Пише: Мића Вујичић
У серији Режим (ХБО), Кејт Винслет игра Елену, ауторитарну канцеларку измишљене средњоевропске земље која дуго није напустила своју палату чије просторије бесомучно дезинфикује. Све нестабилнија, опхрвана паранојом, апсолутна владарка, у седмој години власти, након што је с трона скинула бившег премијера, „неомарксисту“ Едварда Кеплингера, у тумачењу Хјуа Гранта – ангажује насилног војника Зубака. Тај несрећник, што је наводно крваво угушио побуну у руднику кобалта, добија специјалан задатак. „Кољач“ по просторијама непрестано мери влагу и њушка да ли се однекуд осећа плесан, не би ли тако спасао диктаторку од наследне плућне болести. Она дотле најискреније разговоре води с мртвим оцем, а државнике из других земаља смешта на други крај дугачког стола. Бирократе назива „гомилом црва“ и повремено брутално уништи најближе сараднике. Труди се да у што већој мери надзире грађане, игра топло-хладно с Америком и Европом. Ослања се на Кину? У игри су вечите санкције, поверење у народну медицину. Комедија, трагедија, сатира, драма – жанр шест снимљених наставака одредиће другачије сваки гледалац… Ми смо попричали са Френком Ричом, извршним продуцентом овог играног програма, великим познаваоцем политичког живота, позоришта, филма, популарне културе, масовних медија и историје.
Чудесно је преклапање догађаја приказаних у сатиричној телевизијској драми и времена у коме живимо. Чини се да смо досегли свет приказан у Краљу Ибију Алфреда Жарија. Шта вас је највише копкало док сте радили прву сезону Режима?
Тешко је поверовати да је Режим имао своју америчку премијеру пре две године, а да је снимање завршено неколико месеци пре тога. Ово је трећи телевизијски програм на коме радим као продуцент, после серија Потпредседница и Наследници – где писац интуитивно антиципира шта ће се следеће догодити у свету. Вил Трејси, аутор Режима, желео је да синтетизује и драматизује у збијеном временском току оно што смо имали прилике да видимо у многим ауторитарним режимима, код Чаушескуа, Селасија, Путина и тако даље – да би дошао до шаблона како се све то одвија. Историја се, нажалост, понавља. Наша је серија била завршена и спремна за приказивање много пре најновијих дешавања у Америци и Европи.
Били сте чувени позоришни критичар Њујорк тајмса. Претпостављам да је тешко у реченици описати уметнички израз глумца или глумице. Рецимо, Кејт Винслет… Понекад се учини да она наступа и повлачи се у исти час, производећи одређену дозу мистерије.
Тачно је то што кажете о Кејт – постоји мистерија и јесте један од разлога што је она тако узбудљива глумица. Људско понашање јесте мистериозно; у трену када глумац покуша да сведе и систематизује људско понашање, губи се тај пулс и завршите са дидактичком представом која можда може да буде театрална, али није животно реалистична.
Код Кејт ово није случај. Покушаће било шта, неустрашива је у представљању живота у сировом облику, а резултат је у мешавини хумористичког и трагичког, уз нешто провучене људскости (али без зрна сентименталности) у лику какав је Елена – чудовиште.
Три епизоде режирао је Стивен Фрирс. Како је радити са њим? Лако је уочити несагледиве ходнике владаркине палате. Пре деценију и више, Фрирс је негде објаснио колико су га током једног снимања у Сенату заправо инспирисали дугачки ходници приказани у филмовима реализованим шездесетих година прошлог века.
Радити са Стивеном било је једно од најузбудљивијих искустава која сам доживео у филмском послу. Он је простудирао кинематографију, све је видео, има велико поштовање за филмске класике, и велике и мале, такође изванредан инстинкт за глумце и мизансцен. Дакле, ослања се на такве темеље у своме послу. У случају Режима, види се не само његова наклоност према класичним холивудским и британским филмовима, већ и према Реноаровим Правилима игре. Сцена у којој Зубак, кога игра Матијас Шунартс, сатера у ћошак и наизглед зароби еминентну америчку гошћу, у тумачењу Марте Плимптон – одражава његово дивљење Хичкоку. Постоје примери у серији где смо на Стивенов подстицај користили тачне локације, нетакнуте годинама, на којима је Керол Рид снимао Трећег човека, филм који је такође једна од Стивенових звезда водиља.
Мислите ли да Режим јасно заокружује принципе тираније и да је то разлог што помишљамо да „предвиђа“ нашу будућност? Или се директно наслања на свакодневицу… Имали смо демонстрације против рудника литијума. Ви помиње кобалт! Не заборавимо студентске демонстрације. Да не помињемо полемике о НАТО, односе са Америком…
Рекао сам да је Вил Трејси „предвидео“ доста тога, укључујући накнадне догађаје које описујете, те вечна начела (уколико је то права реч) сваке тираније. У великој мери на начин како смо (нешто опуштеније) у Потпредседници предвидели апсурдност онога што ће се догодити у америчкој политици надолазеће Трампове ере. Како је звезда тог шоуа, Џулија Луј Драјфус једном приметила, оно што је почело као напета сатира, постало је „отрежњујући документарац“. У палати, Еленини истовремени завист и презир према Америци, и прорачуната игра са европским суседима и Кином, чини се да одсликавају битан тренутак у данашњој подељеној Европи.
Немогуће је прескочити Доналда Трампа. Ових дана листали смо ваше старе, дуге чланке из магазина Њујорк. Не искључиво оне о сексуалним скандалима Клинтонових, већ изнова читали и антологијски есеј о контроверзном адвокату Роју Кону (1927–1986). Откуд да се Трамп врати на власт? Није лако заборавити ваш наслов од пре осам лета: После Трампа долази други Трамп – и овај би могао да буде опаснији. Кључне речи тих есеја јесу систем, естаблишмент. Однос Трампа и феномена америчког сна.
Трамп је апотеоза америчког сна претвореног у ноћну мору. Он је преварант који је измислио и фикционализовао све о себи да би дошао до врха – прави Џеј Гетсби. Али за разлику од Фицџералдовог класичног архетипа, Трамп је стекао моћ, друштвени статус и богатство, па ужива да се тиме размеће пред старим естаблишментом. Чињеница да се вратио и да има други мандат, чак и са тесним бројем гласова, сведочи о постојаности трампизма о коме сам писао пре осам година. За сада је овај следећи Трамп опаснија, моћнија верзија Трампа из првог мандата. Већ је миропомазао следећег Трампа у лику Џ. Д. Венса, који би могао да буде још опаснији јер је паметнији и дисциплинованији од њега, чак циничнији, и готово упола млађи. Појављују се и други из те Венсове генерације са жељом да буду Трамп; они су у Конгресу и у новој администрацији. Налик Европи, токсична мешавина популизма, ауторитаризма и ксенофобије наставља да буја у Америци.
Рич и наследници
Френк Рич рођен је 1949. године у Вашингтону. Дипломирао је америчку књижевност и историју на Харварду, где је био шеф уредништва студентског листа The Harvard Crimson.
Ту-Хонг Ха: Ко је Укецу, јапански Јутјубер и књижевна звезда под маском
О телевизији и филму најпре је писао за магазин Тајм и Њујорк пост. Од 1980. до 1993. био је главни позоришни критичар Њујорк тајмса, а од 1994. па све до 2011. писао редовну колумну за овај лист и био номинован за Пулицерову награду. Његови новински есеји, у којима је често писао о политичком и друштвеном животу кроз призму актуелних догађаја везаних за културу – утицали су на читаву генерацију писаца, попут Веслија Мориса (1975), већ двоструког добитника Пулицера, те изнова отворили пут за објављивање дужих чланака овога типа у дневној штампи – текстова које одликује шире, „панорамско“ сагледавање одређених феномена. Био је саветник уредника културе, сарадник недељног Магазина. Од 2011. пише за магазин Њујорк. Аутор је мемоара о позоришту Ghost Light, збирке позоришних критика Хот Сеат, те хронике The Greatest Story Ever Sold: The Decline and Fall of Truth From 9/11 to Katrina. Најпре креативни саветник куће ХБО, био је у екипи што је створила три запажене серије: Потпредседница, Наследници и Режим.
Откуд трампизам
Разговарали смо 2018. о Потпредседници, серији о сенаторки Селини Мејер, политичарки која долази на значајну функцију, али и његовом есеју из магазина Њујорк под насловом Оригинални Доналд Трамп: њујоршки естаблишмент ће игнорисати бескрупулозне акте који служе његовим интересима – погледајте како је само третирао Роја Кона, бившег адвоката председника. У есеју нуди живу слику „крем“ друштва из Студија 54, склоног уживањима и политичко-финансијским малверзацијама те подвлачи питање зашто се естаблишмент „данас“ уопште чуди одакле се појавио председник Трамп. Тада се наметнуо феномен односа актуелног и фикције. „Дивна је ствар с маштом то што вам дозвољава да побегнете од стварности, поготово од разјарене реалности ових наших дана“, рекао нам је тада Френк Рич. „Једним делом волим рад на Потпредседници јер ми отвара пут да изразим страст према садашњици кроз фикционални свет, а не кроз новинарство. Ствар је у ослобађајућем начину да обрадиш догађаје и да их притом коментаришеш.“ Наставило се са Наследницима! „Пилот-епизода била је написана пре Трампове победе на изборима 2016. Заиста случајно, читаћа преподневна проба пилот-епизоде била је баш на дан избора, када су, усудићу се да кажем, сви присутни претпостављали да ће победити Хилари Клинтон. Снимајући поменуту епизоду недуго после тога, сви смо почели да примећујемо делић Трампа у Ројевим дечацима, али то је била непланирана случајност. Волимо што је наша серија фикција. Међутим, сигурно да постоји културно-економска атмосфера у Наследницима која није ограничена на Америку, или чак строго на садашњост: током већег дела модерне историје Запада, медије су оснивали и поседовали супербогати тајкуни, способни да прилагоде читаву културу својим хировима и себичним потребама.“
Извор: Радар
