Piše: Vladimir Kolarić
Pisati o Božidaru Kokotu, koji radi pod imenom Boxidar, znači pisati i talentu, jasnom, očitom i nespornom. A kako pisati o talentu? On je tajna i samo mu se treba prepustiti, doživljavati ga, jer on vam, ako ste sazvučni, daje ono što ni na jedan drugi način ne možete dobiti.
Kod njega nije samo reč o nekakvoj crnogorskoj rečitosti i sklonosti opevavanju ličnog i kolektivnog iskustva, o spoju nekog htonskog mraka i vitalnosti, pa i nekakvoj programskoj smeši Njegoša, gusala, Uroša Toškovića i rep muzike, već o veoma osobenom stvaralaštvu koje ima svoj jedinstven ukus i svoj tok.
U početku su, kako sam već pisao u svojoj knjizi „Još svetlosti“, mistički i eshatološki nanosi u njegovoj muzici bili pre implicitni, slućeni pa i žuđeni, dok su u poslednja dva albuma, „Oganj“ (2024) i „Na prozor“ (2025, sa producentom Shporky-jem) sasvim eksplicitni. U početku je to eshatološko bilo pre instinkt u sudaru sa stvarnošću ovog sveta, koji onda najzad postaje u potpunosti i dosledno shvaćen kao svet palosti, koji ima svoje zakone suštinski strane čoveku onakvom kakvim bi trebalo da bude i kakvim je pozvan da bude. Tako da, najzad, u pesmi „Crveno je nebo“ sa albuma „Oganj“ Božidar otpevava amblematični stih „Kad je umro ovaj svijet, isti tren otvorih oči, isti tren viđeh sve“. Dakle, potrebno je da umre ovaj svet, ne stvoreni svet kao takav, za koga Tvorac reče da je „dobar“, već svet palosti, gresima i strastima ispunjen, nasiljem i manipulacijom, da bi nam se otvorile oči za istinu i – ovaj put i za Božidara i za nas koji slušamo sasvim jasno – za Istinitog, kako bismo je ne samo videli nego i njome živeli. Pa i kad umremo, kad se stvoreni svet završi za nas u vidu u kom ga danas poznajemo, da nastavimo da živimo, vaskrsno. Jer jedino tako možemo u Carstvo nebesko, u večni život sveta, ne vukući sa sobom i na sebi „masive“ ovosvetskih nanosa, rđe, prljavštine, svakakvog kala i kama. Ili ih makar spoznati kao takve, kao nešto strano na nama i u nama, i odbacivši ih kao takve, strane, tuđe i otrovne, ne vezivati se za njih kao za deo svog identiteta.
Na albumu „Na prozor“ još više dolazi da izražaja jurodivost, spoj detinjeg čuđenja, divljenja, straha i nečeg proročkog, u ne toliko borbi sa samim sobom i sa svetom, koliko u izranjanju iz sveg tog kala i meteža u sebi i oko sebe. U manje vapaju, koliko gotovo sistematskom, strpljivom, ali odlučnom traganju za izlazom, razmicanjem mraka i mrakova, u traganju neizvesnom, ali ipak uz veru da njim na ovaj ili onaj način rukovodi nešto uporišno, odnosno sam Gospod.
Božidar i ovde sebe ili svoj pesnički lik naziva Crnim sinom, koji je ujedno dete zalutalo u svetu u kom „nema srca no kam“, demonolika prikaza, ali i humorno-ironijski odmak prema uzrečici kojom se roditelji obraćaju svojoj neposlušnoj deci. Božidarov glas i jeste upravo glas tog crnog deteta, istovremeno naivnog i opasno divljeg ali uvek deteta, nečijeg potomka sa odnosom prema zajednici kojoj pripada, kao svetu koji oko njega diše, pišti i škripi, sa jezikom i živim životom tog sveta, ali i nekakav mali jurodivac, izazovan i pomalo drzak, kome je dato da kaže i ono što niko drugi ne bi ni umeo ni smeo. Glas onoga ko sebe prihvata kao sina ovog sveta, ali sa otvorenošću da bude sin Božiji, onaj u kome nema lukavosti, nego koji pred Boga izlazi takav kakav je, go i ranjiv, uzdajući se u milost onog koji je jedini uistinu milostiv i koji je milost sama.
Poslednja pesma na ovom albumu takođe je upečatljiva eshatološka šifra – „Umri danas, ustaj sutra“. Umrećeš, kaže nam Crni sin pravo u lice i bez zazora – mada i bez likovanja i podsmevanja – nema ti spasa u ovom svetu, ali ti zapravo nisi i ne bi trebalo da budeš od ovog sveta, i zato ćeš ustati sutra, svakako ćeš ustati, moraš ustati, jer čemu inače sve ovo?
