Piše: Marina Koblenc
Izraelski pokretač pregovora u Oslu i bivši ministar pravde u toj zemlji dr Josi Beilin još uvek veruje da je mir između njegove zemlje i Palestine moguć iako je, razočaran, napustio politiku, ali je nastavio da se njome bavi van političke arene
Kao zamenik ministra spoljnih poslova Izraela Šimona Pereza, Beilin je indirektno učestvovao u tajnim pregovorima u Oslu 1990-ih koji su se bavili pitanjima za koje zvanični razgovori u Vašingtonu nisu našli odgovor. Za Novi magazin govori o sporazumu iz norveške prestonice, svom zalaganju za palestinsku državu, reakciji PLO i pobedi ekstremista s obe strane
Šta vas je navelo da napustite politiku 2008. nakon više od 20 godina, kako biste se bavili privatnim poslovanjem?
Moja doktorska disertacija se bavila odnosom između generacija i politike. Otkrio sam da aktuelni političari pokušavaju da pokažu da bez njih država više ne bi postojala, ubeđuju sebe da su nezamenljivi, što je besmisleno. Tako sam sa 60 godina, ne zauzimajući „nezamenljivu“ poziciju, odlučio da podnesem ostavku.
Čime se sada bavite?
Sada vodim jednu privatnu kompaniju koja povezuje Izraelce sa vladama i pojedincima u inostranstvu po širokom spektru pitanja. Značajan primer je očuvanje jevrejskih zapuštenih groblja u Istočnoj Evropi. Već 10 godina ističemo pitanje ovih zapuštenih groblja od Drugog svetskog rata. Sačuvali smo 300 groblja koja bi inače nestala u šumama Istočne Evrope ili izgradnjom nekretnina. Takođe nastavljam da budem uključen u politiku koja je izvan političke arene. I dalje sam predsednik Upravnog odbora Ženevske inicijative koja se bavi konačnim statusom Palestine. Konkretno, Hiba Huseini, moja partnerka, i ja promovišemo ideju izraelsko-palestinske konfederacije.
Intervju Sliman Mansur: Puna i jednaka prava svih, jedino rešenje za Palestinu
Koja je bila vaša uloga u pokretanju pregovora u Oslu?
Gledajući unazad, pregovori u Oslu su započeti na večeri u jednom indijskom restoranu u Tel Avivu gde me je Terje Rod-Larsen, direktor norveškog istraživačkog instituta Fafo, pozvao na večeru u aprilu 1992. Nismo se poznavali. Pričao mi je o svojim sastancima sa predstavnicima Palestinske oslobodilačke organizacije, a ja sam ga informisao o neformalnim sastancima koje sam imao sa Palestincima od 1989. Obojica smo verovali da je mir između Izraelaca i Palestinaca moguć. Složili smo se da su zvanični razgovori u Vašingtonu, koji su uključivali i njihove Palestinske tvrdokorne pristalice, u ćorsokaku, te da su nam stoga potrebni drugi kanali za pregovore, posebno da bismo razgovarali o kontroverznim pitanjima o kojima se raspravljalo u Vašingtonu. Norveška vlada je ponudila da bude domaćin tajnih razgovora. Međutim, premijer Jicah Rabin nije želeo da Šimon Perez, ministar spoljnih poslova, bude uključen u bilo kakve pregovore sa Palestincima. Stoga sam, kao Perezov zamenik, ovu inicijativu skrivao od svog šefa i nisam mogao ni direktno da učestvujem u pregovorima u Oslu, ali moj bliski saradnik jeste. Zalagao sam se za ukidanje Zakona o sastancima koji je sprečavao Izrael da učestvuje u direktnim pregovorima sa PLO. Nakon dva sastanka u Oslu, dogovoren je nacrt sporazuma. Zatim sam ga predstavio Perezu, koji ga je odneo Rabinu. Tako je lopta krenula. Sporazum iz Osla je potpisan u septembru 1993. godine.
Taj Sporazum, petogodišnji privremeni, ne pominje palestinsku državu niti bilo koju komponentu trajnog sporazuma. Svi mi koji smo bili uključeni u ovu inicijativu podržali smo stvaranje palestinske države. Međutim, PLO nije želela da sporazum sadrži pominjanje palestinske države jer je to smatrala neotuđivim pravom. Ekstremisti sa obe strane su pobedili, bili su spremni da žrtvuju svoje živote kako bi sprečili mir, počevši od Baruha Goldštajna koji je ubio 29 palestinskih vernika u džamiji u februaru 1994, nakon čega je pretučen na smrt. Do dana današnjeg i dalje u tome uspevaju.
S obzirom na kontinuirana naseljavanja palestinskih teritorija već decenijama, da li je cilj Izraela uvek bio, bez obzira koja je stranka na vlasti, konačna aneksija cele palestinske teritorije kao svršen čin? Da li je napad 7. oktobra dao sadašnjoj izraelskoj vladi izgovor da ubrza ovu strategiju?
Politika naseljavanja Izraela je daleko od dvostranačke. Godine 1992, odmah nakon što je izabrana Rabinova vlada, Rabin je doneo odluku da zamrzne izgradnju izraelskih stambenih naselja na palestinskoj teritoriji, sa nekim izuzecima u vezi sa civilnom infrastrukturom. Rabin je ovu odluku doneo jednostrano kako ne bi izgledalo kao da popušta pritisku Palestinaca tokom pregovora. Greška koju smo napravili u procesu u Oslu bila je da smo uspeli da ubedimo palestinski tim da ne pominje pitanje naselja tokom prelaznog perioda od pet godina. Na kraju, kada je Netanjahu došao na vlast 1996, nastavio je izgradnju na okupiranim teritorijama, objašnjavajući da se ovo pitanje ne pominje u Sporazumu iz Osla. Ubrzani tempo naseljavanja danas vodi gomila ludaka. Bez njih nema vladine koalicije za Netanjahua. Zato, nažalost, mogu da nastave ono što rade. Zato ovu vladu treba što pre zameniti zdravom.
Da li verujete, kao što mnogi pretpostavljaju, da je okupacija glavni izvor nasilja i da bi njenim okončanjem palestinsko nasilje uglavnom popustilo?
Jordan je napao Izrael 1967. bez ikakve provokacije, što je rezultiralo okupacijom. Okupacija je sobom donela jevrejska naselja unutar okupiranih palestinskih teritorija, što je povećalo palestinsko neprijateljstvo i izazvalo nasilje. Ali razgovori o tome ko je prvi počeo, ko je u pravu a ko nije, su neproduktivni. Izvor nasilja je mnogo dublji. Sukob je počeo kada su Jevreji počeli da stižu u zemlju Izraela krajem 19. veka. Palestinci su se plašili da će ih Jevreji iskoreniti. Od tada, nije bilo rešenja problema sve do Osla. To je bio prvi put da su se Izraelci i Palestinci, tačnije PLO, zvanično sastali, spremni da razgovaraju o mirnom rešenju.
Većina svetske populacije na svim kontinentima ne veruje da napad 7. oktobra, sa svim svojim užasom, opravdava okrutnost izraelskog odgovora, tj. kolektivno nesrazmerno i nehumano kažnjavanje Palestinaca i očiglednu težnju za njihovim uklanjanjem na ovaj ili onaj način? Da li se slažete sa stavom većine?
Da, slažem se. Ali koji je pravi odgovor na takve masakre, pomislite na napad na kule bliznakinje u Njujorku 11. septembra? Nemamo smernice za pravi odgovor. Da je Hamas pustio sve taoce dan nakon masakra, stvari bi bile drugačije. Toliko građana je uzeto za taoce, među kojima su i bebe, potpuno nevine. Hamas nije ni pomislio da ih odmah pusti. Šta nam oni koji nas kritikuju predlažu da uradimo? Da, odgovor je nesrazmeran, ali ne znam kakav bi bio srazmeran odgovor.
Zar Izrael nije trebalo da poštuje poslednji sporazum o prekidu vatre iz januara 2025. kojim je 33 taoca oslobođeno tokom prve faze, a svi bi bili oslobođeni u drugoj fazi?
Slažem se.
I da li biste se složili da je izraelsko nasilje prema Palestincima u poslednjih godinu i po dana dovelo do antisemitizma među ljudima koji inače nisu gajili takva osećanja?
Neposredna reakcija nakon napada 7. oktobra bila je saosećanje sa Izraelom. To se promenilo u roku od nekoliko dana. Nisam podržavao zaustavljanje rata na početku, ali nisam mislio da će trajati godinu i po dana. Sporazum sa Hamasom iz januara ove godine, kojim se osigurava oslobađanje talaca i okončanje rata, trebalo je da bude i dalje treba da bude rešenje. Međutim, nakon toga, i dalje bismo morali da se nosimo sa Hamasom, počiniocima. Mogla bi se sastaviti lista lidera Hamasa koji bi napustili pojas Gaze i otišli u drugu zemlju. Ako se to može dogovoriti, sporazum bi se mogao lakše sprovesti.
Bili ste izraelski ministar pravde od 2000. do 2001. Kakvo je vaše mišljenje o različitim presudama Međunarodnog suda pravde i Međunarodnog krivičnog suda od 2024. u vezi sa Izraelom?
Jevreji su bili uključeni u osnivanje i MSP-a posle Drugog svetskog rata i MKS-a 1998. Godine 2000. sam učinio sve što sam mogao da ubedim svoju vladu da se pridruži MKS-u. Na kraju sam uspeo, Izrael je potpisao Rimski statut kojim se osniva MKS. Međutim, nikada ga nije ratifikovao i, nažalost, povukao je svoj potpis 2002. Takve institucije su veoma važne i opravdane, čak i ako njihove presude mogu biti protiv moje zemlje. Šteta je što sadašnja izraelska vlada ne shvata ozbiljno ove i druge međunarodne institucije, tj. UN i njene agencije kao što je UNESCO.
Kad je reč o Naredbi koju je izdao MSP u januaru 2024, a koja se odnosi na genocid, treba biti oprezniji. Izrael je bio žrtva masakra Hamasa. Doneli smo odluku da uzvratimo, što je bilo naše pravo zbog razmera masakra. Izrael je trebalo da bude mnogo pažljiviji, ali ipak njegov odgovor nije genocid. Međutim, činjenica da se ne slažem sa odlukom MSP-a ne znači da verujem da ta institucija ne bi trebalo da postoji.
Da li biste želeli da se vratite u politiku da biste vodili pravedan i održiv izraelsko-palestinski mir?
Ljudi mojih godina treba da savetuju, a ne da upravljaju.
I konačno, uz mir i unutar konfederacije, da li želite da vidite Palestinu kako prosperitetnu kao što je to Izrael?
Bez sumnje. Prosperitet mog komšije je moja sigurnost.
Izvor: Novi Magazin
