Пише: Војин Грубач
Експлозије око 4.000 пејџера у Либану, са мноштвом: повријеђених, осакаћених и убијених далеко премашује по свом значају спектакуларност војне сајбер акције Израела.
То је догађај свјетског значаја с знаковитим елементима новог начина обрачуна са тзв. непријатељима и неистомишљеницима коришћењем, или злоупотребом високих технологија.
Јавност је сазнала да пострадали нису само чланови проиранског Хезболаха на које је изведен основни удар, већ и војници и официри војске Либана, а међу пострадалима има: љекара, државних службеника и цивилног становништва.
На старту акције су прво експлодирали пејџери а потом и разни типови уређаја који имају електронске компоненте: мобилни телефони, токи-вокији, аутомобилски радио-пријемници, а наводно и енергетски систем соларних панела у граду Ал Марванија као и уређаји за очитавање отисака прстију.
Наводно се радило о 20 грама експлозива ПЕТН који је постављен у тим уређајима а потом хаковањем активиран енормним загријавањем литијумске батерије!?
Опширност експлозија уређаја разних произвођача од Тајвана, преко Јапана до ЕУ, чак је експлодирао мобилни телефон марке Ајфон, али и разноврсност свих тих уређаја, буди сумње да је у свима њима био експлозив.
Друштвене мреже су годинама преплављене случајевима експлозија литијумских батерија које су се „отргле контроли“, из непознатих разлога.
То значи да оне могу експлодирати саме од себе под одређеним условима, а могуће и хаковањем којима се диже њихова температура до максимума.
И ту почињу сумња, а потом и паника свјетске јавности по питању догађаја у Либану.
Софистицираност мобилних телефона је доведена до нивоа да се њиховом кориснику, не само могу преузимати поруке и фотографије, пратити трајекторија кретања, вршити прислушкивања и када је телефон искључен.
Сада је очито да ти уређаји могу и експлодирати, што је битан нови моменат.
Подметањем експлозива у њих или хакерским провоцирањем литијумске батерије, неважно.
Масовне експлозије електронских уређаја у Либану су планету довеле до нових спознаја: куда иде технолошки напредак.
С питањем, шта се тек може десити ако укључимо масовно коришћење вјештачке интелигенције у сврху наношење штете људима из било којег разлога, или без разлога? Наравно, о пресуди без суда!
Додуше, могуће је да је људска врста „досадила“ неким групама које себе сматрају надљудима!?
Уосталом, неки од њих о томе отворено причају кроз форму критике пренасељености планете и потребе смањења људске популације на разне начине.
Све је то „лијепо“, али се намеће питање: због чега депопулација планете не отпочне од њих?
То се просто може урадити, рецимо: да се поборници тих идеја „главачке“ баце у неки кањон, по сопственом избору.
