Приредио: М. Д.
У сутону ХХ вијека додирнуо је небо, а онда, у родној кући, у 26. години живота, одузео себи живот Борис Рижиј, посљедњи велики пјесник совјетске епохе.
Рижиј се родио 1974. године у Чељабинску. У четранестој години постао је локални шампион у боксу, са седамнаест се оженио, а у деветнаестој постао отац, а у двадесет и некој постао инжињер рударства, бројећи двадесетак научних радова и око 1300 пјесама.
Годину дана прије смрти Рижиј добија Антибукерову награду за поезију. На интернационалном фестивалу поезије у Ротердаму добија статус звијезде, док у Русију постухумно добија престижну награду за књижевности „Северна Палмира“.
Кратак али пјесничком славом овјенчан живот Бориса Рижија могао би се разумјети као свјетлосни инцидент у годинама суноврата Совјетског Савеза. У годинама тзв. транзиције за нараштај младих „изгубљених Руса“ постојала су два посла, младићи су тражили послове тјелохранитеља, а дјевојке се бавиле проституцијом. Свијету улице и криминала припадао је на-свој-начин и Рижиј, али није био уличар и криминалац, већ пјесник који је саосјећао са својом генерацијом.
Пјесник је још припадао угледној и финансијски стабилној породици, али његов бунт, саосјећање са генерацијом, водило га је у неку врсту двоструког живота; можда је тај потонули свијет по руским предграђима био гејзир његовог пјесничког стваралаштва. Није познато да се сâм бавио криминалним пословима, осим што је био ту: на призмељу и подземљу живота, док су негдје „горе“ биле његове пјесме, о којима пријатељи са улице ништа нијесу ни знали.
Детаљније познавање са (по)етиком Бориса Рижија у европским оквирима стигло је постхумно, у преводима на енглески, италијански, њемачки, холандски и српски језик. Постхумно је објављена и његова трећа збирка „На хладном вјетру“ (2001). Претходно је у Санкт Петербургу објавио књиге пјесама „И све такво“ (2000) и „Љубав“ (2000). Један избор из поезије Бориса Рижаја појавио се у српском издању под називом „У Русији се растаје заувек“, а у преводу Светислава Травице.
*
Осамдесете, бркате,
Репате и грлате.
Трамваје јуримо бесплатне.
Падају пахуље невероватне.
Шипак смо живели међу људима.
Тако ти је то, па ипак, Вовка,
Погледај, каквим је чудима
Исписана моја ветровка.
На леђима Levi’s ушивено,
West Island на рукаву прикачено.
Петорубљовка сва искидана,
Сергеју Жилину конфискована.
13 година. Стојим у рингу.
Узбек блиста поцрнео на припеци.
Губим меч, алʼ не бери бригу,
Ја ћу победити у дискотеци.
У клубу ћемо се лепо дружити,
Гусар сам, ветропир од значаја.
Мене ће на мосту средити
Три хулигана из другог краја.
Јутро ће сâмо да ми се јави,
Буди ме с главом на шинама:
По утроби ми газе трамваји,
Трамваји звоне на кривинама.
Јуримо трамваје бесплатне.
Падају пахуље невероватне.
