Пише: Милован Урван
Слушао сам неког интелектуалца с телевизора како разматра тезу да би за Србију био опасан сценарио да се тамо ничим не изазвани појаве неки непознати људи, попут Јакова Милатовића и Милојка Спајића; дакле, опасно би било да се тамо појави епилог црногорске литијске борбе. Мисли овај да је најбоље тражити човјека из тзв. народа. Што се негда говорило, само да је „народни човјек“. То што је искуство показало да су такви најопаснији, ником ништа. Народни човјек је најопаснији јер је носилац гњева, те је његова прва владарска амбиција: освета!
Дочим, пошто је социјалистички времешан тај аналитичар, одмах сам се досјетио да у њему живи страх од Јосипа Броза Тита, који је нека модернија верзија Шћепана Малога. Страх човјеку може да помрачи ум, макар то био и неки усвојени латентни или социјални страх. Да, и то је могуће, као што човјек може да усвоји туђа сјећања, па их баштини као сопствена, тако и са страховима бива.
Александар Живковић: Како је Вучић упознао патријарха Павла?
Авај, аналогија спомињаног телевизорског интелектуалца је неодржива. Ако у тренутку њиховог изненадног појављивања нијесмо знали ко су и одакле су Јаков и Милојко, врло брзо смо се, овдје традиционални заинтересовани за такве ствари, информисали о њиховим родословима, те о односима са ужом и широм фамиљом.
Нека ми опросте што ћу то описати на сљедећи начин. Сматрам да су обојица изванредно рјешење за садашњи политички тренутак у Црној Гори. Милатовић, вјероватно, несвјесно гради имиџ политичке маскоте, а то је савршен образац за обнашање функције предсједника једне од најмањих држава на свијету. Спајић политички полуписмен још је више љековита појава, па сад да је с Марса пао међ нас. Не долива уље на ватру, не сеири с медијима, умије прописно да касни на скупштинска засиједања. Да ли то ради плански или не, свеједно је. Овдје је важно показати да Скупштина није најважнија ствар у нашим животима. Најбоље што је учинио значајне економске помаке. Дакле, укупна појава ПЕС-а показала је да је у Црној Гори корисно политику приближавати бирократији, а удаљавати је од идеологија, које су се у нашем искуству, без изузетка, показала као фатална и фаталистичка. Ну, свјестан сам приговора да ће одмах људи, свикли на досадашње политичке праксе, узвикнути: „Идентитет, српство, црногорство, вјера, нација итд“. Јес. Па управо се бирократизацијом система, тј. еманципацијом друштва у смислу системског и институционалног живота сва та питања једино и могу адекватно регулисати, ако ћемо у складу с принципима демократичности. Зар потписивање Темељног уговора није то потврдило!?
Дакако, нећу наћи пуно савезника у Црној Гори за овакав доживљај ствари и нарави. Стога, да се вратим интелектуалцу с телевизора. Шта он парадигматски потврђује? Управо, највећи страх наших професионалних интелектуалаца и политичара. Појава ничем не изазваних појава, попут Јакова и господина Спајића, показује да деценије политичког и интелектуалног каријеризма, управо бизниса, за тили час могу пасти у блато. Толико је јалов учинак професионалних политичара и њихових сапутника-интелектуалаца, толико је угрожен њихов комплекс више вриједности, пред чињеницом да се у сваком тренутку може појавити непознат нетко и срушити њихове куле од снова, односно, од идеолошких правана иза којих су скривали суштину својих правих и јединих интереса. Једини стварни циљ наших професионалних политичара и интелектуалаца јесте то да пошто-пото одрже своје професионалне каријере.
Зар у Србији не би најбоље било да се, рецимо, по хитном поступку, законски, дакле, бирократски, правно и административно одговорило на пад надстрешнице у Новом Саду. То би показало да се систем може у сваком моменту активирати у име друштвене правде, а не деактивирати у корист неке владајуће странке. То би био једини начин да се покаже смисао државе. Та, објашњавао сам другарици, која ради под врло неповољним условима, да избаци из главе сопствене заблуде.
Прво, освијестио да ради због новчане сатисфакције, а да се благодат коју рад по себи носи подразумијева; друго, освијестити да су њене границе лоше постављене, јер робовласнички третман се никако не може оправдати тиме што њеном послодавцу тренутно посао не цвјета. То је његов а не њен проблем. Али лукави су послодавци, као и наши професионални политичари и интелектуалци, они увијек у џепу саока носе листу вишњих циљева. А чим се покаже да има и других послодаваца, политичара и интелектуалаца, они из другог џепа извуку евара да мало подмажу пословни механизам. Е, то је црвена граница, коју неће прећи ни моја другарица, надати се.
