Пише: Биљана Ванковска
Превод: Журнал
Деведесетодневно царинско примирје које је Трамп „милостиво“ одобрио брзо истиче, стављајући европске економије пред озбиљну дилему. Над економским сектором који је већ у паду – а који додатно убрзава тренутни талас милитаризације – надвио се двадесетопроцентни тарифни удар као Дамоклов мач. Европа је изгубила и компас и стратешку визију. Основана и дуго одржавана на геоекономском просперитету, Европска унија (ЕУ) од Трампове инаугурације нагло скреће у правцу војног кејнзијанства и агресивно милитаризоване агенде. Али цијена деценијске зависности од САД-а (не само војне, већ и економске) сада се показује као претјерано висока.
Геополитички развод – нарочито у сфери безбједности и НАТО гаранција – одвија се несређено као и сваки прекид односа. ЕУ, која се некада хвалила грандиозним визијама прије кризе 2008. године, сада схвата (како стара пословица каже) да је сва јаја ставила у једну корпу. Један погрешан корак, једна казна – и све се одједном руши. Преостале опције су или отићи у Вашингтон и, метафорички речено, „пољубити прстен“ (израз који користим да избјегнем понављање Трамповог вулгарног описа онога што страни лидери тамо раде), или се окренути Кини.
Кинески предсједник Си Ђинпинг пружио је руку сарадње и повећао трговинску размјену. Видјели смо да је шпански премијер посјетио Кину, што отвара питање да ли је преговарао не само у име Шпаније, већ се можда нудио и као посредник између Брисела и Пекинга. У међувремену, италијанска премијерка Ђорђа Мелони одлучила се за састанак с Трампом, покушавајући да „учини Запад поново великим“.
Природно, срж конфликта налази се у ривалству САД-а и Кине – два највећа свјетска економска гиганта. Остатак свијета остаје да с нервозом чека исход царинског рата који је изгубио сваку економску логику и сада служи искључиво као инструментализована политика. Ко ће први попустити? Ко ће устукнути? Си с правом упозорава да у царинском или трговинском рату не може бити побједника, али његов ривал из Бијеле куће обећава „златно доба за Америку“ по сваку цијену – чак и ако ту цијену плати америчка радна класа.
Недавно су ме питали како би Европска унија (или Европа, како све чешће називамо овај хибридни савез који још увијек укључује и постбрекзитовску Велику Британију) могла да одговори у овој немогућој ситуацији. Одговор није ни најмање једноставан. Само прије неколико година, када се евроатлантски савез хвалио невиђеним јединством и снагом, предсједница Европске комисије Урсула фон дер Лајен прогласила је Кину не само ривалом, већ пријетњом. Њено рјешење? Смањивање ризика и/или раздвајање!
Биљана Ванковска: Политички ћорсокак у Србији, имају ли студенти план?
Иста та жена, и даље на челу извршне власти ЕУ, недавно је у интервјуу за Die Zeit поручила да Запад какав смо познавали више не постоји – и да нова ЕУ мора да се отвори према свијету. Њеним ријечима: „Свијет је постао глобус и у геополитичком смислу, и данас наши пријатељски ланци обухватају читаву планету, што се види и у дебати око царина. Позитиван споредни ефекат је то што тренутно водим безброј разговора с шефовима држава и влада широм свијета који желе да сарађују с нама на новом поретку. То важи од Исланда до Новог Зеланда, од Канаде до Уједињених Арапских Емирата, као и за Индију, Малезију, Индонезију, Филипине, Тајланд, Мексико и Јужну Америку. Тренутно бих могла водити те разговоре двадесет четири часа дневно. Сви траже више трговине с Европом – и не ради се само о економским везама. Ради се и о успостављању заједничких правила, и о предвидивости. Европа је позната по својој предвидивости и поузданости, што се поново почиње сматрати веома вриједним.“
Важно је нагласити да економска питања, укључујући трговинску политику, спадају у надлежност наднационалног нивоа ЕУ – одлуке се доносе на нивоу Уније, а не појединачних држава. (Подсјетимо се чувеног коментара бившег њемачког министра финансија Волфганга Шојблеа из 2015. године упућеног тадашњем грчком колеги Јанису Варуфакису: „Избори не смију да мијењају економску политику“.) Али данашња ЕУ је подијељена, једва да може да се усагласи и око основних питања. Када су у питању егзистенцијалне теме, државе чланице већ доносе суверене одлуке, без обзира на то шта каже Европска комисија или њена неизабрана предсједница.
У хипотетичком свијету којим управљају здрав разум и рационални избор, ЕУ би озбиљно размотрила економско смањивање ризика или раздвајање од САД-а и ослобађање од зависности, усклађујући се умјесто тога са реалношћу мултиполарног свијета. То би значило ангажман с БРИКС државама – посебно с Кином – које такође траже рјешења за свијет након хегемоније. То би значило еманципацију од Бретонвудског система, од доларске хегемоније, и заокрет ка истински слободној трговини, заснованој на аутентичним споразумима и обостраној користи.
Ако се њемачка економија колеба, можемо само замислити у каквом су стању мање развијене чланице ЕУ. Стварност је таква да се данас у Европи мало шта може произвести без кинеских компоненти. Европи је Кина потребна исто колико је и Кини потребна Европа. Огроман потенцијал Иницијативе Појас и пут протеже се од Пекинга преко више артерија до ЕУ – и назад. То би представљало најбољи могући сценарио, који би могао утицати и на понашање САД-а, без обзира на то ко сједи у Бијелој кући. Свијет је мултиполаран и има мјеста за све – под условом да се поштују правила.
Биљана Ванковска: Империјалистички марш НАТО-а, Украјина и Македонија
На жалост, морам завршити у тону бруталног реализма: Европска унија више није оно што је некад била. Док предсједница Европске комисије још увијек ЕУ назива „пројектом мира“, често га супротстављајући Сједињеним Државама, у њеној домовини фабрике аутомобила се преусмјеравају на производњу тенкова. Водећи листови промовишу тромјесечне војне обуке за младе. Владе дијеле приручнике о кућним залихама за вријеме рата и о припремама за нуклеарне ванредне ситуације. Истовремено, подршка Украјини остаје непоколебљива, као да је побједа над Русијом и даље реалистична. Ово више није пројекат мира – ово је увод у шири рат.
Економски гледано, Унија се преобликује у војно-индустријски комплекс. Из балканске перспективе, слика бугарског премијера како се рукује са генералним директором њемачког војног гиганта Рајнметал изазива језиви дежаву, подсјећајући на савезе и атмосферу из доба Другог свјетског рата. То је још забрињавајуће у контексту недавно потписаног војног пакта између Хрватске, Албаније и Косова. Док је ЕУ економски напредовала, њен друштвени уговор је гласио: „више маслаца, мање пушака“. Тај сан сада изгледа као изгубљена утопија. Не можеш говорити о глобалној сарадњи, а истовремено постајати минијатурна копија милитаризованог царства преко Атлантика.
У приватном разговору, један колега који одлично познаје односе Запада и Кине, понудио је оштру краткорочну прогнозу: „Било би у интересу Европе да се приближи Кини. Али пошто европски лидери обично капитулирају пред САД-ом, највјероватније ће ушли у још један круг самонанесене штете. ЕУ ће, по свој прилици, испунити кључне захтјеве Вашингтона, уз покушај да ублажи оштре ивице како би добила ситне уступке од Кине.“ Та процјена звучи болно тачно, посебно у свјетлу самодеструктивне украјинске политике ЕУ, која се наставља без обзира на све веће посљедице.
Гледајући на дугорочни план, још продорнији увид долази из неочекиваног извора: млади кинески глас на ТикТоку, који се обраћа својим америчким вршњацима. „Не кривите Кину за своје проблеме“, рекао је. „Вама не треба трговински рат – вама треба револуција.“ Та порука одзвања далеко изван граница Сједињених Држава – и Европљани би требали да је озбиљно схвате.
Биљана Ванковска је редовна професорица политичких наука и међународних односа на Универзитету „Св. Ћирило и Методије“ у Скопљу, чланица је шведске Транснационалне фондације за мир и истраживање будућности (TFF) са сједиштем у Лунду, и најзначајнија јавна интелектуалка у Македонији.
Извор: ZNetwork
