Пише: Војин Грубач
Сцена момента када је београдски режим употријебио неко чудно оружје против грађана који су мирно стојали на улицама велеграда, док хиљаде људи петнаестоминутном шутњом одају пошту пострадалима у Новом Саду, ући ће у историју као акт безумља и лудила.
Збиља, колико треба бити неразуман и без икаквог разлога донијети одлуку која сигурно политички и морално скупо кошта: пуцати у мирне људе, без разлога: оружјем из „Ратова звијезда“, некаквим „звучним топовима“ или нечим сличним по дејству!?
Демонстрације су биле моћне, свеобухватне и савршено креативне. Оне су носиле метафизичку силу: љубави, доброте, саосјећаја, али и одлучности и вјере у себе.
Када се није могао наћи повод за прављење кошмара, а режим био наоштрен да нешто покаже у виду моћи, издали су га нерви.
Резултат је био: нови повод и нова огорченост народа која ће тек набирати силу а против које нема оружја.
Против изазване кивности народа, не постоје ПР технологије, јер све што потом урадиш биће погрешно и ради против тебе.
Сваким даном маске падају, прије свега оних ликова који мисле да су „битни“, а који су давно изгубили субјективност јер су се продали као: врећа кромпира, цекер цвекле, кеса зелене салате. А понеко, „важнији“ и „на функцијама“: за милион или неколико милиона евра.
Те модерне: Имбрице Шпичеки из Воловшчине који су се преименовали у Рудимире Бомбардировиче Шајковске, попут лика из дјела Анте Ковачића: „У регистратури“.
Зато је и отац Јован Пламенац, у вјероватно најбољој опсервацији феномена студентских блокада, на крају видеа под називом „Ко стоји иза студентских протеста“, рекао: „Сада је на сваком Србину да својим односом према студентима који протестују, измјери себе, од своје етичности до своје припадности Христу, измјери своју личност и слободу“.
Пред изненадим крајем протеста у Београду и употребом неке технологије од стране режима, царовао је Хор студената у блокади с фантастичним репертоаром који је био „световна литургија“ за Србију, Балкан и шире.
Да није било литија у Црној Гори, не би било модела како се треба борити против аутистичног режима којег у Србији чине и власт и опозиција скупа, што представља тип искичмљености политичког система новог времена.
Тешко се отети утиску да бунт студената у Србији представља истински планетарни феномен, чији се дух уздиже до неба.
Док около трче, жмиркају и трепћу очеловјечени пацови, који су до јуче себе називали „патриотама“: не знајући шта их је снашло.
