Пише: Редакција
Држава своју сувереност гради на духу солидарности, свијести и савјести, а не на персоналној моћи предсједника и једне интересне касте, што се богати и бахати скривена иза паравана лажног прогреса и лажног родољубља.
Док смо имали прилику годинама да гледамо лажљиву власт и посрнулу опозицију, да слушамо Вучићеве интелектуалце како ћаскају код Карађоза Марића, остајали смо у лонцу безнађа и безвољности.
На сву срећу устали су студенти, устала је омладина, коју лажни интелектуалци на режимским медијима називају инфантилном руљом, показујући да Србија није држава без наде.
Грандиозни студентски протест режим је тежио да опструише на разне начине, ангажујући парастуденте, ћације, и парамилитарне формације. Међутим, пред силом аутентичности, културе, васпитања и одлучности, зацвокотали су зуби од страха, па је режим кренуо у дефанзивну стратегију.
Мало су утишале медијске тровачнице режима, мало су сиктали Карађозови интелектуалци, сасвим се правили луди што је режим употребио „звучни топ“ или слично оруђе (ефекат и посљедице су исте) и то баш у тренутку кад се одавала почаст трагично настрадалим у Новом Саду. Сама чињеница да режим посједује такве борбене реквизите свједочи да се нијесу опремали за борбу против криминала, већ се снабдијевали оруђем за разбијање демонстрација.
Режим је, дакле, потврдио оно што смо и знали, да је спреман да удари на сопствени народ, односно, на онај, срећом, већински дио народа који тежи праведнијем и поштенијем друштву; држави која ће се вратити свом историјском путу и прихватити терет модерног искуства.
Омладина је потврдила да није заробљена у сваковрсним хроноцидима, већ да разумије прошлост сопственог народа, амбис садашњег тренутка, као и пут којим се иде у неке будуће, љепше и достојанственије могућности. То васпитање и знање јесте ресурс који је већ побиједио, то је квалитет који се издигао изнад садашње трулине, то је, најзад, оваплоћење Небеске Србије.