Београд више није гарант ничега, осим општег посрнућа којег прате раздрагани монолози шефа режима који не зна у којем свијету живи.
Београд је постао симбол безнађа грађана и гарант корупције која превазилази све границе разума.
Послије баханалија у Скупштини Србије, јасно је да је све што се дешавало од стране опозиције било усмјерено против студената и да се радило о подигравању режиму.
И режим и опозиција су купљени да раде против грађана Србије, глумећи неки „сукоб“.
Глума више нема смисла. Иде нова етапа. Каква, видјећемо.
Грађани Србије су већ постали свјесни да би коначни циљ садашњег бунта могао бити: смјена и власти и опозиције. То се никада није дешавало, осим револуцијом, када се политички систем у цјелости рушио.
Да ли ће мирна револуција студената који траже корјениту измјену: политичког, економског и културног система Србије достићи тај циљ, тек ћемо видјети.
Очито је неопходно формирање нове друштвено-политичке организације која би била експонент новог начина размишљања и новог програма за државу.
Ако се то ускоро не деси, агонија ће дуго потрајати и добити нијансе опште трагедије.
До тада, све што ради режим и опозиција представља провидни циркус разбојника, којима једина мисао није држава: већ грабеж свега чега се дотакну и промоција антикултуре која од људи прави анимална бића којима мисао не иде даље од основних инстинката бизарног карактера.
