Пише: Мило Ломпар
Први дио
У другој половини XIX века, после пораза Русије у Кримском рату 1856. године, за чијег трајања је Србија држана у неутралности под претњом аустријске окупације, настаје концерт великих сила као облик европске политике у турским подручјима Балкана. У њему енглеска политика заустављање Русије има своје јако упориште, па Русија није више ексклузивни пратилац положаја балканских хришћана у Османској империји. Лако је одбачена идеја грофа Андрашија, аустријског министра спољних послова, која је била на тапету дана између 1868. и 1871. године, да се Србија привуче западном утицају тако што би јој се дала Босна. Посебно је симптоматичан Берлински конгрес 1878. године. У садејству Дизраелија и Бизмарка одлучено је да херцеговачким устаницима, које Османска империја није могла да заустави, доделе као окупациону силу – Аустрију. Био је то директан удар на српска национална права.
И тај апсолутно антисрпски гест је подразумевао сагласност руске политике. Русија, која је претходно Санстефанским уговором обезбедила велики простор Бугарској, што је условило да дође до Берлинског конгреса као ревизије тог уговора, сложила се са тим. Упамћене су речи којима се кнез Горчаков обратио Јовану Ристићу, тадашњем српском представнику. Оне откривају асиметричност у односима великих и малих народа. Јер, руска војска је ратовала 1876. године са српском војском и ослободила Алексинац, Прокупље, Врање, Пирот, Ниш. У манастиру Свети Роман, код Ражња, налази се гроб руског добровољца Рајевског, који је био прототип за лик Вронског у Ани Карењини. Било је то заједничко ратовање, до кога је довео велики словенофилски притисак у царској Русији, јер је нагнао цара Александра II да уђе у тај рат за балканске православне хришћане.
Но, други пол историјске обрамице делује као контратег у односу на народне представе. Јер, речи кнеза Горчакова су гласиле изричито и немилосрдно: „Прво иду наши интереси, па бугарски, па ваши.“ Одлуке Берлинског конгреса изазвале су у Србији огроман талас незадовољства и чак је народно расположење стигло до анти-руског револта. У анегдотским приказима, као одговор на тај револт, Јовану Ристићу је приписана реченица: „Тешко је нама са Русима, само нам је још теже без њих.” Она остаје аксиом српске политике до дана данашњег. У њој је збрана сва државничка мудрост у горким тренуцима народног разочарања.
Обликовани поткрај XIX века, превасходно под утицајем француског републиканизма и демократизма, српски интелектуалци показују – својим опредељењима – да опадају руски културни утицаји, као и културно зрачење Русије, јер се српска културна подлога све више разуђује. Владавину Петра I Карађорђевића подржавају, као силе у савезу, Француска и Русија. То се показало као можда најбољи облик постојања српске државе: тај паралелни утицај једног западног чиниоца и, обавезно, руског чиниоца. Упркос таквом кретању, можда и управо због њега, утицај Русије је често остајао само унутар фолклорног и народњачког облика постојања, унутар популистичког национализма, ма колико да је политички утицај био важан. Као искрени савезник Србије, у часу кад је Босна и Херцеговина анектирана од стране Аустроугарске, 1908. године, и упркос великом незадовољству у српском народу, Русија је отворено рекла да неће ући у светски рат због једне покрајине. Но, када је био доведен у питање сам опстанак Србије, упркос недовољној спремности руске војске, Русија је ушла у Први светски рат.
Ништа боље не одсликава повремену супротносмерност културне оптике два народа од симболичког значаја који је добила фигура последњег руског цара Николаја II Романова. Он је проглашен светим због мученичке смрти коју му је – као и читавој његовој породици – нанела бољшевичка власт: на челу са Лењином. Тим проглашењем досегао је највише што један монарх може постићи у руској традицији: постао је свети цар. Упркос свему томе, различито од Александра I који је после смрти тако постављен у народном веровању, али је – у највишем тренутку руске моћи – победнички ушао у Париз 1815. године, Николај II Романов се сагледава као један од најслабијих владара у руском народном и историографском памћењу. Јер, било је мишљења да је одабрао погрешне савезнике, Енглеску и Француску, иако је био упозораван да је царевини Романова природно место уз Немачку и Аустрију. Тврди се да је неодговорно ушао у Први светски рат, изазвао пропаст монархије и народну погибељ у потоњем грађанском рату. Али, управо због одлуке да заштити Србију, која је била окидач за Први светски рат, Николај II Романов је у српској јавној свести добио ореол истинског руског цара, цара-заштитника, који симболички одговара колективној представи о Русији, јер испуњава вековне представе и очекивања. Култура се не осврће на историју, тако да је он у српској јавној свести – највећи руски цар. Иста личност, иста фигура, исто време, иста судбина, стварају две потпуно различите културе сећања.
И ту почиње један хијатус, једна пукотина у временима између руског и српског опажања XX века. Руско царство се распало у Првом светском рату. Тај рат је означио престанак монархије, трајање једног великог грађанског рата и настанак државе која је изражавала тоталитарни поредак. Крај Првог светског рата је значио ратну победу за српски народ, потврду српских националних права, ставарање вишенационалне државе под монархијским начелом. То је нешто што је битно различито. Ту су се две димензије времена разишле. Ствари су се показале обрнутима 1945. године. Она за Русе значи војну победу, освајање Берлина, контролу великог дела граница европских држава. Ти садржаји су обележја њихове самосвести. У исто време, 1945. године српски народ остаје без монархије, као последњег знака српске државности у вишенационалној држави, улази у тоталитарни поредак, чији унутрашњи састав подразумева усвајање политике српске кривице због пређашње „великосрпске хегемоније”, долази до физичког истребљења интелигенције и грађанског ставновништва. Поунутрашњује се вишедеценијска политика кривице.
У XX веку долази до историјског разилажења руске и српске политике, али – истовремено – бледи и руски културни утицај. Остаје недиференцирано русофилско осећање у народним слојевима. Два момента су важна. Први моменат ствара сазнање о томе да руска царска политика пропада у Октобарској револуцији. Краљ Александар је водио антисовјетску политику. У послератном времену постоји племенит однос између руске беле емиграције и српског становништва. Има много сведочанстава која говоре да се руска царска емиграција највише населила у Србији, да су лекари, професори, научници, трговци, артисти, учинили много за културно уздизање Србије, да су били изузетно племенити, поготово пожртвовани и да их је српски народ с великом љубављу прихватао. Они су у Србији имали изузетно плодан утицај. Неки од њих су били изузетни научници Београдског универзитета, многи од њих су оставили своје кости по селима и варошицама Србије, као лекари који су лечили сиромашно и неплатежно становништво.
Но, упркос томе, политика краља Александра је била антисовјетска, што је била одлична инкубација да политика у Титом режиму постане антисовјетска и антируска. Јер, то је довело до једног облика предразумевања који је био политички, да би се постепено селио на културно поље: то је русофобија. Први пут се код Срба између два светска рата развија − у малим облицима − извесна русофобија: и то не у ширини народа, нити чак у политичкој оријентацији према царској Русији, већ је главна смерница постајала антируском преко једног модела који је унела Краљевина Југославија: однос према Совјетском Савезу био је изразито непријатељски. Он се преливао у заметке русофобије која је, после Другог светског рата, парадоксално постатала још развијенија.
На темељу Титовог сукоба са Информбироом, под заставом антисовјетизма, постепено се одвија у читавој другој половини XX века жигосање различитих утицаја руске културе и традиције, који се признају само у фолклорним елементима. Oдвија се једна систематска, под заставом секуларизма, дезинтеграција традиционалне културне свести која је повезивала српску средину и наслеђе за руску традицију. У ком садржају? Срце русофобије, како то показује Ги Метан, у књизи о русофобији, почива на симболичком и политичком поистовећивању Русије са Византијом. То је кључно. Анализирајући четири модела русофобије, француски, немачки, енглески и амерички, Ги Метан показује да је читав модерни процес русофобије везан за руско религијско и културно поистовећивање са Византијом. Тако се у XX веку одвија далекосежна и епохална инверзија у којој се оно што је било византијско наслеђе и што се од Светог Саве појавило као византијско наслеђе у српској култури бива подложно негативној редакцији, инверзији и преиначењу.
Краљ Александар је заузимао врло непријатељски став према Совјетском Савезу. Чак су и оне државе које су ратовале на територији Русије у постоктобарском периоду обновиле дипломатске односе до 1924. године. Последња европска држава која је обновила односе са Совјетским Савезом била је Југославија 1940. године. Био је то негативан став према постојању Совјетског Савеза. Али, он није био без реалних упоришта. То је други моменат разилажења руске и српске политике. У његовом средишту је сазнање о томе да совјетска идеологија има два правца. Један настаје као реакција на државни негативни став према Совјетском Савезу. Други је последица совјетске идеолошке предодређености ка дестабилизацији европских држава. Политика комунистичке идеологије је била да све буржоаске државе треба дестабилизовати. Јер, то је претпоставка револуције.
И отуд су увек подржавали сецесионистичке покрете мањина у тим државама. Био је то и рефлекс њихове унутрашње политике. Као што су у Совјетском Савезу дезинтегрисали државотворни руски народ у корист мањих нација, у којима су подстицали институционалне облике државности, тако су чинили у европским државама: науштрб државотворних нација, као јемца стабилности, и у корист сецесионистичких покрета мањинских нација, често лишених било какве државности у пређашњим временима. Тако су проглашавали да је српски народ хегемон у Краљевини Југославији и, чак, подржавали облике тероризма које је Комунистичка партија Југославије спроводила: убиство министра Драшковића, атентат на краља Александра, непризнавање југословенске државе, закључци Дрезденског конгреса 1928. године, подршка усташком покрету 1932. године, представљају знакове истрајног настојања да се ослаби и, по могућству, разбије југословенска држава.
Русима је тешко да разумеју да оно што је за њих била 1918. година – губитак царевине, губитак монарха, бољшевичка диктатура, грађански рат – за Србе је била 1945. година. У менталном смислу, на делу је временска инверзија. За Русе је 1945. година остала година тријумфа: уласка совјетске војске у Берлин, у Праг, у Беч. Они не могу да схвате да њихова велика победа из 1945. године није нешто што је и за Србе била велика победа. За Србе је 1945. година оно што је за Русе 1918. година: губитак краља и монархије, долазак једне непријатељске идеологије, грађански рат. Све чињенице негативног искуства које су се појављивале код Руса 1918. године, коју Руси доживљавају као свој пад, Срби доживљавају као своју победничку годину, јер је српска војска пробила Солунски фронт.
Мило Ломпар на Бориној недељи: Време иде брже од књижевности
А у обе представе је затомљена негативна представа: српска војска је 1918. године пробила Солунски фронт и била на страни ратних победника, али резултат није била српска него југословенска држава. У којој је Ситон-Вотсон предвиђао да Хрвати – премда војници поражене аустро-угарске војске, али као експоненти западног утицаја – преузму политичко вођство. Ни 1945. година није била резултат враћање руске царевине него потврда Совјетског Савеза. И када се 1991. године распао Совјетски Савез одједном Руси проналазе да Харков и Крим нису у Русији. Због дубоког совјетског наслеђа у културним и идеолошким представама, због „совјетског племства” које у потомцима влада том земљом, они одбијају да подвргну историјско искуство превредновању. Као што и код нас 1990. године – са сличних разлога – одбијају да превреднују југословенство и комунизам. Колико, дакле, кошта комунизам? Тај рачун остаје ван главног тока културне свести. Маријупољ, Дњепропетровск, Одесу, створио је кнез Потемкин: никаква Украјина. Кад је Крим дошао у састав Русије? Катарина II га је на сабљи освојила. После двеста година од тог догађаја, у 2014. години, Русија слави повратак полуострва: које је двеста година било њихово, све до 1954. године. У ком рату су га изгубили? Није било тог рата. Како су га изгубили? У Совјетском Савезу.
Шта је био Совјетски Савез? Та питања увек наилазе на културолошку блокаду, јер комунистичко наслеђе није још вредновано, није још процењено, још увек је Лењин на Црвеном тргу. У самој Русији не постоји спремност, као што не постоји ни код нас, да се критички валоризује комунизам. У Русији није извршена десовјетизација свести, баш као што код нас није спроведена детитоизација. Нема, дакле, спремности да се негативно и дубински вреднује комунизам. У Русији није лако извршити десовјетизацију, јер је читава руска администрација изведена из совјетске идеологије. Тешко им је да се ослободе тога. Јер, на власти је један ауторитарни режим: он представља чудну мешавину совјетизма и русизма у наглашеном патриотизму. И опет се сусрећемо са историјским чвором: нимало није извесно да би демократски поредак довео до бољих историјских исхода.
Сведоци смо западног поништавања руске културе због рата у Украјини. Тај рат је изазвала постепена, али постојана западна (америчка) експанзија на исток, после пада Берлинског зида 1989. године. То је пета тотална експанзија на Русију: пољска је окончана 1612. године; шведска у бици код Полтаве 1709. године; наполеоновска (као интегрално европска) 1813. године; хитлеровска (као друга интегрално европска) 1945. године. Западне државе поништавају присуство руске културе, попут уклањања дела Достојевског и Чајковског, у чему је – у складу са својим давнашњим, стаљинградским традицијама − испредњачила хрватска држава, па је Загребачка филхармонија прва уклонила Чајковског из свог програма. Када говоримо о сукобу цивилизација у најширем смислу, морамо се запитати: да ли је западна (америчка) цивилизација – хришћанска? Није прихваћено да у европски устав уђе таква одредница. У традиционалном смислу свакако су то хришћанске културе, али у актуелном смислу тешко да су такве. Ако је разумљиво да се током рата противничке стране труде да угасе информативне и културне садржаје супротстављене стране, остаје занимљиво да западне државе затиру и своју културу, традиције и историјске чињенице.
Да ли је историја постала сувишна у овој ери дигиталног тоталитаризма који нам куца на врата? У сваком случају, одређени садржаји се опиру облицима настајућег тоталитаризма. Основно обележје нихилистичке културе, како је писао Фридрих Ниче, састоји се у томе да она признаје само два садржаја: задовољство и посао. Задовољство у различитим облицима: утакмица као спектакл, пијанство и наркотици као стање свести, сексуално задовољство као чин, фантазам и симбол. Суочени смо са друштвом које се води искључиво представама о задовољству и послу, па се стално снижавају културни стандарди како би се, у практичном смислу, без потешкоћа одвијало политичко и војно кретање и, у људском животу, избегла питања о смислу и вредностима.
То нису добра времена за уметност. Јер, уметност захтева нијансу, истанчаност и осећање разлике. Како успоставити слух за такве садржаје кад је све поједностављено и грубо, јер се задовољавају само налози задовољства и посла? Ако је пут до смисла везан за успех чија је мера само новац, онда религија, нација и историја постају непотребни, па чак и сметња. Стога се идеје о нацији, историји, култури и религији морају обезвредити да би новац постао једини критеријум. Јер, ако је новац једини циљ, онда онај ко командује новцем, командује и човеком, народима и државама.
Да би се то постигло, неопходно је обезвредити идеале, представе и вредности који немају материјални вид. Неопходно је, међутим, уочити разлику између признавања важности новца и потпуног одрицања од других вредности. Технике пропаганде своде стварност на избор или−или. Није тачно да се људи морају одрећи свега што им је важно ради новца. Не морају изоловати своје дете од савременог живота само зато што су неки аспекти тог живота у сукобу са њиховим схватањима. Уместо тога, требало би васпитањем омогућити процену о томе који су аспекти живота негативни. Људи се морају укључити у стварност, посматрати и подржавати садржаје који им се чине ваљаним, али морају уважити и ризик постојања који обезбеђује да се дете слободно развија. Исто важи и за народ и културу. Треба учествовати у духовној ситуацији времена, али не дозволити да она командује нашим осећањима и уверењима.
У XX веку је успостављен трајни хијатус у односима између Руса и Срба. Јер, руско поимање ствари, вођено империјалним гледиштима, веома тешко може прихватити различито ткање времена код великог и малог народа. Гледиште империје је да је њено велико време истворемено и велико време малог народа: њено схватање идеологије је истоветно са идеолошким схватањима малог народа, као што је њено лоше и смутно време обавезно лоше и за мали народ. Империје не воле да признају да су вредности и времена неминовно у сукобу, јер је то закон модерних времена који империје чини прошлим творевинама у човековој свести. Руска победа у Берлину 1945. године, чији је симболички светски значај неспоран и неуклоњив, не значи нама оно што њима значи. Када руски дипломата и државник долази у посету поводом двадесетог октобра, уз апсолутно поштовање погинулих совјетских војника у борбама за Београд 1944. године, то није једнозначан него амбивалентан чин. Јер, с једне стране, улазак Црвене армије у Београд омогућио је избацивање немачке окупационе силе, док тај улазак, с друге стране, значи велику унутрашњу промену у историјском положају српског народа. То је нешто што постаје – у својој негативности – очигледно после 1990. године: кад се распао СССР, пао Берлински зид, пропао комунистички свет и дошло до распада Југославије.
Но, чвор српске историје постаје додатно запетљан. Ако су совјетски тенкови 1944. године довели комунисте на власт, они су их довели и у Чехословачкој, и у Пољској, и у Бугарској, и у Румунији, и у Источној Немачкој. Но, ослободивши се совјетског утицаја 1948. године, југословенски комунисти су остали на власти. Ко их је одржавао на власти кад их више није одржавао Совјетски Савез? Одржавали су их Енглези и Американци. Титова политика није могућа без западне подршке. Титоизам је – како је давно дефинисао Кајица Миланов – идеологија комунизма у једној држави и нацији; титовштина је историјски облик постојања такве државе и нације. То је једнодржавни комунизам: у великој зависности од западне политике. Они су прионули уз једнодржавни комунизам као концепт којим ће се разарати монолитно стање светског комунистичког покрета. У чланцима за емигрантски билтен Порука јако добро је то видео Слободан Јовановић. Западна политика је прешла са идеолошког нивоа разумевања, коме припада комунистичка идеологија, на културолошки ниво разумевања, у којем преовлађује свест о дугом трајању културних светова.
То је значило пристајање на титоистички тоталитаризам, толерисање комунистичке репресије и безакоња, али уз услов да долази до одвајања од руске историјске позиције. Пошто су се југословенски комунисти одмакли од Руса, то што су тоталитаристи одједном није доживљавано као страшно. Јер, отварао се простор да западна (америчка) политика продире вишестраним утицајем. Но, не можемо за титоистички поредак кривити само совјетску политику, која је од почетка до краја остала антисрпска, јер комунисти нису могли пасти са власти и зато што су иза њих стајале Сједињене Америчке Државе. То показује колико је нестабилна позиција граничног народа, јер се у његовој судбини некако уравнотежују интереси великих сила: или преламају кроз њу
Када је историјска позиција нестабилна, онда морамо непрекидно стражарити. Граница подразумева једну врсту страже. Руској политици је важна 1945. година, јер она жели да спречи западно – медијско, историјско и пропагандно – ниподаштавање одлучујућег учешћа Совјетског Савеза у поразу немачких нациста. Руска политика види да се то минимализује. Са српског становишта ствари имају комплекснији изглед. Када се обележава двадесети октобар и улазак совјетских дивизија и партизанских јединица у Београд, апологети западних (америчких) интереса код нас, којима је све руско за осуду, одједном то поздрављају. Како то објаснити? Америчком подршком Титовом режиму после 1948. године. Они се, дакле, не залажу за обележавање ослобођења, нити за пораз немачке окупационе силе, него за комунистички увод у титоизам, који је почивао на вишедеценијској подршци западних (америчких) чинилаца.
Тај аспект ствари уопште не дотиче руску политику: она се на њега не осврће. Али, дотиче српско историјско постојање у XX веку. Титоизам је историјски облик контроле српских права и интереса. Не само интереса, јер су интереси увек проблематични у одређеном степену, али права нису проблематична. То је – са становишта западне политике дугог трајања – требало контролисати. Зашто? Да се не би успоставио реалан однос снага унутар државе у којој Срба има више него других народа, као државе која је свој међународни субјективитет 1918. године добила на темељу српског државног субјективитета, признатог 1878. године и потврђеног учешћем на страни сила победница у Првом светском рату. Сáмо постојање српског народа и његових традиција, што су неотуђива и призната права, означава се као облик угрожавања других југословенских народа. Ко најбоље контролише читав историјски процес? Титоизам. А како је то изводио? Преко поунутрашњивања српске кривице. Она се тематизује у хегемонији великосрпске буржоазија и остаје неискупљива, без обзира на геноцид који је српски народ претрпео у Другом светском рату и чији је симбол Јасеновац. Кључни чинилац неутралисања српских интереса остаје, дакле, западни чинилац.
Наставиће се…
Садржај није дозвољено делити и преносити без дозволе аутора.
