Сада већ далеке 1982, наслоњен на једну од трафика испред Техничке школе током распуста, осјетио сам тако снажан и изузетно пријатан мирис парфема да сам се морао окренути како бих видио ко то тако лијепо мирише. Маркантни човјек, наглашеног никшићког нагласка, с осмјехом је тражио продавачици кутију култног сарајевског Марлбора, узео је и лаганим ходом ушао у плави Мирафиори, дао гас и одјурио ка граду.
Као страствени заљубљеник у фудбал, редовни сакупљач сличица одмах сам препознао да се ради о сјајном беку Будућности Зорану Воротовићу. Одушевљен тиме што га сретох, тужан што га ништа не питах, одох до стана да се похвалим кога сам срео.
А, Зоја, рече отац, сјајан је то играч, али и мангуп велики. Такве ријечи, обично, десетогодишњем клинцу остану урезане и апсолутно ништа не може да промијени слику формирану на основу тих ријечи и запажања…
Ишао сам на сваку утакмицу Будућности, био један од десетак хиљада који су недјелјом уживали у мајсторијама оних чији надимци данас имају већу тежину од многих пуних имена и презимена. Зоја, Мићо, Цацо, Гузо, Тонко, Дејо, Бајица, Јано, Ђуке, Брна, плејада асова за чијим бравурама и данас чезнемо узалуд се надајући да то вријеме може бити поновљено.
Зоја је био посебан. Боем, бонвиван, шмекер, изнад свега играчина. Шпартао је по лијевој страни, истовремено био бек и крило, са истанчаним осјећајем за центаршут. Мекоћа и прецизност којом је убацивао лопте у казнени простор правила је проблем свима који су се бранили, а Бајици, Мојашу, Јану омогућавала да најчешће нађу своје име у новинским и РТВ извјештајима јер тада на „семафору“ под Горицом није било простора за имена већ само за резултат који се ручно мијењао.
Неуморан, хитар, брз, стигао је да одигра 238 мечева у Будућности и постигне 15 голова и десетине пута асистира. Имао је плућа рониоца, снагу десетобојца, технику Бразилца, шмек Италијана. Али је, изнад свега, био Балканац.
Сутјеска, Будућност, Црвена звезда, Саријер и посљедњих седам утакмица у каријери у суботичком Спартаку. Скоро 400 утакмица на врхунском нивоу.
Судбина се поиграла са Зојом, на Никољдан 2001. године, доживио је саобраћајку која га је приковала за кревет и колица са боловима које ни најјачи љекови нијесу могли да ублаже. Двадесет и три године трајала је агонија, али га ведар дух није напуштао.
Приликом снимања репортаже о њему, са намјером да скренемо пажњу на „услове“ у којима живи, питао ме је, шаљиво, како је само он знао, боли ли још Мојаша глава колико сам га пута у њу са крила погодио…
На том снимању, колега Чађо је заплакао видјевши са каквом муком живи Зоја.
И напустио нас је, симболично, 4. јула, тог датума се некад, у бившој Југи, славио Дан борца. Мало је таквих бораца било.
Зоја, имао сам срећу да те упознам, имам за пријатеља, да ми дјетинјство и одрастање учиниш богатијим. Жалим што ти воз препун талента и амбиција живот није усмјерио на неки други колосјек.
Заслужио си то.
Запали Марлборо, замириши на КУРОС и стисни гас Мирафиорију кроз небеске путеве.
Слава Ти.
Извор: РТЦГ
