Пише: Миомир Мандић
“У Америци смо данас ближи коначној победи над сиромаштвом него икада раније у историји било које земље. Тријумф масовног просперитета је пред нама,” изјавио је 1928. године Херберт Хувер током председничке кампање не слутећи да ће за мање од годину дана доћи до слома Волстрита. Ово ће изазвати дотад највећу светску економску кризу познату као “Велика депресија”.
Економија је често један од кључних фактора политичких промена. Када животни стандард грађана у иоле демократским друштвима крене да се погоршава, обично почиње да слаби подршка владајућим партијама, а политичка сцена постаје нестабилна. Овај образац јасно је уочен током Велике депресије (1929–1933), коју није политички преживела готово ни једна тадашња влада у свету. Можемо да повучемо паралелу са данашњим глобалним дешавањима. Након пандемије и од почетка рата у Украјини, свет се суочава са високом инфлацијом и погоршањем животног стандарда грађана. Као последица таквог стања, многе странке на власти губе изборе, док незадовољство грађана изазива друштвене потресе.
ВЕЛИКА ДЕПРЕСИЈА – УЗРОЦИ И ПОСЛЕДИЦЕ
Током 1920-их, америчка берза је брзо расла јер су инвеститори масовно куповали акције, чак се задужујући за то (margin trading). Цене акција су достигле нереалне вредности, без основа у реалном економском расту. Октобра 1929. дошло је до панике, продаје акција и наглог пада тржишта, што је изазвало огромне губитке и слом финансијског система. Банке су биле изложене ризику јер су давале превише кредита без покрића. Када су инвеститори и фирме банкротирали, многе банке су пропале пошто нису могле да поврате кредите. У САД је између 1930. и 1933. пропало око 9.000 банака, што је уништило штедњу милиона људи и додатно смањило потрошњу.
Људи су изгубили поверење у економију, смањили потрошњу и почели да штеде, што је опет смањило тражњу за робом и услугама. Дефлација (пад цена) је додатно погоршала ситуацију јер су фирме остваривале мањи профит и отпуштале раднике. САД су 1930. године увеле високе царине (Smoot-Hawley Tariff Act) како би заштитиле домаћу производњу, али су друге земље узвратиле истом мером. Међународна трговина је драстично опала, што је посебно погодило индустријске и извозне секторе. Ова криза се муњевито прелила на послератну Европу. Велика депресија започела је крахом берзе 1929. године, али њен прави ефекат осетили су милиони грађана кроз масовну незапосленост, пад плата и колапс тржишта.
Подаци из периода Велике депресије кажу да је у САД стопа незапослености достигла 25 одсто до 1933. године. Индустријска производња пала је за скоро 50 одсто, а цена пшенице и других пољопривредних производа драстично је опала, што је уништило приходе фармера. Херберт Хувер изгубио је изборе од Френклина Д. Рузвелта.
У Немачкој, економска криза довела је до раста незапослености од преко 30 одсто, што је створило плодно тло за политичке екстремизме и долазак Хитлера и нациста на власт.
У Великој Британији депресија је узроковала раст сиромаштва и незапослености, што је довело до промена владе и економске политике. Лабуристе (Мекдоналд) су заменили Конзервативци (Болдвин, а касније Чемберлен).
Француска, Италија и друге европске земље, па и Балкан, такође су претрпели тешке последице, што је довело до политичких промена и пораста популизма, али и јачања екстрема. Један од најдраматичнијих примера утицаја ове кризе на политичку стабилност видео се у Шпанији, где је избио грађански рат.
Укратко: Велика депресија је показала да ниједна власт није имуна на економску кризу; где стандард грађана нагло пада, долази до политичких промена.
ИНФЛАЦИЈА ПОСЛЕ 2022: БРОЈКЕ
Иако данас не живимо у доба депресије, свет се суочава са високом инфлацијом и економском несигурношћу. После пандемије и почетка рата у Украјини, поремећаји у ланцима снабдевања и раст цена енергената довели су до значајног погоршања животног стандарда грађана.
Тако је инфлација у еврозони достигла 10,6 одсто у октобру 2022, што је највиши ниво у последњих неколико деценија. У САД инфлација је средином 2022. била 9,1 одсто, што је изазвало пад куповне моћи грађана. Велика Британија се суочила са озбиљном кризом трошкова живота, а инфлација је достизала 11 одсто, уз велике проблеме у снабдевању енергијом.
Анкете у више земаља су показивале да је инфлација главни фактор незадовољства бирача. Наиме, како истраживања показују, 61 одсто Американаца сматра да је инфлација њихов главни економски проблем (Галуп, 2023); раст трошкова живота као главни политички проблем наводи 67 одсто грађана Велике Британије (Ипос, 2023); затим, 58 одсто Немаца сматра да је економска ситуација гора него пре три године, а више од половине њих криви владу (ЈуГов). Коначно, истраживање Демостата из 2024. показало је да готово 88 одсто грађана Србије осећа инфлацију и последице по лични стандард.
ПОЛИТИЧКЕ ПРОМЕНЕ
Управо су инфлација, раст цена и погоршање стандарда кључни фактори који су ослабили рејтинг демократа у Сједињеним Америчким Државама и председника Џоа Бајдена. Републиканци су користили ову тему у предизборној кампањи Доналда Трампа, чији повратак на власт је управо последица и незадовољства Американаца економском ситуацијом.
Конзервативна партија у Великој Британији, која је била на власти од 2010, изгубила је поверење бирача због раста трошкова живота и економских проблема. Лабуристи су их убедљиво поразили на изборима у јулу 2024. године.
Затим, Немачка је забележила највишу инфлацију од уједињења земље, што је озбиљно погодило грађане и утицало на политичку кризу која је довела и до пада владе Олафа Шолца. На изборима у фебруару, партије владајуће коалиције претрпеле су пораз, док је десничарски екстремни АфД забележио историјски раст. И нова влада предвођена унијом ЦДУ/ЦСУ биће слаба и суочиће се са доста проблема, док економска несигурност остаје један од главних фактора незадовољства бирача.
У јуну 2024. одржани су превремени парламентарни избори у Француској, које је Емануел Макрон расписао након слабих резултата његове странке на европским изборима. И ту су висока инфлација, раст цена енергената и незадовољство грађана довели до јачања деснице и левог блока, док је Макронова коалиција изгубила већину. Слично је и у Италији, где су на изборима крајем 2022. године грађани већински подржали опозиционе партије, након чега је изабрана влада на челу са Ђорђом Мелони из десничарске партије Браћа Италије.
И у Пољској је дуговечна владајућа странка Право и правда изгубила власт 2023. године, док је опозиција предвођена Доналдом Туском успела да придобије бираче незадовољне растом цена и стагнацијом плата, док су у Румунији грађани подржали контроверзног популисту Ђорђеска.
Коначно, и у Аустрији и Холандији десничарске или опозиционе партије оствариле су велике изборне успехе, док су странке на власти кажњене.
Аргентина се суочила са озбиљном економском кризом током 2023. године, уз инфлацију која је премашила 50 одсто. Ово је довело до масовних протеста и штрајкова, што је био увод у политичке промене које су резултирале победом десног популисте Хавијера Милеија на изборима.
СРБИЈА – ПРОТЕСТИ И ПОЗАДИНА НЕЗАДОВОЉСТВА
У Србији, иако формално економски раст постоји, грађани осећају озбиљан пад куповне моћи због раста цена основних намирница и енергената. Протести студената започели су као последица пада надстрешнице на Железничкој станици у Новом Саду и напада на студенте ФДУ-а, али су им се убрзо придружили и други грађани дубински незадовољни високом инфлацијом која директно погађа њихов стандард, затим незадовољни радом институција и без поверења у њих (Демостатово истраживање: “Власт?-Незадовљство/Институције?-неповерење/Живот?-Задовољство”).
Влада Србије формирана у мају 2024. није успела опстане дуже од осам месеци и председник владе Вучевић поднео је оставку крајем јануара 2025. Иако се на први поглед не чини да је инфлација кључни фактор ових протеста, и она је у њиховој основи.
Наиме, у свакој друштвеној промени постоје два нивоа: површински ниво, односно повод, што је конкретан догађај који изазива протесте, друштвене и политичке кризе или пад владе. То могу бити поскупљење горива, несреће, полицијска репресија или политички скандали и слично. Затим је ту дубински ниво, односно узроци: акумулиране социјалне, економске и политичке неправде које трају годинама или деценијама. Ови процеси нису одмах видљиви, али стварају атмосферу незадовољства и неповерења која ескалира када се појави повод. Ова подела се може објаснити кроз структурне процесе који обликују друштво на дужи рок. Структурни процеси су спори али неумитни и када дође до њихове акумулације, довољан је један повод да изађу на површину. У Србији, након почетка студентских протеста, они су се проширили и добили ширу подршку грађана незадовољних инфлацијом и падом куповне моћи и низом других питања која нису била артикулисана, а сада добијају простор. Тако данас штрајкују просветари, адвокати, пољопривредници…
Извор: Време
