Пише: Владимир Коларић
Писати о Божидару Кокоту, који ради под именом Boxidar, значи писати и таленту, јасном, очитом и неспорном. А како писати о таленту? Он је тајна и само му се треба препустити, доживљавати га, јер он вам, ако сте сазвучни, даје оно што ни на један други начин не можете добити.
Код њега није само реч о некаквој црногорској речитости и склоности опевавању личног и колективног искуства, о споју неког хтонског мрака и виталности, па и некаквој програмској смеши Његоша, гусала, Уроша Тошковића и реп музике, већ о веома особеном стваралаштву које има свој јединствен укус и свој ток.
У почетку су, како сам већ писао у својој књизи „Још светлости“, мистички и есхатолошки наноси у његовој музици били пре имплицитни, слућени па и жуђени, док су у последња два албума, „Огањ“ (2024) и „На прозор“ (2025, са продуцентом Shporky-јем) сасвим експлицитни. У почетку је то есхатолошко било пре инстинкт у судару са стварношћу овог света, који онда најзад постаје у потпуности и доследно схваћен као свет палости, који има своје законе суштински стране човеку онаквом каквим би требало да буде и каквим је позван да буде. Тако да, најзад, у песми „Црвено је небо“ са албума „Огањ“ Божидар отпевава амблематични стих „Кад је умро овај свијет, исти трен отворих очи, исти трен виђех све“. Дакле, потребно је да умре овај свет, не створени свет као такав, за кога Творац рече да је „добар“, већ свет палости, гресима и страстима испуњен, насиљем и манипулацијом, да би нам се отвориле очи за истину и – овај пут и за Божидара и за нас који слушамо сасвим јасно – за Истинитог, како бисмо је не само видели него и њоме живели. Па и кад умремо, кад се створени свет заврши за нас у виду у ком га данас познајемо, да наставимо да живимо, васкрсно. Јер једино тако можемо у Царство небеско, у вечни живот света, не вукући са собом и на себи „масиве“ овосветских наноса, рђе, прљавштине, свакаквог кала и кама. Или их макар спознати као такве, као нешто страно на нама и у нама, и одбацивши их као такве, стране, туђе и отровне, не везивати се за њих као за део свог идентитета.
На албуму „На прозор“ још више долази да изражаја јуродивост, спој детињег чуђења, дивљења, страха и нечег пророчког, у не толико борби са самим собом и са светом, колико у израњању из свег тог кала и метежа у себи и око себе. У мање вапају, колико готово систематском, стрпљивом, али одлучном трагању за излазом, размицањем мрака и мракова, у трагању неизвесном, али ипак уз веру да њим на овај или онај начин руководи нешто упоришно, односно сам Господ.
Божидар и овде себе или свој песнички лик назива Црним сином, који је уједно дете залутало у свету у ком „нема срца но кам“, демонолика приказа, али и хуморно-иронијски одмак према узречици којом се родитељи обраћају својој непослушној деци. Божидаров глас и јесте управо глас тог црног детета, истовремено наивног и опасно дивљег али увек детета, нечијег потомка са односом према заједници којој припада, као свету који око њега дише, пишти и шкрипи, са језиком и живим животом тог света, али и некакав мали јуродивац, изазован и помало дрзак, коме је дато да каже и оно што нико други не би ни умео ни смео. Глас онога ко себе прихвата као сина овог света, али са отвореношћу да буде син Божији, онај у коме нема лукавости, него који пред Бога излази такав какав је, го и рањив, уздајући се у милост оног који је једини уистину милостив и који је милост сама.
Последња песма на овом албуму такође је упечатљива есхатолошка шифра – „Умри данас, устај сутра“. Умрећеш, каже нам Црни син право у лице и без зазора – мада и без ликовања и подсмевања – нема ти спаса у овом свету, али ти заправо ниси и не би требало да будеш од овог света, и зато ћеш устати сутра, свакако ћеш устати, мораш устати, јер чему иначе све ово?
