Dok univerzitet sve više podstiče ljude da se predaju pritisku – stresu, traumi – vojska pritisak tretira potpuno drugačije. Da bi vojska bila operativna, ona mora da obrazuje svoje pripadnike da u situaciji kada je pritisak najjači – a to nije ispitni rok, nego rat – budu dovoljno jaki i čvrsti da tom pritisku ne podlegnu, već da ga savladaju i prevladaju.
Obavezno služenje vojnog roka koje se u poslednje vreme, kao mogućnost, pominje u Srbiji, podsetilo me je na jednog mladića koga sam upoznao u seminaru za srpsku književnost, na fakultetu na kome radim, nakon petooktobarskih promena. Taj momak je, naime, kod nas služio „civilni vojni rok“, što mi je već tada izgledalo kao treniranje vaterpola bez plivanja. Sada, posle toliko godina, shvatam da je pojava tog „civilnog vojnika“ na Filozofskom fakultetu, trebalo da me podseti da se, i pored očiglednih razlika, vojska i univerzitet, ipak u nečemu dobro slažu: obe institucije žele da oblikuju i vaspitaju čoveka.
Devedesetih godina prošlog veka, u vreme dok sam studirao srpsku književnost u Novom Sadu, najveći broj profesora nije razmišljao o tome koliko smo „opterećeni“, bez obzira na sankcije i građanski rat. O tome nismo razmišljali ni mi. Oni koji su, među nama, voleli književnost, opterećivali su se uvek i više nego što se od njih tražilo, ali im to nije predstavljalo muku, već naprotiv, zadovoljstvo. Bila su to herojska vremena na fakultetu, jer je način organizacije studija, i od nas i od profesora tražio da budemo na visini srpske književnosti, i u vreme kada srpskom narodu, nije baš išlo najbolje.
Žalopojke o opterećenosti studenata počele su sa bolonjeze reformom visokog obrazovanja. Dugo vremena sam mislio da mantra o bespomoćnim studentima čije mozgove pritiskaju nehumano debele knjige zlih, srpskih pisaca, postoji samo zato da bi se opravdala poniženja poput prebrojavanja stranica koje studenti mogu da pročitaju (a da se ne „preopterete“), te programskog smanjivanja količine znanja koja se od njih tražila na ispitima. Međutim, posle sam shvatio da su budalaštine o „opterećenosti“ imale još jednu, podmukliju funkciju. Umesto da nastavi da studente podstiče na herojstvo znanja po svaku cenu, univerzitet je polako počeo da ih ohrabruje da sebe predstavljaju kao ljude koji ne mogu da podnesu psihološki pritisak „opterećenja“ i kojima zbog toga treba pomoći (to jest, pustiti ih da polože ispit, zato što su se „blokirali“ od „preterane“ količine znanja koju treba da usvoje). Nije teško naslutiti kako će se ova priča nastaviti u bliskoj budućnosti: oni profesori koji nastave da vrednuju pre svega, znanje studenata, uskoro će biti optuženi za njihovu psihološku torturu.
Privilegije za slabost
U bliskoj budućnosti možemo očekivati preobražaj univerziteta u Srbiji: od mesta u kome je ključna stvar koliko studenti znaju, univerzitet će postati mesto u kome je najvažnije kako se studenti osećaju. Već sada postoje profesori koji su skloni da svoje studente samo hvale, bez obzira na realnu vrednost onoga što su oni napisali ili kazali. Zato kriterijum ocenjivanja sve više opada, a da ne postoji nikakva zvanična direktiva kojom se to naređuje. Umesto toga, stvara se atmosfera u kojoj raspoloženje studenta postaje važnije od njegovog znanja. Na unapred dobijene pohvale, studenti reaguju na dva načina. Najbolji shvataju da im univerzitet šalje jasnu poruku da nema potrebe za radom i usavršavanjem iznad ionako sniženog proseka: zaista je svejedno koliko studenti znaju, jer će svakako biti pohvaljeni i ocenom i rečima. Lošiji studenti, očarani pohvalama, lako će poverovati da i pored očiglednog neznanja, i oni zaslužuju sve ono što zaslužuju i studenti koji su od njih bolji.
Nekadašnja hijerarhija znanja, koju su priznavali i profesori (ocenama, koje su davali studentima) ali i studenti, sada je, prosto rečeno, ukinuta. Svi misle da im pripada sve, a najviše to misle oni koji priznaju svoju bespomoćnost, jer nije više znanje ono što se vrednuje, nego bol koju studenti trpe.
I zaista, u poslednje vreme, sve češće mi se na ispitima pojavljuju studenti koji umesto odgovora na pitanje, počinju da mi pričaju kako imaju tremu i kako im je teško. Toga je naravno, bilo oduvek, ali danas ti studenti intuitivno osećaju da univerzitet više od njih ne traži da prevladaju psihološki pritisak kome su izloženi, već suprotno, da tom pritisku podlegnu. U zamenu za vlastitu kapitulaciju – priznanje da im je teško, da su „blokirali“ i slično – oni očekuju da budu nagrađeni pozitivnom ocenom, koja više nema nikakve veze sa onim što zaista znaju, već sa onim kako se osećaju.
Tako dolazimo do druge bitne karakteristike budućeg univerziteta: on polako postaje ustanova koja uči ljudi da priznaju svoju bespomoćnost pred psihološkim pritiscima. Sve postaje stres, sve izaziva traumu, a kada priznate da ste pod stresom i da imate traumu, vi time tražite da se neko prema vama ponaša shodno vašem psihofizičkom stanju. Drugim rečima, tražite privilegije za slabost. Trauma i stres u tom slučaju postaju komponente identiteta, a ne više anomalije koje treba prevladati. Studentu pod stresom treba izaći u susret, treba mu pomoći da savlada stres, treba ga odvojiti od izvora stresa. Samo ocenjivanje znanja tada prestaje da bude ključna stvar – ko uopšte, može da bude toliko bezdušan da od čoveka koji pati, traži isto onoliko, koliko i od čoveka koji ne pati? Najvažnije jeste da student koji se oseća loše, počne ponovo da se oseća dobro: ocena postaje lek, a ne merilo znanja.
Šta je ishod ovakvog preobražaja univerziteta koji je upravo u toku? Kao što smo videli, univerzitet će u skoroj budućnosti oblikovati osobe koje će biti sklone da priznaju svoju bespomoćnost pred pritiskom; istovremeno, njihovo znanje će biti suženo, a u najboljem slučaju samo funkcionalno. Biće to ljudi koji neće moći nikoga da vode, već će tražiti nekoga da vodi njih; biće to ljudi koji neće moći da brinu o drugim ljudima, već će moliti da neko brine o njima. Ukratko, biće to pacifikovani ljudi, odvojeni od znanja, što znači od sveta, sunarodnika i bližnjih, a usmereni samo ka sebi samima i svom trošnom, psihofizičkom stanju, kao zameni za bilo kakav kolektivni identitet.
Vaspitno sredstvo
Na ovom mestu dolazimo do vojnog roka, odnosno do vojske kao vaspitne institucije. Dok univerzitet sve više podstiče ljude da se predaju pritisku (stresu, traumi) vojska pritisak tretira potpuno drugačije. Da bi vojska bila operativna, ona mora da obrazuje svoje pripadnike da u situaciji kada je pritisak najjači (a to nije ispitni rok, nego rat) budu dovoljno jaki i čvrsti da tom pritisku ne podlegnu, već da ga savladaju i prevladaju. Jasno je i zbog čega je to tako: ako taj pritisak ne prevlada, vojsku čeka poraz, a narod koji ona brani – nestanak.
Obavezni vojni rok tada postaje vaspitno sredstvo koje ljude uči da prevladaju pritisak, kako bi sačuvali operativnost u svetu i kako bi bili u stanju da sačuvaju bližnje, a to su ljudi do njih, u rovu, i narod iza njih. Vojni rok, dakle, obavezuje čoveka na hrabrost, a hrabrost je, ako se slažemo sa Alenom Bađuom, sposobnost čoveka da izdrži nemoguće.
Hrabrost se potvrđuje u ratu, pa se vrlo često vidi kao isključivo vojnička vrlina. Ali, „upotrebna vrednost“ hrabrosti nije ograničena samo na rat. Miloš Crnjanski je u svom tekstu „Oklevetani rat“ iz 1934. godine, dobro primetio da „nikakva državna organizacija, pa ni partijska ne vredi ništa bez vojničkih vrlina“. Drugim rečima, ono što narod i državnu organizaciju razlikuje od mase i teritorije naseljene zatečenim stanovništvom, jeste sposobnost naroda da u jednom trenutku pokaže kolektivnu hrabrost, preciznije rečeno, sposobnost države da tu hrabrost podeli, kao oružje, svom narodu i tako ga pripremi za stanje pojačanog psihološkog i egzistencijalnog pritiska.
Čitav dijapazon jezičkih formulacija poput „dobrovoljnih davalaca tuđe krvi“, „lažnih patriota“ i „ratnohuškača“, koje se danas promovišu u Srbiji, treba da stvori iluziju da se rat bira, a ne događa, odnosno da prikrije činjenicu da smo danas već u ratu, i da se taj rat odigrava u našoj svesti.
Odnos prema pritisku
Naime, koncept čoveka koji se predaje pred najslabijim psihološkim pritiskom, nije nam pao sa neba. To je deo jednog šireg plana pacifikacije stanovništva – u Srbiji, ali i u dobrom delu sveta – kako bi oligarhija Megalopolisa mogla da preuredi svet po svojoj želji, bez otpora onih za koje u tom novom svetu neće biti mesta ili će to mesto biti skučeno kao samica u zatvoru. Zato nikoga ne bi trebalo da iznenadi činjenica, da u Srbiji trenutno nema obaveznog vojnog roka, a da se u svetu pojavljuju knjige u kojima se izrazito negativno vrednuju herojstvo, herojski čin i herojske figure. To je zato što herojstvo jeste čin delovanja u svetu, ali ne za sebe, i svoj lični interes, već u ime zajednice bližnjih. Razume se, ako se ideja hrabrosti kao odolevanja psihološkom pritisku ukine, onda je jasno da će zajedno sa tom idejom nestati i narodi, a zameniće ih logoraši i kapoi iz njihovih redova, koje će sami birati, kako bi imali osećaj nepomućene „slobode“.
Na kraju krajeva, odnos prema pritisku jeste filozofsko, a ne psihološko pitanje; neko može da se zapita zašto bi se trudio da prevlada pritisak, umesto da mu se jednostavno prepusti, prizna svoj poraz, i zatraži neku milostinju kao nagradu za kapitulaciju. Odgovor na ovo pitanje može biti životna priča Novaka Đokovića kao i pitanje koje nam ona postavlja: da li je Đoković bio jedan od onih koji se borio protiv pritiska ili spada u grupu onih, koji se tom pritisku predao? Mislim da se odgovor podrazumeva i taj odgovor je vododelnica koja deli ljude na dve grupe: prvi su oni koji se bore protiv pritiska, kako bi još uvek zadržali pravo i sposobnost da učine nešto u svetu, a drugi su oni koji kapituliraju i koji, budući da su se predali, moraju da se ponižavaju kako bi sačuvali svoj goli život.
Jedan od oblika takvog svakodnevnog ponižavanja jesu i onih orvelovskih „dva minuta mržnje“ u kojima poniženi moraju da što glasnije pokažu koliko mrze one koji psihološkom pritisku i dalje odolevaju, ali isto tako i koliko vole one koji ih pritiskaju bez milosti.
Slobodan Vladušić
Izvor: RT Balkan
