Пише: Владимир Ђукановић
Студентски протести у Србији трају већ месецима. Од пада надстрешнице у Новом Саду, када је погинуло 15 људи због чистог немара оних који су посао обављали, млади људи у Србији не желе да се помире са стањем у држави. Блокадом факултета су покренули широке протесте тако да је политичка класа, како оних на власти, тако и опозиције, сатерана у ћошак из ког не знају да изађу. Кулминација следи следеће суботе када ће велики број људи да се сјати на протесте у главни град Београд.
Последњи потез студената се тиче политичке форме наше земље где они предлажу да се иде ка непосредној демократији а што даље од представничке демократије. Годинама заговарам да је директна демократија једини прави политички систем и да су представничке, парламентарне демократије огрезле у корупцији, како код нас, тако и у свету.
Ајде прво да видимо зашто је представничка демократија у кризи? Идеја је да свако у локалу нађе најбољег представника, да га пошаље у централу, где ће он/она да се бори за интересе својих суграђана. Дакле, мене су послали из мог села, а тебе из твог. Ти се бориш да се твој крај и твоје село највише развију, а ја се борим за своје. У теорији одлична идеја, али се прича у пракси увек изјалови. Ми дођемо у велики град, добијемо станове, аутомобиле, секретарице и све друге привилегије које иду уз политичку позицију. У почетку се боримо грчевито за свој крај. Нађи средства да направиш пут у селу. Натерај владу да обнови школу. И свако се бори за свој крај до једног момента.
Шта онда крене по злу? Та то што смо ми људска бића и по природи смо подложни променама и прилагођавању. Ти и ја, од љутих непријатеља који су се борили за свој крај, седамо на кафу. Ту схватамо да је глупо да се крвимо јер ето, радимо заједно. Онда нам се супружници упознају а деца крену заједно на кошарку. Од љутих непријатеља после кратког времена дођемо до кумства. То је тај кључни моменат у парламентарној демократији где се сама душа корумпира, јер више не испуњавамо мандат свој краја, већ улазимо у нове личне односе који нам постају политички приоритет. То је она прича „ма они сви после седе заједно у скупштинском бифеу док се за време седница као свађају.“
Ово је поједностављена илустрација једног система који ће бити обрађен у мојој четвртој књизи, али је суштина баш у том једноставном злу. Многи ће скочити на овај аргумент али моје искуство, као и историја, указују да је свака централизација лоша за грађане а добра за политичку класу. Како онда да знамо да је непосредна демократија бољи систем? Веома једноставно: имамо савршен пример који нам је пред носом – Швајцарска.
Швајцарска је јединствена по свом систему директне демократије, који омогућава грађанима да директно учествују у доношењу политичких одлука путем референдума и грађанских иницијатива. Међутим, није једина земља која користи елементе директне демократије. Многе земље, укључујући Сједињене Америчке Државе и неколико европских држава, имају механизме попут референдума и народних иницијатива на различитим нивоима власти. Ипак, Швајцарска се издваја по учесталости и обиму коришћења ових инструмената, чинећи је примером земље са снажном традицијом директне демократије.
Швајцарски систем се састоји од конфедерације, кантона и месних заједница. На сваком нивоу власти грађани могу већину политичких одлука да сведу на референдум и директно одлуче да ли да прихвате неки предлог или не. Битно је да ја из другог кантона не могу да гласам у неком трећем кантону. Сва политичка питања која нису поверена конфедерацији су „спуштена“ на кантонални ниво тако да имају значајну самосталност када су образовање, здравство и инфраструктура у питању. На почетку фебруара Цирих је имао интересантно гласање да се члановима локалног парламента подигну плате са ЦХФ 16.000 на ЦХФ 28.000. Образложили су повећање чињеницом да им плате нису повећане од 1998. године, да се обим посла значајно повећао, а инфлација учинила своје. Интересантно је да су странке које су тражиле повећање иницирале референдум како би грађани донели коначну одлуку. На њихово изненађење референдум је донео негативну одлуку тако да су остали на старим платама. То је савршен пример непосредне демократије где је одлука била брза, локална и представља јасну вољу грађана.
Има примера где је воља грађана контраверзна и где није била у духу времена са остатком развијеног света. У Швајцарској су жене добиле право гласа на савезном нивоу тек 1971. године, након дугогодишње борбе за то основно право. Од 1959. године, када је тај референдум изнесен пред народ први пут, тек је 1971. изгласано да и жене могу да гласају на том политичком нивоу. У оваквим системима мораш бити спреман да ће народ често гласати на изненађење многих. Имате много примера гласања на швајцарским референдумима тако да вам предлажем да истражите ову тему јер је веома интересантна.
Које су друштвено-економске консеквенце швајцарског политичког система директне демократије. На првом месту је политичка стабилност. Према ранкирању Светске Банке World Governance Indicators, која оценама од -2,5 до +2.5 оцењује неколико параметара, па и политичку стабилност, Швајцарска по том мерилу има максималан број од +2.5. Само неколико земаља има ту оцену, тако да је кључни параметар, стабилност једног система, прошао тест на најбољи могући начин.
Други битан параметар су нето плате. Швајцарска има највеће нето плате од свих држава на свету. Да ли је случајно што је народ који држи политичке конце чврсто у рукама себи наметнуо да буде првак у нето платама? Наравно да није. Али знате шта јесте чудно? Да је земља која ето ни излаз на море нема, али некако су свој стандард грађани ставили на прво место.
Швајцарска постиже да буде политички најстабилнија држава са највећим платама. И то све грађани постигну уз најмањи ПДВ у Европи. Док је порез на додатну вредност око 20% по европским земљама, у Данској 25% а у Мађарској чак 27%, он је у Швајцарској на 8%. Поставља се питање, зашто је парламентарним демократијама битно да сваком грађанину који купи крајњи производ узму још 20 и више процената након свих плаћених пореза, а швајцарци то ураде са само 8%.? Шта мислите где сав тај новац иде? Па у гломазне централистичке бирократске апарате који се годинама гомилају путем закона које наши представници намећу без да старе реформишу или укину. Тако имамо брдо агенција, института и других непроизводних институција чији је друштвени бенефит у најбољем случају упитан.
На федералном нивоу Швајцарска је консоцијативна демократија. То је облик демократског уређења који се користи у дубоко подељеним друштвима, посебно онима са јаким верским, етничким или језичким разликама. Циљ овог система је да осигура политичку стабилност и равноправну заступљеност свих значајних друштвених група кроз специфичне механизме власти. Земља има федерални савет са седам чланова који долазе из најјачих политичких странака. Сам парламент има 246 чланова које народ директно бира. За та места се швајцарци не отимају као у другим државама јер је власт на федералном нивоу много слабија пошто је већи део власти на месним заједницама и кантонима. А и свака битнија одлука се брзо отме њима из руку и стави на референдум. Само из овог штурог познавања њиховог система јасно је и просечној особи да је простор за корупцију значајно смањен. Такође је јасно зашто је моћ политичких странака радикално мања него у представничком систему. Странке се у Швајцарској највише баве промоцијом једног од ставова у референдуму и на тај начин покушавају да утичу на друштвено-економски живот. У другим парламентима се закон једноставно изгласа од стране политичке елита а да народ често ни не зна каква је одлука донета и које су консеквенце. У Швајцарској се значајан напор улаже у објашњавању консеквенци датог акта на живот грађана. Једино тако можете да убедите суграђане да гласају за закон који је вама битан.
Када будете од сада размишљали о овој теми, коју су студенти у Србији начели натрчаћете на следећи феномен: не може то код нас. Каријера ме је одвела на све стране света. Ову тему сам започињао са грађанима и политичарима у Америци, Јапану, Немачкој, Великој Британији, Француској и другим земљама. Одговор је скоро универзалан: нисмо МИ способни за то. Политичке елите су опрале мозгове великој већини и у најразвијенијим представничким системима. Американци кажу ми смо дво-партијски систем, Јапанци кажу много нас је за такву врсту система, итд. Кључ је да политичка елита мора да се држи елитистичке мантре како народ не би тражио власт у своје референдумске руке. Пробајте од сад међу пријатељима да покренете ову тему. Као папагаји ће понављати како је то немогуће, нарочито познаници који су политичари.
А шта они нама у ствари говоре? Да смо ми грађани обичне будале које не знају шта је добро за нас и нашу децу.
Извор: Фејсбучење
