Пише: Владимир Ђукановић
Један од бестселера на америчким листама је књига Нуклеарни Рат – Сценарио. Дело Ени Јакобсен, пажљиво истражено међу генералима, званичницима, војницима као и хиљадама страна често опскурних докумената, вероватно је најбољи приказ шта чека људски род када армагедон крене. Ауторка је успела да седне са релевантним играчима као што су Леон Панета и Вилијам Пери, бивши министри одбране САД, и многим другима. Део по део, успела је да сложи коцкице како би се конфликт одвијао из минута у минут.
Планови за Генерални Нуклеарни Рат САД су међу најтајнијим документима на свету. Ауторка је истраживачким радом успела да сложи слику довољно детаљну да је књига узбуљива попут неког романа.
Скоро сви се слажу да би напад на Америку почео у Вашингтон, Д.Ц.-у термонуклеарном бомбом од на пример једне мегатоне. Први шок је температура тог зла која је до пет пута већа него у средишту Сунца. Огромна светлосна лопта би угрејала ваздух преко милион степени и за пар секунди лопта би била скоро два километра у пречнику. Пентагон, са својих 700 хиљада квадрата и 27.000 запослених би постао пепео. „Остали само дугмићи.“
Радијација креће да се шири брзином светлости и пали све на територији од сто миља квадратних. Ту живи око шест милиона американаца од којих многи раде за државну администрацију. Меморијални центар који слави председника Линколна се топи и нестаје иако је исклесан од мермера. Неколико километара даље преко 35.000 људи гледа басебалл утакмицу. Скоро сви се претварају у печење где живи завиде мртвима. Кожа се топи у делићу секунде тако да мали број преживелих урла у апсолутном болу. Од детонације је прошло три секунде. Милион људи је уништено и само 10% преживљава.
Помоћ је илузорна јер град има само десет болничких кревета за тешке опекотине. А читава Америка једва 2.000 у свих педесет држава. Ко преживи умреће од великих опекотина.
Скоро све америчке институције су у том кругу тако да је вероватно да би лидерство било обезглављено. Овај податак ме је зачудио: зашто би се концентрисали на тако малом простору и били лака мета. Овај део ми личи на психолошки рат где је овај податак део дезинформација између непријатеља. Логично је распоредити лидере на што ширем подручју како би се избегао концентрисани удар.
Следећих пар секунди експлозија се шири уз огроман притисак који потискује све пред собом. На даљих пет километара од епицентра то ствара ветрове од двеста до петсто километара на сат. Ураган Сенди је 2012. године је убио 147 људи и направио штету од преко $70 милијарди. Ветрови тог урагана су достизали брзину до 130 километара на сат. Замислите шта онда чини ветар од 300 км/х? Сви природни али и људском руком створени објекти су претворени у прах.
Славна печурка нуклерне експлозије се диже брзином од сто метара у секунди. Чини је сав лом настао у експлозији тако да су земља, зграде, возила и делићи људских тела заједно у огромном вртлогу. Печурка је формирана након неких тридесет секунди и после једног минута је висока преко шест километара. Добациће до висине тропосфере која је на висини од 8 до 18 километара у зависности где смо на планети. Тај слој око земље чини 80% атмосфере и садржи скоро сву воду која испарава са површине земље. Печурка се шири и креће радиоактивна киша километрима около.
Након два минута преко милион људи је већ мртво. Тада крећу паклени пожари који су одвојена појава од иницијалне експлозије. Ватра прождире све пред собом: зграде, шуме, фабрике, путеве и у првим моментима сваки покушај обуздавања стихије је бесмислен. Људи ускоро схватају да помоћ нема одакле да дође. Све класичне институције – полиција, здравство и ватрогасци нису дизајниране за овакву врсту девастације. Ко се крије подземно убрзо креће да кашље и да се гуши јер огромна количина угљен диоксида пада ка земљи и истискује кисеоник. Ако сте изнад земље и гледате експлозију слепило је неминовно на удаљености и до 15 километара.
Асфалт се у том подручју топи као лава. Возила и путници у њима се једноставно топе и брзо нестају у инферну. На 15-20 километра од епицентра преживели тумарају у неверици. Многима су плућа пукла услед потиска од експлозије што је додатна мука на чињеницу да нема ко да им помогне. Мале ватрене лопте падају са неба јер се свраке, голубови и друге птице пале у лету. Савршен начин да се пожар прошири. Струје нема, телефони не раде тако да су преживели далеко од остатка света. Већина аутомобила са електричним паљењем не могу са упале. Остају вам само ноге које полако издају од шока и исцрпљености.
Самопреживљавање је једини пут у оваквом сценарију. Само то сазнање ће многе преживеле довести у стање очаја. Већина нас је неспособна за живот ван модерног друштва тако да ће се преживели наћи у незавидној ситуацији. Шта јести? Где спавати? Како се организовати?
Велике силе се ипак спремају за овај сценарио. Претпоставка је да ће у најбољем случају умрети две милијарде људи а највише пет. Од 1946. године, када је америчка морнарица тражила детаљан извештај о будућности нуклеарног наоружања, једно сазнање је свима јасно: створена је највећа претња човечанству. Оно што мора да узнемири грађане је затезање ситуације по питању овог оружја широм света. Америка, према последњем извештају министарства енергетике има 3.748 нуклеарних бојевих глава. На врхунцу лудила , 1967. године американци су имали 31.255 нуклеарних бојевих глава. Паметна политика деведесетих година је значајно смањила број руских и америчких бомби.
Данас на жалост опет живимо у свету који се геополитички свађа. Велике силе, уместо да буду лидери у решавању глобалних проблема опет постају свима трн у оку. Нуклерни рат је, према писању Ени Јакобсен, крај живота каквог познајемо на овој нашој плавој планети. А живот је ипак сладак.
Извор: Фејсбучење
