Пише: Свештеник Гојко Перовић
Ово неће бити текст о мисама у римокатоличкој цркви које владика Григорије Дурић никад није служио, нити о позиву да у Православној Цркви жене буду свештеници, који, исто тако, овај јерарх СПЦ никад није упутио.
Пошто сопствене очи и уши савременом читаоцу и слушаоцу најчешће не помажу да прими праву информацију, свакако би се ваљало позабавити чињеницом да су и Свети владика Николај и блаженопочивши митрополит Амфилохије и проповједали и благосиљали присутни народ (никад саслуживали на евхаристијском скупу) насред централних храмова Англиканске и Римокатоличке цркве у Лондону и Риму, па је то остало на понос и дику помјесне српске цркве, а када су исто учинили наши савремени епископи у Јасеновцу и Дубровнику, како би са ивице амбиса ратног покоља и згаришта (која су им управо повјерена на пастирско старање) посвједочили Христову љубав, онда их савремена пропаганда лако претвори у мете за „одстрел издајника“. Али, нека то буде тема неког другог текста.
Овдје бих скренуо пажњу на једну књижевну форму, роман са елементима аутобиографског и мемоарског, коју митрополит диселдорфски и берлински г. Григорије користи, како би се обратио јавности, и како би, на оригиналан начин послао своју учитељску поруку. Многима је и ова његова дјелатност дискутабилна, али на томе се треба захвалити Богу, јер је жеља да се дође до дискусије и дијалога, ваљда, међу првим мотивима које има писац неког дјела, у било којој епоси. Као учесник бар двије, од многих промоција Григоријевих романа, тврдим да се ради о штиву које је својим квалитетом и интригантношћу, изнад просјека свега што се данас пише на српском језику. Преводи неких од ових списа на њемачки језик, свакако им дају додатну похвалу и препоруку.
Оно што је овдје моја основна намјера јесте стављање нагласка на корист овог штива за савремену црквену мисију. Пошто се поставља питање колико свјетске форме кореспонденције могу бити од користи Цркви, почео бих од тога да је потреба да се буде савремен у самој сржи црквене мисије. Могло би се рећи да је црквена мисија незамислива без императива да онај који је врши буде савремен, односно да користи изразе и начин обраћања који ће његова публика најлакше схватити. Тако су током 20. вијека веома модерним језиком и обрађујући теме свога времена, о философији, политици, умјетности, хумору, срећи и љубави, писали и пјевали, велики српски црквени писци свеци Николај Велимировић и Јустин Поповић, као и учитељи Цркве Амфилохије Радовић и Атанасије Јевтић. Сасвим у духу свога времена, писали су и бесједили српски јерарси од Светог Саве и пећких архиепископа Данила и Никодима, до митрополита херцеговачког Светог Василија Острошког, и митрополита цетињских из фамилије Петровић Његош. Посљедњи од њих је најљепши примјер слободе и неробовања претходним књижевним формама: Његош пише пјесме и писма, а његова најславнија дјела су написана у форми позоришних игроказа.
Највећи црквени писци из првог миленијума црквене историје нијесу избјегавали да коментаришу друштвене теме и дилеме свога времена, од спорта, преко умјетности, свјетске књижевности, а ваљда међу најучесталије и најомиљеније форме хришћанског списатељства спадају бројне исповјести и врло интимна писма које духовник шаље ученику и обрнуто, али и оне у којима се писац „јавно исповједа“ аудиторијуму, како би и друге пробудио и потакао на сличан подвиг и духовну будност.
Најпознатији примјери такве литературе јесу управо редови Библије у којима пророци, цареви, и неки нама до данас анонимни аутори, отварају своју душу пред цијелим свијетом. Посланице Светог апостола Павла су дирљиве и ватрене исповјести, које, по ауторској намјери и искрености, веома наликују данашњим објавама на друштвеним мрежама. А људима који су их до данас прочитали и „дали им срце“ – нема броја! У тим посланицама нема фотографија, али је сваки дамар душе, свака симпатија и све оно што Павла тишти, пред нама, као „срце на длану“ овог светитеља и апостола Цркве. Основни мотив оваквог писања је Божије откривење људима, али је начин његовог представљања дубоко људски, са свим његовим врлинама и ограничењима. Јеванђеље по Луки и Дјела апостолска (од истог аутора) нијесу настали по принципу: „сад ћу да сједнем и напишем јеванђеље“; „сад ћу исписати дио Библије“! Не, ови списи су првобитно настали као два писма написана блиском човјеку, пријатељу – а у вези важних догађаја везаних за Христову проповјед – па су тек касније препознати и прихваћени као свети, богонадахнути списи.
Не пада ми на памет да романе владике Григорија сврставам у богонадахнуте или свете списе, нити да њега лично, као епископа Цркве и црквеног писаца, стављам уз раме поменутим великим перима хришћанства. Овим набрајањем познатих писаца и њихових дјела желим да нагласим како су свако вријеме и свака умјетничка епоха у историји Цркве (а било их је збиља много) имали своје књижевне форме, и како је сваки, до сада признати црквени писац, обилато користио те форме како би, у коначном, проповједао Христа. То је ишло до те мјере да је, рецимо, поменути Свети апостол Павле, за свој говору у Атини, а пред изразито паганском публиком, употребио стихове такође паганског пјесника, да би слушаоцима приближио истину о Божијој свеприсутности. И ти су стихови, посредством Павлове проповједи, ушли у текст Новог завјета. И то не на начин узгредне појаве (као што је ушао „Пилат у Вјерују“), него очигледно врло афирмативно и позитивно. Слично ће црквени писци, у времену послије апостола, тражити душекорисне детаље у паганској, претхришћанској философији Грка. У новом вијеку, поново је Његош примјер занимања хришћанског писца за нецрквене ауторе какви су грчко-римски пјесници, као што је и Свети владика Николај Жички и Охридски, непресушни извор одушевљења свим оним универзалним боготражитељским и племенитим у свијету у ком живимо, без обзира да ли ти примјери долазили из далеке Индије или Англиканске цркве. Митрополит Амфилохије пише пјесме, надахнут, попут Лазе Костића, једном римокатоличком богомољом…
Григорије не пише библијске посланице, ни епске спјевове, не саставља монашка правила, ни богослужбене стихире, него инспирасан свим тим, он тражи форму писања која је човјеку 21. вијека најпријамчивија. Форму коју ће разумјети највећи број усамљених и од Бога удаљених људи.
Трагањем за универзалним, општељудским везама међу свим племенитим људима и појавама свијета, а подстакнут истином да свако вријеме има свој облик преписке и комуникације, митрополит њемачки СПЦ, има своје објаве на друштвеним мрежама, гостује у медијима, коментарише актуелне догађаје, разговара и са људима друге вјере… али прије и више од тога, он врши богослужења у препуним храмовима наше Цркве широм Њемачке, бесједи на тим богослужењима, и сасвим атипично у односу на друге архијереје, он пише романе. Дијелом мемоарске, дијелом исповједне, а у највећој мјери пастирске, поучне и псалмолике. Попут писца библијских псалама, и владика Григорије час слави Бога, час га тражи и пита се гдје је? Углавном, као прави хришћанин, врло је опрезан и критички настројен према свим облицима формализације црквеног живота. Управо у јеванђелском духу Господњег обрачуна са фарисејима и духовним лицемјерима из епохе Другог Храма, и наш писац потенцира такве дилеме. Само што најчешће, у тим романима, оштрицу своје критике не окреће према другима, него према себи и неким сопственим младалачким и почетничким заблудама и заносима. И то никако нијесу заблуде и заноси по питању истина вјере и свједочења Цркве, него – како то у посљедњем роману истиче – по питању схватања својих могућности и амбиција, онда када је стао ногом на „праг наде“, али и потом када је, као сваки зрео човјек, самог себе „погледао у очи“ и када се, попут писца Псалама или Петокњижја, осјетио „странцем у шуми“ или „дошљаком/пролазником на овој земљи“.
Посљедњи његов роман ”Странац у шуми” учи нас тој, готово извјесној и обавезној неизвјесности, која је учитана у сваки однос Бога са човјеком. Она је извјесна и учитана, зато што се ради о не-равноправном односу, два бића по својим природама и суштинама – различита. У том односу озбиљан човјек не може да рачуна на извјесност, на уоквиреност и заокруженост ствари, онако како их он очекује. Онако, како је њему лагодно. (При том владика Григорије зналачки разобличава и све оне подвижничке ”неугодности” које намјештамо тако, или према којима се постављамо тако – да су нам ипак угодне.) Бог ће, као већи, Свевидећи, увјек имати нешто да дода, или да ствари скрене у неком, за нас, неочекиваном правцу. А ми, људи, растемо и развијемо се, од оног дјетета које са сигурношћу очекује безбједан родитељски загрљај, ка зрелом човјеку који је – попут Његошевог игумана Стефана – ”наредан свему што му дође”.
Зато се у овом роману, кроз непрестани дијалог два човјека, једног искуснијег и другог који тек почиње (омиљена форма хришћанске подвижничке литературе) дискутује о правој љубави, о правој вјери, али и о толиким заблудама које човјека сналазе на боготражитељском путу. Основ свих тих заблуда је човјекова нестрпљивост и склоност да оно небеско, оно што му Бог даје или ће тек дати, замјени са неком својом умишљеном пројекцијом о себи и другима. ”Странац у шуми” није никаква енциклопедија, нити појмовник исправних и неисправних ствари; нити је он писан као приручник о томе шта је дозвољено, а шта погрешно у духовном животу. Прије се може говорити о оном његошевском самопознању и искусном препознавању свијета, у ком међусобно ратују силе и стихије, и у ком ће те данас спржити и убити, оно што те је, колико јуче, хранило.
Писцу ових редова ”Странац у шуми” заличио је на ”Шетњу кроз шуму” Била Брајсона, или на ”Мрава на путу за Цариград” Благоја Баковића, у којим дјелима главним јунацима постаје јасно да главно постигнуће њихових живота није: домоћи се циља по сваку цијену и на сопствену славу. Него је то прије свега, тежити ка том циљу, провести живот на том путу, а у славу Онога који те је и створио, и дао ти моћи да се крећеш, и надахнуо те– показавши ти правац пута. А све остало је у Његовим рукама.
