Пише: Стивен Трашер
Како је улазила у сет програма The Daily Show у интервјуу са Џоном Стјуартом, главна водитељка међународних вести ЦНН-а Кристијан Аманпур дочекана је овацијама. Снимање је обележило поновно окупљање две медијске иконе раног 21. века – две личности које су биле на врхунцу популарности, често уз оштре критике, у првим годинама рата против тероризма.
Студијска публика је била више него вољна да крене на ово носталгично путовање. Бурно су аплаудирали када је Аманпур оспоравао Стјуартову опаску да се „свет ближи крају” и истакао како је помрачење Сунца, које се догодило непосредно пре снимања, окупило толико људи „у овој невероватно подељеној земљи”.
Ствари су се, међутим, погоршале када је Стјуарт упитала Аманпур о њеним колегама на ЦНН-у: „О чему новинари иза сцене говоре као о својим фрустрацијама? Шта би желели да виде у извештајима? Како би волели да се то пријави и да ли то извештавају онако како мисле да треба да буде?“
Аманпур се осврнуо сегмент Стјуартов пренос пре њеног доласка, у коме је упоредио како америчка влада и мејнстрим медији приказују руску агресију на Украјину (лоше) насупрот томе како они приказују америчко-израелску агресију на Палестину (ништа посебно).
Аманпур је рекао: „Наш главни проблем у извештавању о Израелу, о Гази, у овој фази која траје већ шест месеци, је што не можемо да идемо тамо. Ово је ситуација без преседана. Новинари нису на терену у Гази“.
Стјуарт је одмах прекинуо: „На терену су извештачи. Они их убијају“.
„У праву сте, у праву сте“, признао је Аманпур, „говорим о независним, западним новинарима који не могу да оду тамо, или било коме другом, осим оних који апсолутно ризикују своје животе сваки дан“.
Ускоро ћемо се вратити на њен дужи одговор, али хајде да прво погледамо шта је рекла. Њена тврдња да новинари нису на терену у Гази наишла је на оправдан подсмех новинара као што је Хинд Кудари, који објављено своју фотографијуна терену, поред тога што каже Аманпур.
Али да ли је тачна тврдња Кристијана Аманпура да у Гази нема „независних, западних новинара“? И да и не. У праву је када каже да у Гази нема независних новинара, јерне новинар није истински независан – свакако не сама Аманпур, нити било ко од нас из западних земаља који дајемо новац и бомбе за убијање десетина хиљада цивила, деце и наших колега. (Сигурно неНев Иорк Тимес који, како је Интерцепт пријавио, упућује своје ауторе да избегавају употребу речи „геноцид“, „етничко чишћење“ или „окупиране територије“, па чак и – „осим у веома ретким случајевима“ – термина „избеглички кампови“.)
Палестински новинар Хосам Шабат, стациониран (т јизгладњели) у северној Гази, одговорио је гласи: „Највећи проблем није то што западни новинари не могу да уђу, већ то што западни медији не поштују и не цене палестинске новинаре. Моје колеге и ја свакодневно ризикујемо своје животе да бисмо извјештавали о овом геноциду. Нико не познаје Газу као ми, нико не разуме сложеност ситуације као ми. Ако вам је стало до онога што се дешава у Гази, требало би да дозволите да се гласови Палестинаца боље чују. Не требају нам западни новинари да причају наше приче; у могућности смо да извештавамо о сопственим причама.“
Сабат (21) је ове године требало да заврши трећу годину студија. Уместо тога, као и његове колеге са медицинских факултета који су преузели улогу лекара прекаљених у ратној зони у импровизованим болницама, геноцид је гурнуо Шабат на прве линије извештавања са бојног поља.
Аманпур је у праву што мисли да Шабат није независан. Његови постови на друштвеним мрежама пуни су врло субјективних искустава: како умире од глади, сахрањује мртве, покушава да ослободи преживјеле из рушевина, храни гладан, прикупља новац за храну, разговара са децом која умиру од рака, забавља деца (заједно са једним кловном) за Бајрам, носи дечија одећа, он псује „понижавање“ и насиље бацања пакета помоћи из ваздуха, дистрибуира помаже и покушава да налази несталу новинарку Бајан Абусултан (која је ћутала током опсаде Ал Шифе јер је била уверена да јој је брат убијен, али је ипак преживела).
Док је свет оплакивао убиство шест страних и једног палестинског радника Светске централне кухиње, био је Шабат Приметио: „Осим што се бавимо новинарством, скоро сваки дан кувамо оброке да нахранимо расељене који су смештени у школама у северној Гази. Из изузетно ограничених залиха, свакодневно кувамо и служимо оброке стотинама људи. Ценимо све хуманитарне раднике који су убијени покушавајући да нам помогну, али наши животи су важни колико и они. Наше животе треба поштовати и ценити колико и њихове. Палестинци заслужују да буду оплакивани као и сваки други изгубљени живот“.
Не, Шабат свакако није ни западни ни независан. Али ово је један од многих поклона које палестински новинари, уз велику личну жртву, дају свету: дају нам прилику да на суштински другачији начин сагледамо улогу новинара, да видимо какомеђузависност могао бити бољи приступ нашем занату негонезависност.
Новинарство је, коначно,јавно Добро. Можда није најбољи начин да се тако добро послужи тако што, рецимо, неки Андерсон Купер падобраном скочи за ексклузиву док се претвара да је независан од онога што локални новинари трпе, или чак да се локални новинари утркују једни против других да објаве вести. .
Уместо тога, шта ако би новинарство изгледало као видео који је Ахмед Ел-Мадоон објавио у децембру, када је „група храбрих новинара одлучила да остане у Кхан Иунису и извести шта се дешава упркос интензивном гранатирању. Сви ми, руку под руку”?
Шта ако би новинарство, у свом највишем облику, изгледало као новинари који се не претварају да је неко од нас независан, већ прихватају да су судбине „свих нас, руку под руку“ међузависне? Да то захтева од нас да радимо заједно како бисмо вести објавили у јавности и да бисмо једни друге заштитили, нахрањени и живи?
Небојша Поповић: Хапшења, застрашивања, уцјене – све због историјског пакта Саудијаца и САД
Аманпур је даље рекао Стјуарту о смрти локалних новинара (нагласак мој): „Према Комитету за заштиту новинара, скоро стотину медијских радника, новинара је убијено у Гази, на Западној обали и у Либану за шест месеци. То је ситуација без преседана. И то превазилази ужас онога што се догодило тим људима и њиховим породицама. Причајући причу о Гази, причајући причу о Палестинцима, локални новинари ће вам испричати причу једног народа. Нису то само дехуманизовани бројеви, или било шта слично, то су људи. А када треба да радимо свој посао, а ја га углавном радим од првог Заливског рата, идемо тамо да будемо очи и уши за све који не могу да оду. Онима који нису из кафане. Али ми тамо не можемо да одемо“.
Треба одати признање Аманпуру који је за ово посебно окривио Израелзашто људи попут ње не могу доћи у Газу. Али верујем да греши када каже да у Гази нема западних новинара. Неки улазе, неки излазе и покушавају да поделе оно што су видели са светом.
Док људи који су само страни новинари не могу да иду у Газу, медицински радницидолазе у сменама од две до три недеље одлазе и покушавају да пренесу ужас онога што су видели. Они снимају документарци за ББЦ. Они пишу есеје за Њујорк тајмс. Они дају интервју у Њујоркеру. Састају се са председником Сједињених Држава, показују му своје фотографије и – након што су добили јединствен и заиста ексклузиван интервју са Бајденом – извештавају за НБЦ Невс о његовој искреној (одсутној) реакцији. За емисије попутДемоцраци Нов! Чак уступити фотографије и видео записи.
Ови лекари су, де фацто, западни новинари. Оно што имају да кажу је моћно и толико контроверзно да палестинско-британски хирург Гасан Абу Сита забрањено улазак у Немачку, како немачкој јавности не би рекао шта је видео у Гази (и допунио доказе против немачке владе суочавање са оптужбама за омогућавање геноцида пред Међународним судом правде).
Западни медији имају дугу историју доктора који су постали новинари, посебно телевизијски коментатори. Моја сопствена земља Абрахама Вергезеа: прича доктора један је од најважнијих докумената о неопростиво акутној кризи АИДС-а у руралној Америци. Али чињеница да су такви људи, у ствари, једини страни дописници у Гази, није само претња свим новинарима попут Аманпура, већ претња целом појму новинарске независности и објективности.
Јер начин на који ови људи преплићу улоге доктора, помагача и репортера је управо као међузависна врста новинарства коју су обликовали Палестинци и одбацивање мита о независности који је пројектовао Аманпур. Не може се порећи да неко са Запада ко зашива ране и ставља руке у тело пацијента има интимније разумевање шта се дешава у геноциду у Гази него неко са Запада који само посматра, не гладује и нема медицинске вештине.
Шта ако та интимна субјективност не чини једног мање новинара, већ више једног? Шта ако улога новинара није само да извештавају, већ да помажу?
Стјуарт је упитао Аманпура да ли је „амерички проблем“ то што свет, кроз друштвене мреже и извештавање Ал Џазире, добија потпуно другачију слику о Гази од оне коју западни медији генерално приказују. Изгледао је чак и љут када је рекао да је елиминација Хамаса нереалан војни циљ за Израел („Па шта то значи, нећете стати док не убијетесве?”) и изнервиран када је Аманпур одговорио „Израел је нападнут 7. октобра, у најгорем једнодневном масакру у његовој историји” и додао (баш како би рекли промотери Бајденове администрације Карин Жан-Пјер, Мет Милер или Џон Кирби) „Израел има право да се брани, али… поента је да остане у оквиру међународног права“.
Стјуарт је звучао искрено уплашено када је причао о реакцији коју је очекивао, и упитао је Аманпура: „Да ли имате појма колико ћу срања добити на глави за вечерашњу емисију?“ Коутс је био због себе иступи против израелског „сегрегационог режима апартхејда“.Демоцраци Нов! новембра („Имам своје страхове. Имам. Имам. Знате, плашим се чак и сада, док седим овде и разговарам са вама!“) размишљао сам о страху који осећам пишући и говорећи о Гази, која има значајно утицало на пет различитих послова или уговора које сам имао преко 15 година.
верујем да је то случај и са Стјуартом и Коутсом – а то могу и сам да потврдим – да се као амерички писци осећамо кривим за Палестину јер знамо да наши порези плаћају ужас који видимо. Чак и када причамо о томе, на неки ниво се плашимо јер знамо да би то могло да нашкоди нашој каријери.
Али ето у чему је ствар: то побија природу наше такозване независности и открива колико су дубоке наше позицијесубјективно.
Заиста, на врхунцу пореске сезоне, не требамо тражити даље да видимо колико смо инкриминисани. Ахмед Ел-Мадун, исти репортер који је снимио вирални видео палестинских новинара који раде „сви заједно, руку под руку“, недавно је објавио инкриминишући видео. Извјештавао је из избјегличког кампа Нусеират (истог дана Израел је гранатирао групу новинара, што је резултирало ампутацијом ноге новинара Самија Шехаде).
У кратеру је Ел-Махуд пронашао гранату на којој се налази хемијска оловка „НАПРАВЉЕНО У САД“. Реч је о истој врсти гранате за коју Бајденова администрација шаље 14.000 комада у Израел. заобишли Конгрес у децембру.
„Израел нас убија америчким бомбама које се финансирају из ваших пореза“, написао је Ел-Мадхун тог викенда када су милиони Американаца слали свој новац Вашингтону на име пореза, додајући да директно учествујемо у геноциду.
Ел-Мадун није независни, западни новинар. Али западним новинарима преноси вредне вести.
Зато што је можда најбољи начин да „поштујемо и ценимо палестинске новинаре“, као што од нас тражи Хосам Шабат, јесте да не покушавамо да се мешамо и причамо палестинске приче уместо њих. Можда је најбоља ствар за нас да захтевамо да САД престану да испоручују бомбе које убијају наше колеге, како би они у миру могли да раде свој посао.
Извор: Пешчаник
