Приликом свечаног преноса костију Владике Петра II Петровића Његоша 8. 21. септембра 1925. године на Цетињу.
Ваше Величанство, Праунуче бесмртнога Владике Његоша! Ево нас на крову наше државе! Црна Гора у истини представља кров наше државе, и то не само својом физичком узвишеношћу над осталим покрајинама него и моралном. Ево нас сабраних на овој висини да прославимо једнога од многобројних дивова, који су на њој израсли – горостасног владику Његоша, који је ногама ходио по овим стенама, но умом својим узвишавао се до небеса, рукама својим грлио цело племе југословенско, а срцем својим саосећао бол и јад васцелог рода човечјег. Још овај народ није ни залечио своје ратне ране, а већ је почео да прославља своје хероје из прошлости, блиске и даљне. Прославио је јунаштво кумановских и невесињских јунака, прославио је мучеништво Св. Ђорђа Кратовца, прославио светитељство Пећских Патријараха, прославио хиљадугодишњицу краља Томислава, па ево данас прославља и високи песнички дух бесмртнога владике Петра II Његоша, прослављача Бога и витештва.
Зар је овоме љуто рањеноме народу до прослављања оних који су живели па умрли? Зар се прославама лече ране рањеника, а не хлебом? Тако могу да мисле нерасудни, и тако да говоре кратковиди, који не виде љуте ране на души народној, него их гледају само на телу. Ако се хлебом лече ране телесне, зар се хлебом лече и ране душевне? Ако телесна храна може да исправи тело погрбљено од глади, зар може она да исправи душу погрбљену од ратних порока? Ко има очи да види може да види, да се је овај народ од рата до сада боље залечио и опоравио физички него морално и духовно. Треба му и духовне хране, да би му се и душа залечила и исправила. Прослављање великих јунака даје ту храну, тај мелем души.
Не славимо ми мртве него живе. Прави јунаци никад не умиру ни на земљи ни на небу. Они свлаче са себе худу телесну одећу, да потом као слободни духови живе у финијој и зрачнијој атмосфери, него што је наша. „Када сконча човек – тада почиње”, вели Св. Писмо (Сирах 18, 6). Не треба се бојати, да један народ не претера прослављању својих светитеља и учитеља, својих витеза и добротвора, срж сржи своје и најбољи плод историје своје, него се треба више бојати, да народ не затвори капију за леђима својим и заборавив имена и врлине својих великана, не преда се само бризи о дану и комаду. Избрисаће се брзо такав народ са лица земљиног, и наследиће га онај народ, који стално има пред очима живу галерију својих великих и светлих духова, те гледајући њих развија у себи стремљење ка добру, појачава веру у добро; и гледајући њих има се кога стидети у неваљалству свом и киме крепити у страдању свом Један од таквих великих и светлих духова боравио је у овоме праху што је пред нама. Под свесним или несвесним изговором, да смо се сабрали данас око овога праха ми смо се у самој ствари сабрали око бесмртнога духа, који је био одевен овим прахом.
Јер да тај велики дух није надживео свој прах, зар би неко од нас нашао разлога да с почашћу прилази овоме праху и то на 70 година по изласку човека из те своје смртне ризе? Не овај прах, него дух владике Петра привукао је данас многе хиљаде душа на ово место. Ми хоћемо да пренесемо овај прах са Цетиња на Ловћен. Није ли свеједно праху лежати на Цетињу или на Ловћену? Ја вјерујем, да је у ово дело умешано само Провиђење. Бог хоће, да нас загреје великим духом бесмртнога Владике, па нас је запослио око његовог праха. То је обичан начин Божји, да кроз привидно незнатне догађаје даје људима велику лекцију, и да са привидно мршаве њиве пуни људске душе богатом духовном жетвом. Шта су постигли Аустријанци спуштањем праха Владичиног са планине у долину? Ако су намеравали, да на гробу његовом наместе топове, да би боље гађали, преварили су се, јер топови су немоћнији од овога мртвога праха онда, кад неправду бране, а правду нападају. Или су можда намеравали, да спуштањем праха у низину спусте и дух Бесмртников са оне висине, много више од планине Ловћена, на коју је заслужно узлетео, и да умање поштовање народа српског према њему?
У томе су се још црње преварили. Као што Турци бацањем главе светога Лазара у бунар нису смањили ни Лазара ни поштовање према Лазару, тако ни наши ратни непријагељи нису то постигли спуштањем Његошевог тела са планине у низину. Рат достиже врхунац неморала, када ни мртве не оставља на миру. Својим неделом Аустријанци су још повећали наше поштовање према нашем највећем песнику. Но ми ћемо се вратити дома празни и духом гладни са данашње светковине, ако дигнемо само кости Његошеве на висине Ловћена, а не уздигнемо дух свој до његових духовних висина. Да се никоме не морадне десити оно што је кнез Јанко предвиђао да ће се њему десити при повратку са једне бескорисне скупштине:
Кад ме жена пита, ђе сам био,
Казаћу јој да сам со сијао!“
Нека зато свак уздигне данас свој дух до оне висине, на којој стоји постављена богата духовна трпеза Његошева, и нека се нахрани оном духовном храном, којом се хранила та велика душа за време свога обитавања на земљи. Ја видим три главна јела постављена на тој трпези, којима кад би се духовно хранио сав наш народ, залечио би све ране своје душе и био би здравији од свих других народа. Прво је јело Његошева вера у Бога у бесмртност душе; друго – његово родољубље, и треће – његово прослављање витештва као највеће вредности на земљи.
Вера у Бога и бесмртност душе
„Удар нађе искру у камену“. Душа је божанска искра у нама, која нам сама собом даје два непосредна сведочанства: једно о постојању Бога и друго о својој бесмртности. Нема ли пак удара, душа остаје мутава, те не може да сведочи ни о Богу ни о себи. Страшни удар, под којим је Црна Гора од увек стајала као под тешким чекићем, мајсторски је кресао и држао непрестано упаљену ову божанску искру код Црногораца. У свој историји Црне Горе не памти се, да је икада постојао један једини свесни одрицатељ Бога и бесмртне душе, јер се не памти ни један период времена без удара. Тамо где нема удара, у долини и заветрини, расту гљиве одрицања и безбоштва
„Страдање је Крста добродетељ;
„Прекаљена искушењем душа
„Рани тело огњем електризма,
„А надежда веже душу с небом
„Како луча са сунцем капљицу
Страдање – то и јесте онај благословени удар,
који креше пламен вере у души. Страдање је најкраћи пут ка вери; умовање чини тај пут дужим, а материјално благостање и угодност продужују га у недоглед. Вера у Бога и бесмртност јесте драгоценост, те као и свака драгоценост – чак и несравњиво мања – не задобија се лако. Владика Његош истина наследио је ту веру лако као што се здравље наслеђује; но колико труда и муке човек поднесе кроз цео свој век, да одржи, учврсти и унапреди наслеђено здравље!
Његош је одржао и утврдио наслеђену веру мучном борбом и страдањем споља и изнутра. Историја његове душе то је историја праве људске душе, која се пробија кроз мрак ка светлости, кроз зло ка добру, кроз безумље ка умној сили. Он је победоносно прешао све муке и веру одржао, укрепио и удубио. Сав привидни беспоредак ствари и догађаја унаоколо могао је њега ужаснути, али не и збунити. Својим смелим и здравим духовним видом он је видео, да:
„Цијели ови беспоретци
„По поретку некоме сљедују,
„Над свом овом грдном мјешавином
„Опет умна сила торжествује.”
Та „умна сила“ и јесте Бог, Сведржитељ и Промислитељ, „свевишњи творац непостижни”, чијег ума једна искра огледа се у човеку
„Ка свод један од твоје палате
„Што с’ огледа у пучину нашу”,
Како Његош вели. Усхићена живим Богом „Оцем поезије”, његова песничка душа прославља Творца и Господа овако:
„Вељи јеси, Творче и Господи!
„И чудна су творенија твоја!
„Величеству твоме краја нема…
„Дан ти светлост круне показује,
„Ноћ порфире твоје таинствене,
„Непоњатна чудества дивотах.
„Твор ти слаби дјела не постиже
„Само што се тобом усхићава.”
А о бесмртности душе Његош сведочи:
„Ако исток сунце свјетло рађа,
„Ако биће ври у луче сјајне,
„Ако земља привиђење није,
„Душа људска јесте бесамртна,
„Ми смо искра у смртну прашину,
„Ми смо луча тамом обузета.
Један сведок описује последње часове земаљског живота Његошевог овим речима: „Бистра памет није га никад издавала, и он се мирно исповједи и причести, па најпослије с раширеним рукама ове ријечи изговори: Боже и Света Тројице, помози ми! Боже и Света Госпођо, предајем ти на аманет сиротну Црну Гору! Свети Арханђеле Михаиле, прими моју грјешну душу! – И одмах простре се на страмац свога стрица Светога Петра и испушти дух.”
Овом предсмртном молитвом Његош је довршио и запечатио своје Хришћанско вероисповедање, које је отпочео најпре вером у Бога и бесмртност душе, са два главна светила у духу његовом. Што је дуже живео, то су се та два светила све већма снажила и разбуктавала. Шта вреди нашем поколењу, питам се ја, прослављати овога великог мужа, зидати му цркве, трудити се око његовог праха, ако не буде имало силну веру његову? Одрицати оно што је он тврдио, подништавати оно, чиме је његов дух хранио се и живео, а у исто време прослављати га, не би ли то значило ни више ни мање, него правити комедију и са њим и са самим собом?
Ја мислим, да ми славимо Његоша зато што се дивимо силини, разумности и красоти његове вере; ми га величамо зато, да би увеличали у себи оно, чиме је дух његов био богат; ми се трудимо данас око њега зато што или имамо и сами његову силну веру у Бога и бесмртност душе или што желимо да је имамо у оноликом степену и онако дубоку узвишену и непоколебљиву. Но та вера Његошева ствара се и букти само под ударом. Није Његош једини сведок тога. Сви смо ми сведоци тога. Док је до јуче трајао страшни удар ратни над нашим народом, цео наш народ, како онај оружан на граници тако и онај заробљени дома, имао је ту силну веру! Но ево шест година како је тај удар престао, и гле, капитал те вере, стечене у рату, код многих се већ расточио и истрошио. За многе је у истини крст постао „ријеч једна сухопарна” као негда за дембелске потурице у овим горама. Какве су последице тога сви видимо: одсуство вере – присуство моралне распасаности, незадовољства и самоубиства. А морално распасан народ или мора да угине или мора, ако Бог то хоће, да дође под нови страшни удар, који ће поново искресати у њему божанску искру вере. Једино што може да замени тај удар и отклони гибељ јесте прослављање великих витезова у вери, какав је био и Владика Слављеник, угледање на такве витезове, храњење и богаћење свога духа њиховим духом.
Наставиће се…
