Пише: Аполон Алексејевич Мишченко, професор Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу
Ових је дана у издању Института за српску културу изашла нова, друга по реду књига ђакона проф. Павла Љешковића, професора Цетињске богословије. Назив овог штива је “ На путу до храма“ и састоји се од колумни и есеја које ђакон Павле објављује у часопису “ Светигора“ као и на неколико црквених и световних портала. Књига је подјељена на четири одјељка. Први дио носи назив “ Входатајствовање“. Сам појам је Љешковићева кованица и састоји се из двије црквенословенске ријечи. Прва је “ вход“ , што се може односити на мали и велики вход на литургији. Међутим , ријеч може означавати и обичан ход, што се поклапа са самим називом књиге, коју добрим дијелом сачињавају сусрети и разговори са људима које ђакон Павле сусреће на путу до цркве Св. Тројице у Старом граду, у којој и служи као ђакон, баш као и до других будванских храмова.
Друга ријеч у поменутој кованици је “ Ходатајствовање“, што може да се преведе као “ заступништво“ а односи се на дио литургијске анафоре. Наредни дио књиге носи назив “ Раскршћа“ и у њему су описани разговори са особама који у односу на ђакона Павла имају другачији поглед на свијет и живот.
Трећи одјељак је под називом “ Кружни ток“ и у њему су описани догађаји са Цетиња. Оно што овај дио књиге разликује од њеног остатка су актери Љешковићевих прича, које не занимају духовне и културолошке теме, већ су искључиво окренути ка политичким и идентитетским питањима. Последњи одјељак носи назив “ Путокази“ и у њему се налазе есеји , у којима су случајно или намјерно поменути великани европске културне баштине, а који су културолошки везани за православну духовност.
Једна од главних ствари коју ђакон Павле жели да поручи кроз ову књигу јесте и то да је савремени човјек, који егзистира у времену убрзаног развоја технике и ери у којој доминирају друштвене мреже, биће које је жедно јеванђеља и ријечи Божије. У Љешковићевим причама се описују различити људи, разних друштвених сталежа, који трагају за јеванђељском истином. Дужност Цркве као заједнице, баш као и сваког хришћанина као појединца, је да оваква трагања усмјере на прави пут који води у Царство Небеско. Још треба додати и то да се у књизи налазе и коментари на Љешковићеве есеје које су написали протојереј Слободан Лукић, парох у цркви Св.Тројице и докторанд на Богословском факултету универзитета у Београду и мр. Александар Вујовић, професор богословије и уредник Катихетског програма Радио „Светигоре“. Цртеж на корицама је урадио Баћко Милачић, за издавача се потписује др Будимир Алексић, уредник издања је др Никола Маројевић, док је рецензент др Радисав Маројевић.
