Ствари које су наизглед извор неуређености у другим земљама постоје и у Швајцарској: људи пију, дроге има у изобиљу, проституција је лако видљива, казина су практично свуда, крађа новца (под условом да он долази однекуд другде) прихватљива је. Исто то у великој мери важи и за нордијске земље, па чак и за Сингапур. Али, шта ове земље чини успешним упркос присуству свих ових порока, а друге неуспешним?
Пише: БРАНКО МИЛАНОВИЋ
Када у Швајцарску допутујете из неке мање уређене земље (што су практично све земље на свету осим Сингапура и Норвешке), приметићете све уобичајене ствари које се за Швајцарску везују: ред, чистоћу, свеприсутност правила, возове који иду на време итд. То је толико познато – и познато је бар три века — да није вредно истицања. (Чак и Астерикс има неколико стрипова на ту тему.)
Али треба приметити и да оне ствари које су наизглед извор неуређености у другим земљама постоје и у Швајцарској: људи пију, дроге има у изобиљу, проституција је лако видљива, казина су практично свуда, крађа новца (под условом да он долази однекуд другде) прихватљива је. Исто то у великој мери важи и за нордијске земље, па чак и за Сингапур.
Дакле, шта ове земље чини успешним упркос присуству свих ових порока, а друге неуспешним?
Из филма „Метрополис“ (1927) Фрица ЛангаМислим да је корисно поделити владе у три категорије: владе слободног порока, владе ограниченог порока и владе врлине.
Владе врлине сматрају да се људска природа дâ обликовати и да је она у основи (уз адекватну „масажу“) склона врлини. Оне покушавају да наметну узорно понашање својим грађанима, али пошто су погрешно прочитале људску природу, на крају производе само огромну општу хипокризију, где сви тврде да се понашају у складу са узорним принципима, али у стварности чине обрнуто. То су владе које намећу забрану алкохола, предбрачних односа или верују да људи треба да раде независно од материјалних подстицаја, у корист „заједнице“. Такве владе без изузетка пропадају. То се десило Савонароли у Фиренци, Робеспјеру у Француској, прохибицији у САД, стахановском покрету у СССР-у, Културној револуцији у Кини, зафри 1972. на Куби, забрани алкохола и слободног секса у Ирану и другде у исламском свету. Осим што негују хипокризију, ове владе успевају да створе мањак поверења међу својим грађанима, што отежава сарадњу потребну за развој. Оне су неуспешне јер је њихово схватање људске природе погрешно: не желимо да нам врлина буде закон.
Други екстрем су владе слободног порока. Оне прихватају људску природу онакву каква јесте и не намећу јој никаква, или скоро никаква ограничења. Оне пуштају да цветају корупција, дрога, проституција, лоповлук. Примери су бројни и једнолични. Сетите се само Кине 1930-их, Кубе 1950-их (или данас?), Русије 1990-их, Колумбије наркобосова или Конга сада.
Карневал у Луцерну, 20. фебруара 2023.Успешне земље имају режиме који такође полазе од премисе да честитост није у људској природи (или барем то није увек). Они дозвољавају пороку да цвета, али му донекле ограничавају обим, како физички (области у којима се може упражњавати) тако и „идејно“ (активности у којима се може дозволити). Дозвољавају корупцију, али то називају лобирањем и траже да се региструјете. Дозвољавају коцкање, али траже да се казина налазе у великим, импозантним зградама и да сви у њима буду беспрекорно обучени и трезни. Дозвољавају проституцију, али траже да проститутке издају рачуне и плаћају порез. Дозвољавају крађу, догод се то ради дискретно.
Али чим се било који од ових порока излије мимо својих одређених граница, владе ограничених порока се обрушавају на њега свом снагом. Пороци тако никада не прете да преплаве јавни простор нити да се шире преко тих граница. На дневној бази људи настављају да функционишу као истакнути чланови заједнице. Привид врлине се нашироко пројектује. Али њихови поступци на послу, у породици или кад падне мрак остају ограничени на „прихватљиве“ области порока и никада се не помињу. Стога им није дозвољено да „контаминирају“ остале.
Владе ограничених порока се не претварају да намећу врлину, осим када, с времена на време, поводом државних празника, на речима указују на њу. Али пошто таква указивања нису у тако упадљивој супротности са стварношћу, као што је то у случају владе врлина, људи – и сами корисници имплицитног уговора – вољни су да учествују у том претварању.
Такве владе су стабилне. Чини се да сви прате Пут – чак иако свако зна да је то тек делимично истина.
Извор: РТС/ Global Inequality and More 3.0
