Činjenica je da kriza dodeljuje važnost filozofiji, jer mišljenje problema legitimiteta jednog ekonomskog, političkog, državnog, nacionalnog ili jezičkog sistema potražuje uporište van premisa koje ga uljuljkuju u sopstvenoj samorazumljivosti.
Koje ideje i kakve majstorije nam mogu pomoći da sebi objasnimo prirodu političkog? Kao društvo (ili kao društva) lutamo od gađenja spram politike, koje se često okončava u jalovim kompromisima sa njom; potom nas obuzima pomirljiva misao da je sve politika i da smo, umesto odgovarajuće subjektivacije za koju bismo se izborili, predodređeni da budemo njeni pasivni objekti; naposletku, najređi je napor da shvatimo da politika ne počinje iza Kineskog zida, već da je ona uvek već ovde i sada, uvek među nama i da je ona polje koje, uprkos nama samima, nikada nećemo suspendovati, svakako ne pre nego što ono nastupi u svojim okrutnim i sudbinskim obličjima. Utisak je da je naše samoporicanje, o kojem se toliko govori, tek posledica neopreznog poricanja političkog u koje smo apriorno uronjeni do guše. Gde nastupa opomena, a možda i kazna zbog takvog poricanja?
Sadašnje vreme neki će okarakterisati kao doba kraja ideologija i snova o boljem svetu, kao i doba smrti optimističkih utopija povezanih sa naukom, tehnikom i umetnošću. Neizvesnost omogućuje da bilo šta dobije na značaju, a budućnost izgleda kao sadašnjost sa više opcija. Jedan mogući svet je, recimo, svet nihilističke potrošnje i policijski nametnutog poretka koji bi regulisao anarhiju materijalističkih želja. Moguće je čak zamisliti svet čiji su stanovnici uzalud prošli kroz iskušenja 20. stoleća. Korak po korak, sumorne činjenice i pokazatelji dovode u pitanje naš estetizam okrenut svetu roba, ali i tradicionalno zamišljene kulture kao sredstva emancipacije. Činjenica je da mladima život izgleda manje čarobno nego generaciji njihovih roditelja, a osećanje da bi budućnost mogla da prevaziđe sadašnjost govoto je sasvim iščezlo. Alternativni pokreti tragaju za partikularnim identitetom, pozivajući se na univerzalnost u koju ni sami ne veruju. Krajnji stadijum modernog individualizma nije nedruštveni, otuđeni subjekt, već su to minijaturni kolektivi posvećeni specijalizovanim interesima. U ovoj ekonomiji emocija i političkog postoje dva paralelna toka: umnožavanje razlika i igranje na kartu opštosti.
Današnja država malo vodi računa o individualnim učesnicima određenih društvenih situacija, već se bavi kalsifikacijama: nezaposleni, maloletnici, biračko telo, regioni, nevladine organizacije, ciljne grupe, etničke grupe… Politika se u velikoj meri uklopila u koncepte države znanja, ideoloških predstava i paralogiku tržišta. Pitanje je da li je to posledica ili uzrok krize u kojoj smo se zatekli.
Filozofija i kriza
Činjenica je da kriza dodeljuje važnost filozofiji, jer mišljenje problema legitimiteta jednog ekonomskog, političkog, državnog, nacionalnog ili jezičkog sistema potražuje uporište van premisa koje ga uljuljkuju u sopstvenoj samorazumljivosti. Stoga ne bi trebalo da čudi što ove krizne godine, zahvaljujući radovima sjajnih filozofskih pisaca Žaka Ransijera, Alena Bađua i Đorđa Agambena, nagoveštavaju rehabilitaciju političke filozofije, koja je tokom osamdesetih i devedesetih uglavnom bila oveštalo i prikazivačko ponavljanje ustaljenih fraza, obično uz institucionalno jemstvo koje je svetski poznatim autorima dodeljivao neki prestižni, najčešće američki univerzitet, poduprt primesama kulturne i izdavačke hegemonije. Takva politička filozofija je, slepa za stvarnost, bezmalo sasvim potonula u školski formalizam i proceduralizam, u zavodljivu jasnoću i preglednost izlaganja, zaboravivši pritom da je jedan od njenih zadataka da pokuša da prevaziđe granice datosti, odnosno da iznova misli vrlinu i mogućnost političkog delovanja.
Nasuprot takvim kretanjima, pomenuti filozofi su smelo, rizično i stvaralački pošli u pravcu traganja za utemeljenjem političkog posle smrti utopija, odnosno u doba krize političkih projekata koji su računali na ideju da će svet sutra biti lepši, bogatiji i bolji. Demokratija nije participacija i nisu izbori, ona je način života koja zapoveda određenim stilom političkog okupljanja. Čini se da bi se i Bađu i Ransijer složili oko činjenice da je pitanje političkog prevashodno pitanje kako gradimo zajednicu.
Sa tim je saglasan i Đorđo Agamben u svojim ogledima Dispozitiv i drugi eseji.
Dispozitiv i mesto politike
Glavna nit Agambenovog dela, omeđena mišljenjem Karla Šmita, Valtera Benjamina i Mišela Fukoa, odnosi se na svođenje života na biopolitiku: homo sacer je redukovan na „goli život“ i lišen bilo kakvih prava, izvan zakona, a ipak podložan zakonu, i ne može biti iz uzet od svoje sudbine – kao takav, on je sasvim suprotan od suverena, koji ima pravo da odredi izuzetak u odnosu na zakon. Goli život je ukalkulisan u ideju suvereniteta, i to je ono što političko čini složenim, jer je njegov ulog mnogo dublji i opasniji nego što je tržišna logika površnog šarenila demokratskog proceduralizma spremna da prizna ili prihvati. Rehabilitacija političkog značila bi jačanje svesti da je krajnji ulog u toj igri naš goli život, a ne nekakva beznačajna nijansa u mišljenju ili delovanju.
Stoga je utisak da savremena politička filozofija, barem u likovima trojice pomenutih autora, prihvata potragu za vrlinom. Četiri eseja uvrštena u knjigu o kojoj je ovde reč pružaju dobar uvod u Agambenov noviji rad vezan za meditaciju o vezi filozofije i prijateljstva, o odnosu crkve i carstva, o smislu naredbe i o domašajima Fukoovog pojma dispozitiva. Naslovni esej se bavi ključnim terminom Mišela Fukoa: dispozitiv je francuska reč koja označava napravu, mehanizam (ponekad se prevodi i kao „aparat“), kako bi ukazao na mnogobrojne institucionalne, fizičke i administrativne mehanizme i strukture znanja, koje pojačavaju i održavaju sprovođenje moći unutar društvenog tela. Fuko ovaj metodološki pojam objašnjava u jednom razgovoru iz 1977. godine: „Ono što na prvom mestu pokušavam da razotkrijem ovim terminom je temeljni heterogeni ansambl sačinjen od različitih diskursa, institucija, arhitektonskih formi, regulatornih odluka, zakona, administrativnih mera, naučnih izjava, filozofskih, moralnih i filantropskih predloga – ukratko, izgovoreno kao i neizgovereno. To su elementi dispozitiva (aparata, mehanizma). On je sistem odnosa koji se mogu uspostaviti između navedenih elemenata“.
Agamben sada proširuje Fukoovo shvatanje, pa je za njega dispozitiv bilo šta što ima kapacitet da uhvati, usmeri, odredi, presretne, oblikuje, kontroliše ili obezbedi gestove, ponašanje, stavove ili diskurse živih bića. U tu kategoriju ne spadaju samo zatvori, ludnice, škole, ispovedaonice, fabrike, disciplinujuće, pravne mere i slično (uostalom, veza između njih i moći je očigledna), već i besprekorni svet modnih i tehnoloških roba, ljudskih disciplina, umetnosti i – konačno – sam jezik koji je u sebe utkao mogućnost uništenja čoveka.
Agamben je pesimista, a naročito ga zabrinjava činjenica da danas „nema ni trena u životu pojedinaca koji nije modeliran, zagađen ili konstrolisan od strane nekog dispozitiva“. Posledica je produbljivanje apstrakcije u međuljudskim odnosima, cepanje bića od njega samog i od neposrednog odnosa prema sredini u kojoj živi. Fuko je, prema Agambenu, pokazao kako, u društvu podvrgnutom propisima, dispozitivi teže, kroz niz postupaka i obrazloženja, znanja i delatnosti, ka stvaranju pokornih, ali slobodnih tela, koja poprimaju identitet i „slobodu“ subjekata u istom onom procesu koji ih pokorava.
Uostalom, kapitalizam je uspeo i strategije desubjektivacije da pretvori u procese pokoravanja. Otuda propast politike i njenih tradicionalnih podela na levicu i desnicu, jer politika pretpostavlja stvarne subjekte i identitete (radnički pokret, buržoazija…) i ekonomiju vlasti koja teži sebe da reprodukuje. Nema više čak ni spoljašnje tačke tradicionalnog suvereniteta vladara, jer je nadzor pomoću video kamera preobrazio javne prostore grada u enterijere nekog ogromnog zatvora: „U očima vlasti – a možda je ona u pravu – ništa nije sličnije teroristi od običnog čoveka“.
Svedoci smo poslednjih godina da takva državno-kapitalistička mašina sve više upada u prazan hod, a katastrofizam postaje iskustvo koje nas obeležava, praćeno pojačanom retorikom milenarizma. Gde je tu mesto za političkog subjekta? Kako u takvim okolnostima rehabilitovati političko?
Potrebna je, naravno, drugačija subjektivacija, potrebno je profanisati dispozitive, potrebno je „Ono čime se ne može upravljati, a koje je početak i istovremeno tačka bega od svake politike“.
U početku beše – naredba
Agamben piše bolje eseje od dobrih proznih pisaca.
Poseban primer njegove lucidnosti i stila je predavanje „Šta je naredba?“ Njega, kao Fukoovog sledbenika, zanima arheologija: naime, grčka reč arché znači „poreklo, početak, počelo“, ali i „naredba, nalog“, dok glagol archo znači početi, biti prvi koji nešto čini, ali znači i naređivati.
Arhont (doslovno „onaj koji počinje“) u Atini je, podseća Agamben, bio vrhovni poglavar. Dakle, onaj ko naređuje je onaj koji je prvi, a u početku svega se nalazi naredba. Filozof svoje ideje saopštava u formi predloga ili sugestije – ovde nenametljivo podseća da je „u našoj kulturi, arché, poreklo, uvek već i naredba, početak je uvek načelo koje vlada i naređuje“. Upravo iz te strukture potiče prestiž porekla u kulturi, a početak nikada nije prošlost, jer je uvek već tu, među nama, i komanduje istorijom našeg postojanja.
Slično se može reći i za prvi tekst u knjizi, ogled „Prijatelj“, koji započinje moćnom rečenicom što, pozivajući se na philos (prijatelja), budi znatiželju i provocira naše mišljenje: „Prijateljstvo je tako tesno povezano sa samom definicijom filozofije, da čak možemo reći da bez njega filozofija ne bi bila moguća“. Kao što je ogled o dipozitivu proširenje Fukoovih stanovišta, ogled o prijatelju je tihi, ali polemički dijalog sa stavovima Žaka Deride iz njegove obimne, ali u osnovi pesimisičke knjige o prijateljstvu što varira jednu rečenicu koju Montenj u svom ogledu „O prijateljstvu“ pripisuje Aristotelu: „Moji prijatelji, nema prijatelja“.
Više u duhu Bađuovih teza o ljubavi, Agamben će esej optimistički zaključiti rečima: „Prijatelji ne dele nešto (rođenje, zakon, mesto, ukus): oni su podeljeni iskustvom prijateljstva“. I slično Bađuu, koji ljubav dovodi do politike, prijateljstvo postaje kod italijanskog filozofa sredstvo za rehabilitaciju političkog jer „upravo ta deoba bez objekta, to izvorno sa-osećanje sačinjava politiku“. Pa ipak, to je istovremeno sredstvo koje se može lako krivotvoriti i zloupotebljavati (Deridin dodatak Agamben ne prenebregava). Otuda se ovaj esej završava oprezno – kao poziv da o ovom problemu razmislimo.
Ogled „Crkva i carstvo“ na sličan način dočarava misaoni tok koji pokušava pomoću arheologije da rehabilituje politiku. Agambenova dijagnoza je da kako slavljenje ekonomije spasenja slabi i briše se, (kapitalistička) ekonomija „širi svoju podrugljivu prevlast na sve aspekte društevnog života“. Nestanak mesijanske ideje nije opozvao pakao, već ga je smestio u naš svakodnevni svet. Ukratko, stiče se utisak da je i crkva bila manje zlo od paklenog modela današnje politike koji po svaku cenu nastoji da prebaci svoju ekonomsku mrežu preko celog globusa.
Agamben je protagonista našeg sveta i on priznaje pri kraju eseja o crkvi i carstvu da nema drugog autoriteta osim uporne navike da čita znakove vremena. To deluje malo, ali je možda više od svega, jer u vreme deontologizacije političkog, o kojem je govorio Žak Derida, znati u kom vremenu živite je postao filozofski gest par exellence. Otvorenost, ma kako je interpretirali, donosi meru opstanka političkog. Sve bi bilo lako kada bi politika započinjala ili postojala tamo gde mi to želimo, ili kada bi bila tvorevina zanetih romantičara, neodgovornih ekstremista ili egoističkih privilegovanih klasa što žele da zalude mase i skriju njihove istinske interese.
Politka je ukorenjena u stvarnim uslovima modernog života i ne može se pripitomiti ni pozivanjem na dobru volju i nenasilje, ni obećanjima univerzalnog bratstva, niti divljanjem ekstremista, niti projekcijama jedinstvene svesti u liku samorazumljivog nacionanog duha: moramo da je razumemo i živimo sa njom, bilo da je volimo ili ne. Znam da vam to deluje kao jednostavno rešenje. Međutim, slušam Agambena i ostavljam vas da o tome razmislite.
Nova Misao, br. 18, oktobar – novembar 2012, str. 69-71.
