Prilikom svečanog prenosa kostiju Vladike Petra II Petrovića Njegoša 8. 21. septembra 1925. godine na Cetinju.
Rodoljublje
Drugo jelo sa bogate trpeze besmrtnoga Vladike, jelo za vazda neophodno ovom pokolenju, jeste njegovo rodoljublje. Sa svake stranice njegovih dela, tako reći, svetli kao sunčana zraka njegov duboki osećaj rodoljublja. Žarka ljubav prema ovoj zemlji i ovom narodu donela mu je preteška stradanja. „Što veća ljubav to veće stradanje”, rekao je jedan Otac Crkve. Njegoševo stradanje zbog ljubavi prema rodu svome ne da se jezikom iskazati. Brige i žalosti za Crnom Gorom kao ljute zmije grizle su njegovu snažnu dušu i mladačko telo. Bespokojstvo i strah od neizvesnosti pratili su ga dan i noć ne samo onda, kada se bavio u ovim krševima, nego i onda kada je hodio u druge zemlje tobož radi odmora i oporavljenja. On je hodio po preukrašenom Rimu i sunčanom Napulju turoban i zabrinut onako isto kao i po Cetinjskom polju. Muka ga je prevremeno starila, ispijala i bolestila, dok ga najzad nije oborila na samrtnu postelju tek u polovini običnog ljudskog veka.
Zašto Njegoš nije napustio Crnu Goru, ovu suhoparnu zemlju strahota, i pobegao u neku udobniju zemlju da živi? Mogao bi tako zapitati kakav nevitez naših dana. No pitati tako isto je što i pitati: zašto se Njegoš nije poturčio, pa da bez muke živi? Da je ovaj div bio u stanju pobeći ili poturčiti se, on ne bi bio Njegoš, niti bi mu se ime danas spominjalo, niti bi se – još manje – danas slegle ove hiljade ljudi iz svih zemalja jugoslovenskih, čije je Oslobođenje i Ujedinjenje on prorokovao, da se poklone prahu njegovom.
„Đe je zrno klicu zametnulo
„Ondje neka i plodom počine.”
Njegoševo rodoljublje nalagalo je, da se mora tu živeti i raditi, gde se čovek rodio; da se mora svoj narod braniti od unutrašnjih poroka i spoljnih napadača; i da se mora čašću, poštenjem i zaslugama svakoga građanina uvećavati moralni kapital i moralna vrednost svoga naroda pred Bogom i pred ljudima! Petar II sedeo je na stolici Petra I, svetitelja viteza, koji je pobedio Napoleona. Pa kao što Napoleonovo zlato nije moglo potkupiti Svetoga Petra, tako nikakva ugodnost ovoga sveta niti ikakav carski presto nisu bili u stanju primamiti Petra II, pesnika viteza, da napusti svoju domovinu i da umanji svoju brigu o njoj i svoju ljubav prema njoj. U ostalom zavidnije je bilo biti gospodar nad ovim gospodarskim plemenom, u ovome „gnijezdu sokolova”, nego sultan bezbrojnoga „roblja vezanoga”, zavidnije biti orao među sokolovima, nego rajska ptica među čavkama.
No nije potrebno naširoko govoriti o rodoljublju Njegoševom, jer je ono svima nama poznato još iz detinjstva našeg. Ko se od nas ne seća, kako su mu se nadimale grudi od ljubavi prema rodu svome, kada je u đačkom dobu čitao dela Njegoševa?
Ako se Vladika Petar II ne može meriti u viteštvu druge vrste sa nekim crnogorskim zemljacima svojim, ako se ne može meriti u svetiteljstvu sa Svetim Savom, ni u fizičkom junaštvu sa Kraljevićem Markom, ni u državničkoj mudrosti sa Ivanom Crnojevićem, ni u otpornoj sili i neustrašivom samopregorenju sa Svetim Petrom Cetinjskim, on je ravan svima njima po silini svoga rodoljublja. On je milozvučna truba rodoljublja i njihovog i svog i vascelog plemena crnogorskog, najdivnijeg i najčistijeg među plemenima slovenskim. On je artikulisao rodoljublje svih srpskih pokoljenja od prvih pokrštenih Srba do njega; on ga objasnio, opravdao, udubio do biblijske dubine, i uzvisio do duhovne borbe među Arhanđelom i satanom.
Evo nama divnog učitelja u rodoljublju! Evo rodoljuba, čije su grudi disale molitvom za svoj narod i čija su usta posvetila jednu ognjenu poeziju svome narodu! Evo jednog moćnog izvora svežeg, zdravog i viteškog rodoljublja za mlada pokoljenja našeg naroda do u daleku budućnost! Dobro je što su na ovu svetkovinu došli ljudi iz Posavlja i Pomoravlja, iz Banata i ravne Metohije. Dobro je da vide ove gudure, neplodne u svemu osim u junacima; da vide u kakvom je surom i surovom kršu živeo jedan od najvećih rodoljuba naše rase. Ja sam uveren, da će svi oni, sravnjajući svoje plodne predele sa Crnom Gorom i videći za kakvu je suhu stenu bilo vezano rodoljubivo srce Njegoševo – uveren sam, da će od stida postati rodoljubi oni, koji to nisu bili, i da će udvostručiti svoje rodoljublje oni, koji su u tim obilnim ravnicama i do sada bili rodoljubi. Uveren sam, da će oni pričati deci svojoj o rodoljublju Crnogoraca, koje je svojom čudotvornom silom održalo Crnu Goru više od deset stoleća nepotčinjenom i slobodnom, o stvarnom rodoljublju, prema kome špartansko i rimsko rodoljublje blede kao legende.
Nastaviće se…
