Stvari koje su naizgled izvor neuređenosti u drugim zemljama postoje i u Švajcarskoj: ljudi piju, droge ima u izobilju, prostitucija je lako vidljiva, kazina su praktično svuda, krađa novca (pod uslovom da on dolazi odnekud drugde) prihvatljiva je. Isto to u velikoj meri važi i za nordijske zemlje, pa čak i za Singapur. Ali, šta ove zemlje čini uspešnim uprkos prisustvu svih ovih poroka, a druge neuspešnim?
Piše: BRANKO MILANOVIĆ
Kada u Švajcarsku doputujete iz neke manje uređene zemlje (što su praktično sve zemlje na svetu osim Singapura i Norveške), primetićete sve uobičajene stvari koje se za Švajcarsku vezuju: red, čistoću, sveprisutnost pravila, vozove koji idu na vreme itd. To je toliko poznato – i poznato je bar tri veka — da nije vredno isticanja. (Čak i Asteriks ima nekoliko stripova na tu temu.)
Ali treba primetiti i da one stvari koje su naizgled izvor neuređenosti u drugim zemljama postoje i u Švajcarskoj: ljudi piju, droge ima u izobilju, prostitucija je lako vidljiva, kazina su praktično svuda, krađa novca (pod uslovom da on dolazi odnekud drugde) prihvatljiva je. Isto to u velikoj meri važi i za nordijske zemlje, pa čak i za Singapur.
Dakle, šta ove zemlje čini uspešnim uprkos prisustvu svih ovih poroka, a druge neuspešnim?
Iz filma „Metropolis“ (1927) Frica LangaMislim da je korisno podeliti vlade u tri kategorije: vlade slobodnog poroka, vlade ograničenog poroka i vlade vrline.
Vlade vrline smatraju da se ljudska priroda dâ oblikovati i da je ona u osnovi (uz adekvatnu „masažu“) sklona vrlini. One pokušavaju da nametnu uzorno ponašanje svojim građanima, ali pošto su pogrešno pročitale ljudsku prirodu, na kraju proizvode samo ogromnu opštu hipokriziju, gde svi tvrde da se ponašaju u skladu sa uzornim principima, ali u stvarnosti čine obrnuto. To su vlade koje nameću zabranu alkohola, predbračnih odnosa ili veruju da ljudi treba da rade nezavisno od materijalnih podsticaja, u korist „zajednice“. Takve vlade bez izuzetka propadaju. To se desilo Savonaroli u Firenci, Robespjeru u Francuskoj, prohibiciji u SAD, stahanovskom pokretu u SSSR-u, Kulturnoj revoluciji u Kini, zafri 1972. na Kubi, zabrani alkohola i slobodnog seksa u Iranu i drugde u islamskom svetu. Osim što neguju hipokriziju, ove vlade uspevaju da stvore manjak poverenja među svojim građanima, što otežava saradnju potrebnu za razvoj. One su neuspešne jer je njihovo shvatanje ljudske prirode pogrešno: ne želimo da nam vrlina bude zakon.
Drugi ekstrem su vlade slobodnog poroka. One prihvataju ljudsku prirodu onakvu kakva jeste i ne nameću joj nikakva, ili skoro nikakva ograničenja. One puštaju da cvetaju korupcija, droga, prostitucija, lopovluk. Primeri su brojni i jednolični. Setite se samo Kine 1930-ih, Kube 1950-ih (ili danas?), Rusije 1990-ih, Kolumbije narkobosova ili Konga sada.
Karneval u Lucernu, 20. februara 2023.Uspešne zemlje imaju režime koji takođe polaze od premise da čestitost nije u ljudskoj prirodi (ili barem to nije uvek). Oni dozvoljavaju poroku da cveta, ali mu donekle ograničavaju obim, kako fizički (oblasti u kojima se može upražnjavati) tako i „idejno“ (aktivnosti u kojima se može dozvoliti). Dozvoljavaju korupciju, ali to nazivaju lobiranjem i traže da se registrujete. Dozvoljavaju kockanje, ali traže da se kazina nalaze u velikim, impozantnim zgradama i da svi u njima budu besprekorno obučeni i trezni. Dozvoljavaju prostituciju, ali traže da prostitutke izdaju račune i plaćaju porez. Dozvoljavaju krađu, dogod se to radi diskretno.
Ali čim se bilo koji od ovih poroka izlije mimo svojih određenih granica, vlade ograničenih poroka se obrušavaju na njega svom snagom. Poroci tako nikada ne prete da preplave javni prostor niti da se šire preko tih granica. Na dnevnoj bazi ljudi nastavljaju da funkcionišu kao istaknuti članovi zajednice. Privid vrline se naširoko projektuje. Ali njihovi postupci na poslu, u porodici ili kad padne mrak ostaju ograničeni na „prihvatljive“ oblasti poroka i nikada se ne pominju. Stoga im nije dozvoljeno da „kontaminiraju“ ostale.
Vlade ograničenih poroka se ne pretvaraju da nameću vrlinu, osim kada, s vremena na vreme, povodom državnih praznika, na rečima ukazuju na nju. Ali pošto takva ukazivanja nisu u tako upadljivoj suprotnosti sa stvarnošću, kao što je to u slučaju vlade vrlina, ljudi – i sami korisnici implicitnog ugovora – voljni su da učestvuju u tom pretvaranju.
Takve vlade su stabilne. Čini se da svi prate Put – čak iako svako zna da je to tek delimično istina.
Izvor: RTS/ Global Inequality and More 3.0
