Piše: Vladan Čalija
Prošlo je više od veka od Principovih hitaca, a ne jenjava interesovanje za događaj u Sarajevu 1914. godine, koje se ogleda u njegovom tumačenju kako kroz pera istoričara, književnika i istraživača tako i kroz javne nastupe krojača ljudskih sudbina u dnevno-političke svrhe, kao i „običnog” sveta. Ipak, odnos prema artefaktima koji su u vezi s učesnicima u Sarajevskom atentatu iz njihovog vremena, kao i prema onima stvaranim kasnije, poslednjih nekoliko decenija je, kolokvijalno rečeno, maćehinski. Rat, nesavesno i vandalsko ponašanje, verovatno i kolekcionarski porivi pojedinaca, zatim nebriga i nezainteresovanost nadležnih, čine da mnogi predmeti kojima je mesto u javnim ustanovama, nevezano isključivo sa ovim istorijskim događajem, nestanu. Bez nade da će se ponovo predočiti javnosti.
U knjizi „Sarajevski atentat: Fotografije” iz edicije „Srbija 1914–1918” izdavačke kuće Prometej iz Novog Sada i RTS izdavaštva 2024. godine istoričar dr Miloš Vojinović ponudio nam je nešto novo, u pravom smislu te reči, čega je danas nesumnjivo malo kada je reč o Sarajevskom atentatu, a to su, izdvojićemo za ovaj naslov, tri fotografije na kojima se vide kaput, prsluk i pantalone Gavrila Principa koje je imao na sebi 28. juna 1914. Šira javnost do sada nije imala prilike da vidi ove fotografije. Pripadaju tek odnedavno sređenoj Zbirci Vojislava Bogićevića u Narodnoj biblioteci Srbije zalaganjem Maše Miloradović, načelnika Odeljenja posebnih fondova. Bogićević je bio deo omladinskog slobodarskog pokreta u Bosni i Hercegovini pred Veliki rat i kasnije profesor, osnivač Muzeja grada Sarajeva, te dugogodišnji direktor Arhiva NRBiH, čiji se doprinos osvetljavanju brojnih pitanja u vezi s Mladom Bosnom i Sarajevskim atentatom meri decenijama. Sa Gavrilom Principom je bio školski drug iz V-a razreda sarajevske gimnazije, a 28. juna 1914, iako nije bio upoznat sa pripremama atentata, stajao je pored još jednog druga, naoružanog Cvjetka Popovića.
Na poleđini pomenutih fotografija zabeleženo je da se radi o odeći koju je Princip nosio na dan atentata, da je preneta iz Terezienštata, a na onoj na kojoj se nalazi kaput da je „danas u Muzeju Gavrila Principa u Sarajevu”. Ove stvari, Principova flanelska košulja i kutijica sa zemljom iz groba u Terezinu, bile su do 1948, kada je Bogićeviću povereno osnivanje Muzeja grada Sarajeva, u posedu sarajevskog advokata dr Bogdana Vidovića. Muzeju su tada predati i „jedna ili dve” plombe sa vagona kojim su posmrtni ostaci sarajevskih atentatora prevezeni u Sarajevo 1920. godine, te sokolske vežbaće pantalone Miška Jovanovića, koji je u Tuzli čuvao oružje Principu i drugovima i zbog toga suđen i obešen 1915. godine. Đuro Ostojić, Todor Ilić i Branko Čubrilović, predstavnici Jugoslovenskog akademskog kluba „Skerlić” iz Praga, Principovu odeću su dobili na revers iz depoa terezinskog zatvora 4. maja 1919. godine odobrenjem Ministarstva narodne odbrane u Pragu br. 2254/6. Klub je iste godine sa društvom Spolek pro postaveni pomniku mučednikům sarajevskym v Terezíně izvršio ekshumaciju posmrtnih ostataka Nedeljka Čabrinovića, Trifka Grabeža i Gavrila Principa i položio ih u porodičnu grobnicu predsednika terezinske opštine Pavela Žaluda do konačnog prenosa u Sarajevo. Doktor Bogdan Vidović, član sokolskog društva i Odbora za prenos kostiju vidovdanskih heroja iz Sarajeva, sa Stevanom Žakulom je bio vođa delegacije ispred ovog odbora koji je sproveo prenos posmrtnih ostataka iz Terezina u Sarajevo.
Serijski broj pištolja
Principovo odelo sa grumenom zemlje iz prvog terezinskog počivališta stajalo je izloženo u vitrini kao sastavni deo postavke memorijalnog muzeja posvećenog Mladoj Bosni, zvanično otvorenog 1953. godine kao dela Muzeja grada Sarajeva. Na istom mestu 1954. nalazilo se pismo koje je Danilo Ilić uputio majci Stoji pred izvršenje smrtne kazne i „u jednoj vitrini kragna Veljka Čubrilovića koja mu je skinuta pred smrt”. Da je Muzej grada Sarajeva raspolagao ličnim predmetima atentatora i pripadnika Mlade Bosne, potvrđuje i direktor ove ustanove prof. Ahmet Grebo 1963. godine. Deo Muzeja je od 1964. bila i postavka u kući Danila Ilića, u ulici Oprkanj br. 3 na sarajevskoj Baščaršiji, tačnije soba u kojoj je od dolaska u Sarajevo početkom juna do Vidovdana 1914. boravio Gavrilo Princip, sa oružjem ispod kreveta. Danas je objekat u privatnom vlasništvu. Od ovde nabrojanih artefakata iz muzeja, danas su javnosti vidljive samo Principove pantalone u depandansu ove ustanove pod nazivom Muzej Sarajeva 1878–1918. Kroz jedan dopis i kraći usmeni razgovor sa zaposlenima u Muzeju Sarajeva 2023. godine autor priloga nije dobio potvrdu da se bilo šta od navedenog, osim Principovih pantalona, nalazi u njihovom posedu.
U pogledu oružja namenjenog i upotrebljenog u Sarajevskom atentatu, i tu su mnoga pitanja otvorena. Glavno pitanje se odnosi na sudbinu poluautomatskog pištolja iz kog je Princip ispalio dva vidovdanska metka u nameri da pogodi Franca Ferdinanda i Oskara Poćoreka. Fabrique nationale d’Armes de Guerre Herstal Belgique Browning’s Patent / Depose, model 1910, kalibra 9 mm, serijskog broja 19075 iz 1912. godine, danas je za javnost izgubljen. Oružje sarajevskih atentatora je za potrebe podizanja spomen-crkve nadvojvodi, Sofijinog doma i uz to muzeja u kome bi se pohranilo zajedno sa krvavom nadvojvodinom košuljom, dobio isusovac Anton Puntigam od Zemaljske vlade u Sarajevu. Do izgradnje memorijala nije došlo i oružje je završilo u Beču, skriveno od očiju javnosti do 2004. godine, kada ga je bečki jezuitski red predao Vojno-istorijskom muzeju u ovom gradu. Iako je tom prilikom navođeno, a to se uporno čini i danas, da Muzej raspolaže pištoljem kojim je izvršen Sarajevski atentat, serijskog broja 19074, neverovatno je da nikome nije palo na pamet da samo pogleda u do danas par poznatih stenografskih beleški sa suđenja sarajevskim atentatorima. Naime, drugog dana suđenja, 13. oktobra 1914. predsedavajući je Principu predočio „brauning”, na šta Princip odgovara: „Znam, broj 1975.” („P. – „Est-ce là votre arme?” A. – „Je connais le numéro: 1975.”, doslovce zabeležen u stenogramu broj bez nule, prim.red). I ovo je još jedna potvrda pisanjima Branka Bogdanovića, čijem istraživanju se po ovom pitanju očigledno neopravdano ne pridaje značaj. Neki, i dalje nepoverljivi, zapažaju da je vrlo čudno što se radi o oružju čiji su serijski brojevi uzastopni (19074, 19075). A u stvari instruktor mačevanja na Vojnoj akademiji srpske kraljevske vojske Šarl Duse, iz čije su privatne radnje u Kondinoj ulici br. 7, preko Milana Ciganovića i majora Vojislava Tankosića, Princip i drugovi nabavili oružje, bio je predstavnik/neposredni trgovac oružjem belgijske firme „Herštal” iz Liježa (Fabrique Nationale Herstal), pa tako nije nimalo neobično što su se u njegovoj ispostavi za prodaju u Beogradu našli pištolji serijskih brojeva u redosledu. Potvrdu da je Principov pištolj onaj serijskog broja 19075 nalazimo i na poznatoj fotografiji iz 1914, koja prikazuje pano na kome je nakon suđenja bilo izloženo oružje iz atentata u Musali, zgradi Zemaljske vlade u Sarajevu.
Poslednji tragovi života sa slobode: Fotografije Gavrila Principa i Mladobosanaca uoči zatvora
Neposredno ispod jednog od četiri pištolja na panou su prikačene dve čaure i jedno zrno, čime je onaj koji je oružje izložio želeo da pokaže da je iz njega pucano na „previsoki” carski i kraljevski par. Uvećanjem fotografije jasno se vide brojevi 19075. Nije se dalo utvrditi gde se nalaze fragmenti ručne bombe koju je Čabrinović upotrebio, te delovi drugih bombi (presečenih napola radi veštačenja) istog sistema „Vasić M1904/12” i njihov sadržaj u teglicama koje takođe vidimo na ovoj fotografiji, te čaure ispaljenih metaka. Zrno namenjeno Poćoreku, a izvađeno iz trbušne aorte vojvotkinje Hoenberg, nalazi se u dvorcu Konopište, u Češkoj, dok projektil iz vratnog pršljena Franca Ferdinanda nije mogao biti uklonjen, te je logična pretpostavka da se isti danas takođe nalazi u Konopištu, u grobnici.
Prsten i maramica
Vojno-istorijski muzej u Beču u stalnoj postavci trenutno ima izložena samo tri od ukupno četiri „brauninga” sarajevskih atentatora i jednu bombu. Pri tome, pištolji su u vitrini godinama izloženi sa one strane sa koje se ne vide serijski brojevi.
U Zbirci otkupa i poklona Arhiva Bosne i Hercegovine originalne tragove učesnika u Sarajevskom atentatu nalazimo na dokumentima iz istražnog postupka, a to su otisci prstiju. Svih osim, naravno, Principovog, koji je nestao bez traga. Tu je i pismo koje je pogranični oficir srpske kraljevske vojske u Loznici kapetan Jovan Prvanović dao Nedeljku Čabrinoviću radi lakšeg prebacivanja u Bosnu i Hercegovinu iz Malog Zvornika. Arhiv Jugoslavije u Fondu Vojislava Jovanovića čuva originalni telegram koji je Čabrinović iz Újvidéka (Novi Sad) uputio ocu Vasi u Sarajevo 1911. godine.
Nekad Principova svojina, roman sa tri priče na nemačkom jeziku pod nazivom „Wenn Landsleute sich begegnen: und andere Novellen” (Kad se zemljaci sretnu: i druge pripovetke) autora Jasije Torund (pseudonim nemačke književnice Jozefe Moze), lajpciško izdanje izdavačke kuće Universal-Bibliothek Filipa Reklama mlađeg (Philipp Reclam jun.), koja sadrži Principov potpis, crtež sa likom nepoznatog odraslog muškarca u profilu, kao i Principovom rukom prepisane arapske mudrosti koje svedoče konspiraciju, nalazi se u Državnom arhivu Srbije u Beogradu, Karnegijeva ulica br. 2. Oktobra 2018. godine ustanovljeno je da se još jedna knjiga koja je nekad bila u rukama Gavrila Principa, „Kir-Geras” Stevana Sremca, sa potpisom i naznakom „Beograd jula 1912”, nalazi na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na Katedri za srpsku književnost sa južnoslovenskim književnostima. Knjiga pod signaturom „P. P. 1212”, pripada Fondu Pavla Popovića.
Novinari lista „Borba” su 1964. godine fotografisali Principovog rođaka, nekad kustosa memorijalnog muzeja Gavrila Principa i Mlade Bosne u Sarajevu Bogdana Principa sa Gavrilovim šeširom, koji čuva kao uspomenu. Nije poznata dalja sudbina ovog artefakta. Autoru je prošle 2024. godine sasvim slučajno jedan sarajevski ugostitelj ispričao da se negde u Sarajevu u privatnom vlasništvu nalazi šešir Gavrila Principa. Ugostitelj nije znao za Bogdana Principa i pomenutu fotografiju.
Originalna dopisna karta, poslednja koju je na slobodi napisao Gavrilo Princip, a koju nije poslao, nalazila se u Arhivu Bosne i Hercegovine u Sarajevu 2012. godine. Karta sa reprodukcijom slike Vlaha Bukovca „Devojka spava” pisana je za rođaku od strica Persu Principovu u Arežin Brijeg (Bosansko Grahovo) i oduzeta od Principa posle atentata. Pred stručno vođenje kroz izložbu fotografija „Gavrilo Princip i Mlada Bosna” autora dr Miloša Vojinovića u RTS Klubu u Svetogorskoj ulici u Beogradu, novembra 2023. godine gđa Olga Perić, potomak Perside Princip, donela je na uvid dva vredna artefakta: prsten i maramicu koje je Gavrilo poklonio ovoj rođaki.
U posedu porodice Princip iz Pančeva nalazi se fotografija koja je, prema izjavi unuka Gavrilovog rođenog brata Nikole Branislava Principa za RTV Pančevo 2014. godine, pripadala Gavrilu Principu. Na fotografiji se nalazi devojka i posveta: „Ljubi Te Tvoja, Marija.” Porodica ne zna ništa više o tome, sem da je predmet iz Gavrilovih ličnih stvari iz kuće. Jedina Marija iz Principovog doba, osim majke, koju možda možemo povezati sa Gavrilom, jeste Marija Hegebat. Pedeset godina nakon Sarajevskog atentata Marija Hegebat Dugarić pričala je za „Politiku Ekspres”. Iz članka saznajemo da joj je Princip navodno poklonio srebrni sat, tabakeru i alpski cvet, koje i dalje čuva. Treba reći da ova priča Marije Hegebat Dugarić, kroz analizu drugih navoda, u najmanju ruku izaziva sumnju. Takođe, broj devojaka koje mnogi memoaristi, istoričari i istraživači dovode u vezu sa Gavrilom Principom, čak i na sam dan atentata, toliki je da je to sve – najblaže rečeno – degutantno.
Beleške na Novom zavetu
Kamen u avliji rodne kuće Gavrila Principa u Obljaju, na kome je lično 1909. godine uklesao „G. P.”, broj 1909 i nepoznat lik, još uvek se nalazi na istom mestu. Lik je danas nemoguće razaznati, ali su inicijali i dalje tu. Još je 1960. godine zabrinuti B. Majstorović, novinar, preko lista „Borba” apelovao da je kamenu mesto u muzeju u Sarajevu pre nego što propadne. Mile Princip, čija je kuća u Obljaju tik uz Gavrilovu, na Radio-televiziji Srbije 2020. godine pokazao je da je u njegovom posedu fildžan sa srpskom trobojkom koji je navodno Gavrilo 1910. godine poklonio svojoj majci Mariji.
Skica za govor koji je Nedeljko Čabrinović održao tipografskim šegrtima u Sarajevu 1909. godine, spisak literature koju im preporučuje za čitanje, Nedeljkova originalna pisma sestrama iz 1912. i 1913, bili su deo Zbirke Tvrdorekinih hartija u Fondu Vojislava Jovanovića Maramboa pri Arhivu Državnog sekretarijata inostranih poslova u Beogradu (kasnije SSIP), u vreme kada je Vladimir Dedijer pisao „Sarajevo 1914”. Fond je kasnije podeljen između Arhiva Srbije i Arhiva Jugoslavije u Beogradu. Arhiv Srbije je 2017. i 2018. god. imao ovu zbirku pod nazivom „Hartije Tvrdoreke”, ali se u njoj nije našlo ništa od navedenih predmeta.
Novi zavet Gospoda našega Isusa Hrista u prevodu Vuka Stef. Karadžića iz 1847. godine, koji je učitelj Veljko Čubrilović čitao u danima pred vešanje po presudi za učešće u Sarajevskom atentatu, danas je svojina prof. Vere Vujčić, praunuke ovog nacionalnog radnika i mučenika. Čubrilović je podvlačio delove u Svetom Jevanđelju po Mateju i Svetom Jevanđelju po Jovanu, u kome je ostavio i zapis da je „Čitao Veljko Čubrilović na Bijelom hljebu 20. januara 1915” (po starom kalendaru). Novi zavet je Veljkovoj kćerki Nadi predala tetka Vida Čubrilović. Pred izvršenje smrtne kazne, 3. februara 1915. u šest sati izjutra u sarajevskom garnizonskom zatvoru, Čubrilović je sestri Vidi rekao: „Pročitajte Jevanđelje Sv. Jovana, olovkom sam podvlačio pojedina mesta koja su najbolji tumač mojih osećanja zadnje noći.” Osim Novog zaveta, potomci Veljka Čubrilovića danas čuvaju i brojnu prepisku između njega i supruge Jovanke, kao i fotografiju na čijoj se poleđeni Veljko oprostio od kćerke. Na 50 godina od Sarajevskog atentata supruga Jovanka Čubrilović ispričala je za „Politiku” da je preko suda u Sarajevu dobila Veljkovo odelo i omotače koje je zavijao oko nogu ispod okova.
Principov most i Latinska ćuprija
Odelo je posle rata poklonila svom bratu, solunskom dobrovoljcu Jovu Adamoviću, a omotače zadržala i imala u trenutku razgovora sa novinarom „Politike” 1964. godine.
Interesovanje za artefakte ovakve prirode trebalo bi da bude povezano s fondovima javnih ustanova – arhiva, muzeja i biblioteka – a ne s potrebama pravljenja privatnih kolekcija, posebno ne onih van očiju javnosti, bez obzira na to što se mnogo puta pokazalo da je originalne predmete sačuvalo upravo to što su se nalazili u privatnoj svojini. Naravno, dokumenti kao primarni istorijski izvori su najbitniji, ali se često i kroz druge, lične stvari spajamo sa prošlošću i upoznajemo ljude čije nam je delo predmet proučavanja, nauk i inspiracija. Njihov značaj i potreba da se adekvatno sačuvaju variraju od društveno-političkih okolnosti, a spomen-obeležja koja svedoče o ljudima i događajima se preko noći uništavaju i nestaju bez traga. Još uvek se ne zna ko je i po čijem nalogu sa kamenog zidića desne obale Miljacke u Sarajevu 2022. godine uklonio ploču postavljenu skoro šezdeset godina ranije u spomen na Nedeljka Čabrinovića, te na istom mestu ugradio sterilni turistički podsetnik. Kao eksponati o Sarajevskom atentatu u depandansu Muzeja Sarajeva u objektu na čuvenom ćošku kod kojeg je Princip pucao, izložena su dva pištolja koja uopšte ne odgovaraju modelima korišćenim na tom mestu 28. juna 1914. „Principov” most prestao je to biti u glavama mnogih Sarajlija već marta 1991. godine, kada je u Skupštini NR Bosne i Hercegovine Muhamed Čengić iz Stranke demokratske akcije Alije Izetbegovića izgovorio da to i nije Principov most jer ga „Princip nije gradio”, a na zidu Muzeja Mlade Bosne osvanuo grafit „Latinska ćuprija”.
Izvor: Politika Magazin
