Пише: Џефри Д. Сакс
У чувеним ријечима Тацита, римског историчара: „Опустошити, поклати, узурпирати под лажним називима – то зову царством; и гдје створе пустињу, то зову мир.“
У наше доба, Израел и Сједињене Америчке Државе стварају пустињу и зову је миром.
Прича је једноставна. Грубим кршењем међународног права, израелски премијер Бењамин Нетањаху и његови министри полажу право да владају над 7 милиона палестинских Арапа.
Када израелска окупација палестинских територија изазове оружани отпор, Израел тај отпор означава као „тероризам“ и позива Сједињене Америчке Државе да сруше владе на Блиском истоку које подржавају „терористе“.
Сједињене Државе, под утицајем Израелског лобија, улазе у рат у име Израела.
Пад Сирије ове седмице представља кулминацију кампање Израела и Сједињених Држава против Сирије, која сеже уназад до 1996. године, када је Нетањаху преузео функцију премијера. Рат Израела и САД против Сирије ескалирао је 2011. и 2012. године, када је бивши амерички предсједник Барак Обама тајно наложио ЦИА-и да свргне сиријску владу у операцији „Тимбер Сикамор“.
Тај напор је „уродио плодом“ ове седмице, након више од 300.000 мртвих у сиријском рату од 2011. године.
Пад Сирије догодио се брзо због више од деценије разорних економских санкција, терета рата, запљене сиријске нафте од стране Сједињених Држава, приоритета Русије везаних за сукоб у Украјини, те, најнепосредније, израелских напада на Хезболах, који је био кључна војна подршка сиријској влади.
Проф. Сакс: Ако Украјину узму у НАТО, завршићемо у нуклеарном рату
Несумњиво је да је Асад често лоше играо своје карте и да се суочавао са озбиљним унутрашњим незадовољством, али његов режим је деценијама био мета за рушење од стране Сједињених Држава и Израела.
Прије него што је кампања САД-а и Израела за свргавање Асада почела озбиљно 2011. године, Сирија је била функционална, растућа земља средњег дохотка. У јануару 2009. године, Извршни одбор ММФ-а је овако оцијенио стање:
„Извршни директори су поздравили снажне макроекономске резултате Сирије у посљедњим годинама, што се огледа у брзом расту БДП-а који није заснован на нафти, задовољавајућем нивоу страних резерви и ниском и опадајућем државном дугу. Ови резултати су одраз и снажне регионалне потражње и напора власти да се пређе на економију засновану на тржишним принципима.“
Од 2011. године, перманентни рат Израела и САД-а против Сирије — укључујући бомбардовања, џихадисте, економске санкције, запљену сиријских нафтних поља и друго — гурнуо је сиријски народ у биједу.
У прва два дана након колапса сиријске владе, Израел је извео око 480 удара широм Сирије и потпуно уништио сиријску флоту у Латакији.
Настављајући своју експанзионистичку политику, премијер Нетањаху је незаконито преузео контролу над демилитаризованом зоном у Голанској висоравни и изјавио да ће Голанска висораван бити дио државе Израел „заувијек.“
Нетањахуова амбиција да ратом трансформише регион, која сеже готово три деценије уназад, одвија се пред нашим очима. На конференцији за новинаре одржаној 9. децембра, израелски премијер је хвалисао о „апсолутној побједи“, правдајући текући геноцид у Гази и ескалацију насиља широм региона:
„Молим вас, само размислите, да смо послушали оне који су нам изнова и изнова говорили: ‘Рат мора бити заустављен’ — не бисмо ушли у Рафах, не бисмо заузели Филаделфијски коридор, не бисмо елиминисали Синвара, не бисмо изненадили наше непријатеље у Либану и читав свијет смјелом операцијом и стратегијом, не бисмо елиминисали Насралу, не бисмо уништили Хезболахову подземну мрежу и не бисмо разоткрили слабост Ирана. Операције које спроводимо од почетка рата разграђују ту осовину циглу по циглу.“
Дуга историја израелске кампање за свргавање сиријске владе није широко схваћена, иако су документовани докази јасни.
Израелски рат против Сирије почео је са америчким и израелским неоконзервативцима 1996. године, који су за Нетањахуа, када је ступио на функцију премијера, осмислили стратегију под називом „Чист прекид“ (Clean Break) за Блиски исток.
Срж стратегије „чистог прекида“ позивала је Израел (и САД) да одбаце концепт „земља за мир“, идеју да би Израел повукао своје снаге са окупираних палестинских територија у замјену за мир.
Умјесто тога, Израел би задржао окупиране палестинске територије, владао палестинским народом у апартхејд држави, корак по корак етнички чистио ту територију и намео такозвани „мир за мир“ свргавањем сусједних влада које би се супротстављале израелским територијалним претензијама.
Стратегија „Чист прекид“ тврди: „Наше право на земљу — којој се надамо већ 2000 година — је легитимно и узвишено“, и наставља:
„Сирија изазива Израел на либанском тлу. Ефикасан приступ, са којим би се Америка могла сагласити, био би да Израел преузме стратешку иницијативу дуж својих сјеверних граница, суочавајући се са Хезболахом, Сиријом и Ираном као главним агентима агресије у Либану…“
У својој књизи Fighting Terrorism из 1996. године, Нетањаху је изложио нову стратегију. Израел се не би борио против терориста, већ против држава које их подржавају. Прецизније, Израел би наговорио САД да воде његове битке. Како је детаљније објаснио 2001. године:
„Прва и најважнија ствар коју треба разумјети је ово: Не постоји међународни тероризам без подршке суверених држава… Уклоните сву ту државну подршку, и читава структура међународног тероризма ће се срушити у прах.“
Нетањахуова стратегија је интегрисана у спољну политику Сједињених Држава. Сирија је увијек била кључни дио плана. То је потврдио генерал Весли Кларк након 11. септембра.
Током посјете Пентагону, речено му је: „Напашћемо и уништити владе у седам земаља у року од пет година — почећемо с Ираком, а онда идемо на Сирију, Либан, Либију, Сомалију, Судан и Иран.“
Ирак је био први на мети, затим Сирија, па остале земље. (Нетањахуова кампања за рат у Ираку детаљно је описана у новој књизи Дениса Фрица, Смртоносна издаја. Улога Израелског лобија је разрађена у новој књизи Илана Папеа, Лобирање за ционизам с обје стране Атлантика.)
Побуна која је захватила америчке трупе у Ираку одложила је петогодишњу временску линију, али није промијенила основну стратегију.
Сједињене Државе су до сада предводиле или спонзорисале ратове против Ирака (инвазија 2003. године), Либана (финансирање и наоружавање Израела), Либије (НАТО бомбардовање 2011. године), Сирије (ЦИА операције током 2010-их), Судана (подршка побуњеницима који су 2011. године довели до распада Судана) и Сомалије (подршка етиопској инвазији 2006. године).
Будући рат САД-а против Ирана, који Израел жарко прижељкује, још увијек је на чекању.
Колико год чудно звучало, ЦИА је више пута подржавала исламистичке џихадисте за вођење ових ратова, а џихадисти су управо срушили сиријски режим. Уосталом, ЦИА је помогла у стварању Ал-Каиде тако што је од касних 1970-их година тренирала, наоружавала и финансирала муџахедине у Авганистану.
Да, Осама бин Ладен се касније окренуо против САД-а, али његов покрет је у сваком случају био америчка креација. Иронично, како потврђује Сајмур Херш, управо је Асадова обавјештајна служба „упозорила САД на предстојећи напад Ал-Каиде на сједиште Пете флоте америчке морнарице.“
Операција „Тимбер Сикамор“ била је тајни програм ЦИА-е вриједан милијарду долара, који је покренуо Барак Обама с циљем свргавања Башара ел-Асада. ЦИА је финансирала, обучавала и пружала обавјештајну подршку радикалним и екстремистичким исламистичким групама.
У оквиру напора ЦИА-е постојала је и „пацовска линија“ за пребацивање оружја из Либије (коју је НАТО напао 2011. године) до џихадиста у Сирији. Године 2014, Сајмур Херш је описао ову операцију у тексту „Црвена линија и пацовска линија“:
„У строго повјерљивом анексу извјештаја, који није објављен, описан је тајни споразум постигнут почетком 2012. године између администрација Обаме и Ердогана. Споразум се односио на пацовску линију. Према условима тог споразума, финансирање је стизало из Турске, као и из Саудијске Арабије и Катара; ЦИА је, уз подршку МИ6, била одговорна за пребацивање оружја из Гадафијевих арсенала у Сирију.“
Недуго након покретања операције „Тимбер Сикамор“, у марту 2013. године, на заједничкој конференцији предсједника Обаме и премијера Нетањахуа у Бијелој кући, Обама је изјавио:
„Што се тиче Сирије, Сједињене Државе настављају да раде са савезницима, пријатељима и сиријском опозицијом како би се убрзао крај Асадове владавине.“
За америчко-израелски ционистички менталитет, позив на преговоре од стране противника тумачи се као знак слабости тог противника. Они који позивају на преговоре са друге стране обично заврше мртви — убијени од стране Израела или њихових америчких савезника.
Недавно смо видјели примјер овога у Либану. Либански министар спољних послова потврдио је да је Хасан Насралах, бивши генерални секретар Хезболаха, пристао на прекид ватре са Израелом неколико дана прије своје ликвидације.
Хезболах је дуго био спреман прихватити мировни споразум у складу са жељама арапско-исламског свијета за рјешење у виду двије државе. Слично томе, умјесто да преговара о окончању рата у Гази, Израел је убио политичког лидера Хамаса, Исмаила Ханијеа, у Техерану.
Исто се догодило и у Сирији, гдје су Сједињене Државе више пута спречиле политичко рјешење. Године 2012, Уједињене нације су договориле мировни споразум у Сирији, али су га Американци блокирали, захтијевајући да Асад оде већ првог дана споразума. САД је хтјела промјену режима, а не мир.
У септембру је Нетањаху на Генералној скупштини УН представио мапу Блиског истока подијељену између „благослова“ и „проклетства,“ при чему су Либан, Сирија, Ирак и Иран означени као дио Нетањахуовог „проклетства.“
Право проклетство је израелски пут хаоса и рата, који је сада захватио Либан и Сирију, с Нетањахуовом жестоком надом да увуче САД у рат с Ираном.
САД и Израел сада славе, тврдећи да су успјешно уништили још једног противника Израела и браниоца палестинске ствари, док Нетањаху преузима „заслуге за покретање историјског процеса.“
Вјероватно ће се Сирија сада претворити у ратиште међу бројним наоружаним групама, као што се догодило у претходним операцијама промјене режима које су спроводили САД и Израел.
Укратко, америчко мијешање, на захтјев Нетањахуовог Израела, оставило је Блиски исток у рушевинама, с више од милион мртвих и отвореним ратовима у Либији, Судану, Сомалији, Либану, Сирији и Палестини, док се Иран налази на ивици задобијања нуклеарног арсенала, гурајући се против своје воље ка тој стварности.
Све ово у служби дубоко неправедног циља: да се Палестинцима ускрате њихова политичка права ради ционистичког екстремизма заснованог на анахроном читању Књиге Исуса Навина из 7. вијека прије нове ере.
Запањујуће је да према том тексту — на који се ослањају израелски религијски екстремисти — Израелци нису били изворни становници те земље. Напротив, према том тексту, Бог упућује Исуса Навина и његове ратнике да почине бројне геноциде како би освојили земљу.
На овој позадини, арапско-исламске земље и готово цијели свијет више пута су се ујединили у позиву на рјешење у виду двије државе и мир између Израела и Палестине.
Умјесто рјешења с двије државе, Израел и САД су створили пустињу и назвали је миром.
Џефри Д. Сакс је универзитетски професор и директор Центра за одрживи развој на Колумбија универзитету, гдје је водио Институт за проучавање планете Земље од 2002. до 2016. године. Такође је предсједник УН-ове Мреже за рјешења одрживог развоја и комесар УН-ове Комисије за развој широкопојасне инфраструктуре.
Извор: Consortium News
