Пише: Архиепископ диселдорфско-берлински и митрополит немачки Григорије
Није све у вези са Христовим васкрсењем несхватљиво. Шта значи робовати паклу и те како је схватљиво. Осврнимо се око себе. Погледајмо како данас ствари стоје у земљи коју је Исус походио и на целом Блиском Истоку. Погледајмо децу под рушевинама, разрушене џамије и цркве, школе и болнице, десетине хиљада згаслих људских очију. И моћнике који се тиме хвале, као каквим успехом и подвигом, притом се размећући именом Божијим.
У нашим медијима је обичај, када се говори о Божићу, да се каже како је он „најрадоснији хришћански празник“. Ова симпатична фраза, међутим, не значи много, нити нам указује на оно што би заиста могла бити његова суштина. Када је, с друге стране, ријеч о Васкрсу, нема никакве сумње да је он уистину, како је то ових дана уобичајено рећи, „највећи хришћански празник“. И не само највећи, већ и најстарији, односно најизворнији. И не само најстарији и најизворнији, већ – знам да то звучи чудно – на извјестан начин и једини.
Јер Васкрс као празник, не само у хришћанском календару већ у хришћанском животу уопште, има неколико „инкарнација“. Најприје, Васкрс празнујемо као годишњи празник, као хришћанску Пасху, и он је као такав центар хришћанске године, премда се, будући да се сваке године „помјера“, он не може баш сасвим ограничити њеним мјерама. И то није случајно, јер он по својој природи, по своме садржају, не припада у потпуности овоме „времену и вијеку“.
Промоција књиге владике Григорија – Једни другима потребни (ВИДЕО)
Нема никакве сумње да је Васкрс уистину, како је то ових дана уобичајено рећи, „највећи хришћански празник“. И не само највећи, већ и најстарији, односно најизворнији. И не само најстарији и најизворнији, већ – знам да то звучи чудно – на извјестан начин и једини
Затим, Васкрс славимо сваке недјеље, и то је његова, треба то рећи, најранија форма, о којој се експлицитно говори већ у Новом завјету. Недјеља је „Дан Господњи“, Dies Dominica, о чему и данас свједоче њени називи у готово свим романским језицима, али и у грчком – Киријаки. Словенски назив „недјеља“ указује на то да је то нерадни дан, али и ту треба бити обазрив, јер овдје није ријеч само о томе да је недјеља нерадни дан; не, овдје је ријеч о нераду, одмору или починку који се, поново, односи на стање ван времена обремењеног различитим „пословима“ и бригама које се, у коначници, дају свести на једно, а то једно је смрт.
Даље, хришћани су недјељу као Дан Васкрсења обиљежавали сабрањем заједнице и заједничким молитвеним обједом, односно евхаристијом и причешћем. Тај се чин испочетка вршио ноћу, будући да је недјеља тек од четвртог вијека постала нерадни дан у „свакодневном“ смислу те ријечи, али је управо то хришћанско сабрање ради „ломљења хљебова“ било начин да се доживи мистерија будућега „починка“, односно Царства небеског, чији „хљеб“ побјеђује смрт јер има ту чудесну особину да дијељењем не нестаје, већ се умножава.
А тај чин, тај централни хришћански обред, у средишту је сваког хришћанског празника, празновање не бива без литургије, због чега заиста можемо рећи да када год „ломимо хљебове“, када год служимо литургију, ми заправо славимо васкрсење. У том се смислу, дакле, може рећи како је Васкрс не само највећи, већ и „једини“ хришћански празник.
Коначно, Васкрс славимо и када год хришћанска заједница, односно Црква, добија неку нову чланицу или члана. Обред крштења од почетка је био чин прославе васкрсења, а у једном периоду био је чак и готово искључиво, у погледу времена вршења, везан за годишњу прославу Васкрса.
Све ово налази своју потврду и у традиционалној хришћанској иконографији везаној за васкрсење. То, разумије се, није необично нити изненађујуће, али оно што јесте необично је начин на који та иконографија говори.
Све до дубоко у средњи век у хришћанској иконографији нема „историјских“ приказа Христовог васкрсења, онаквих какви су се одомаћили, нарочито на Западу. Прикази васкрсења увек су симболички или индиректни, а најчешћи међу њима је приказ празног гроба. Такав је, за нас нарочито значајан, и онај милешевски, општепознат, помало погрешно, под именом Бели анђео
Владика Григорије: Моћни слободу користе да раде шта хоће, а неки да не раде ништа
Наиме, све до дубоко у средњи вијек у хришћанској иконографији нема „историјских“ приказа Христовог васкрсења, онаквих какви су се одомаћили, нарочито на Западу, почев од ренесансе, на којима је приказан Христос како излази из гроба. За разлику од других догађаја описаних у јеванђељима, прикази васкрсења увијек су симболички или индиректни, а најчешћи међу њима је приказ празног гроба. Такав је, за нас нарочито значајан, и онај милешевски, општепознат, помало погрешно, под именом Бијели анђео. Традиционална византијска икона васкрсења, она коју у највећем броју случајева цјеливамо у цркви о Васкрсу, још је више симболичка. Ријеч је о композицији познатој као Силазак у Хад, а Хад је ни мање ни више него пакао. На њој је, дакле, приказан Исус како својом смрћу силази у пакао да би из њега извео све оне који су страхом од смрти постали његови робови, робови пакла.
Приказ Исуса како излази из гроба не недостаје само у традиционалној хришћанској иконографији. Њега, звучаће то чудно, нема ни у тексту, јер нам чак ни јеванђеља ријечима не представљају слику Христа који излази из гроба. И то није нимало чудно. Јер оно што је несхватљиво ријечима се не може описати, већ само симболима, језичким или ликовним свеједно је.
Ипак, није све у вези са Христовим васкрсењем несхватљиво.
Шта је то Хад и шта то значи робовати паклу и те како је схватљиво.
Осврнимо се само око себе. Погледајмо како данас ствари стоје у земљи коју је Исус походио и на цијелом Блиском Истоку. Погледајмо дјецу под рушевинама. Погледајмо разрушене џамије и цркве, школе и болнице. Погледајмо десетине хиљада згаслих људских очију. Заувијек?
Погледајмо моћнике који се тиме хвале, као каквим успјехом и подвигом, притом се размећући, ни мање ни више, него именом Божијим.
Јасно је, дакле, и схватљиво шта то значи робовање паклу.
Но, није само то јасно и схватљиво.
Христов гроб је празан. И то је јасно је и схватљиво, ријечима јеванђеља посвједочено.
Даље, Христос је, упркос смрти, са својим ученицима. И то је јасно и схватљиво.
Као и то да ће ученици, упркос смрти, бити са њим.
Христос васкрсе!
Представљена књига Митрополита Григорија „Странац у шуми“ у Бару
Извор: Радар
