Пише: Витомир Теофиловић
Студенти свих времена и свих средина имају нешто заједничко – енергију и искрено уверење да ће не само кад постану лекари, инжењери, правници… бити битни чиниоци друштва и његовог развоја, већ да су и као студенти битан фактор друштва.
Непосредан повод за избијање студентских демонстрација 1968. године је полицијско насиље над студентима у два маха – 2. јуна увече, када је група студената покушала да уђе на приредбу за бригадире (добровољне градитеље Новог Београда), и многоструко веће насиље сутрадан ујутро код подвожњака који је водио од Новог Београда ка старом делу града, када је повређено више од сто студената и двадесетак милиционера. У метежу су батине добили и неки политичари, задужени да одврате студенте од протестног марша ка Народној скупштини. Страховало се да би се студентима придружили и многи грађани, да би протести могли да добију масовне размере и отму се контроли.
Разлози студентске побуне 1968. године су годинама тињали. Из листа Студент и друге омладинске штампе већ средином шездесетих година је исијавало незадовољство друштвеним стањем – један наслов је гласио:
„Спремају ли студенти још нешто осим испита?“ Реформа почета 1965. јесте дала замајац привреди, али је драстично повећала социјалне разлике. Радници са минималним зарадама нису имали ни за основне потребе, а директори су имали луксузна кола и виле са базенима. Једна од најзапаженијих парола – преко целог зида ректората – гласила је: „Доле црвена буржоазија!“ Колика је била беда најсиромашнијих драматично је обелоданио рудник угља у Какњу. Рудари су одувек узор солидарности, али у тој беди забележене су крађе хлеба и међу легендарно солидарним колегама.
Факултетски билтен за комуникацију
Поменута парола и огроман натпис на зиду Ректората „Универзитет ‘Карл Маркс’“ сведоче да студентска буна 1968. није била побуна против поретка, већ против његовог изневеравања у пракси, због великог јаза „између речи и дела“. За више а не мање социјализма (комунизма). Чврсто се веровало у социјализам са људским ликом, а ту крилатицу примали смо из „чешког пролећа“ – текстове чешких интелектуалаца тога времена обилато смо упознавали преко разних медија, не само студентских гласила, јер су се залагали за инклузиван развој социјализма.
Студенти су већ првог дана издали „Проглас студентима и грађанима Београда“ и „Резолуцију студентских демонстрација“. Проглас је обухватао захтеве студената,а Резолуција је била програмског карактера. У њему се констатују социјална неједнакост, све већа назапосленост и масовни одлазак младих у свет, бирократизација друштва, лош положај Универзитета и школства у целини… Наредног дана, четвртог јуна, уведен је факултетски билтен, којим су студенти комуницирали и међусобно и са широм јавношћу, а уређивали су их акциони одбори, који су се такође свакодневно мењали. Сваки факултет имао је своје радне и културне садржаје, али док су скоро сви факултети имали на располагању само зграде, док је Филозофски имао и велико двориште, највише манифестација се одвијало Под липама Филозофског факултета.
Уводничар и водитељ био је филозоф Драгољуб Мићуновић, а међу најпознатијим уметницима који су први подржали студенте били су глумац Стево Жигон, који је казивао Робеспјеров говор, песникиња Десанка Максимовић, филмски редитељ Душан Макавејев, који се сместа латио камере. Филозоф и књижевни теоретичар Никола Милошевић свакодневно је обављао сатиричну вивисекцију актуелне штампе. У слушаоницама Филозофског факултета и дању и ноћу су организоване конвенте, по узору на чувене дебате Париске комуне. Дебате су организовали и други факултети. Све манифестације почињале су студентском химном „Лева, лева“, коју је компоновао Вук Стамболовић. Интегративно гласило Студент је штампан сваког дана.
Тито је подржао студенте да би их поразио
Студентске демонстрације мањих размера избиле су и на универзитетима других република – у Скопљу, Титограду, Загребу, Сарајеву, Љубљани.
Медији су осуђивали, маргинализовали и игнорисали студентске протесте све док се, тек 9. јуна, о њима није изјаснио Тито. На изненађење тврдорукаша, он је рекао: „Велики број, 90 процената студената је поштена омладина о којој ми нисмо водили рачуна, у коју смо ми гледали само као ђаке у школама, а којој још није време да се укључи у друштвену заједницу. То је било погрешно.“ О теми раслојавања додао је: „Ја сам о томе више пута говорио, али мене се не слуша.“ Тито је рекао и следеће: „Неки кажу да су немири подстакнути споља – не, студенти су незадовољни нашим стањем.“ Било је предлога да се побуна угуши силом. Већ тих дана колала је анегдота да је Тито, на помен силе, узвратио: „Никако! Ко год је у Београду применио силу, био је готов!“.
Поруке са скупа у КМ: Подршком студентима подржавамо све што је здраво
Титова изјава је била мудра и лукава – подржао је већину да би смирио протесте, а десет посто потенцијално непослушних је бројка од неколико хиљада, практично неограничен ресурс за кажњавање. Симптоматичан је део Титове изјаве да је он о друштвеним проблемима и раније говорио, а да га његови сарадници, део власти између њега и народа, није слушао. Сваљивање кривице на ниже функционере је вечни рецепт аутократа – једино је он достојан култног статуса и општег поштовања, сви остали су погрешиви и не увек дорасли актуелним изазовима.
Какав је био однос власти према такозваним лидерима студентског протеста 1968? Из тактичких разлога, нико није кажњен одмах. Маркирани су најгласнији међу студентима, а од професора осморо наставника Филозофског факултета и други чланови редакције часописа Праксис, језгра критичког става према актуелној власти. Уведена је цензура за сва гласила. Режимска гласила су настојала да дезавуишу студентске активисте – од стандардних оптужби:„то су студенти који неће да уче; шта хоће студенти кад имају виши стандард од већине…“ до срамних, као што је: „то су шачице криминалаца“.
Власт је непрестано настојала да коловође изопшти, али није смела да користи силу да се протести не би обновили. Покушала је да праксисовце избаци са факултета преко самоуправних и партијских органа, али пошто су их веома ценили и студенти и колеге, то се није могло извести. Голу силу нису смели да примене – преко Корчуланске летње школе, која је окупљала угледне филозофе тога доба, били су познати и у свету. Избацивање озлоглашене осморке са факултета се није могло извести изнутра, па је, у склопу обрачуна са црним таласом, Скупштина Србије 1975. године декретом избацила неподобне наставнике и ставила их практично у резерват Института друштвених наука. Ти наставници су чинили језгро критичког духа Београдског универзитета и заслужују да се помену: Михаило Марковић, Љубомир Тадић (отац потоњег председника Бориса Тадића), Миладин Животић, Светозар Стојановић, Загорка Голубовић, Драгољуб Мићуновић (оснивач и први председник Демократске странке), Триво Инђић и Небојша Попов.
Накнадне одмазде
Још један разлог спречавао је власт да масовније примени силу – систем се трудио да изгледа што хуманије у односу на ортодоксни комунизам источног лагера, а у том контексту је Тито био кандидован за Нобелову награду за мир и лоше би одјекнула у свету вест о хапшењу политичких неистомишљеника. Но, некима се није могло прогледати кроз прсте – професор Правног факултета Михаило Ђурић, који је критиковао уставне амандмане, којима је статус покрајина готово изједначен са републичким статусом, осуђен је на две године робије.
Године 1968, фиксни телефон је био једино средство директног комуницирања, али студенти су имали лист Студент, моћан интегративан фактор и уједно копчу са друштвом – лист је био високо тиражан, прелазио је 50.000 , а каткад се ближио и тиражу од сто хиљада примерака.
Судбина „студентских лидера 1968“, како их је тадашња власт прозвала, била је врло различита. Већина је, као и њихова братија у Америци, Француској, Немачкој… мирно наставила студије и отишла међу „беле оковратнике“. Неки су доспели и до високих позиција у својој струци (махом новинарству), неки чак и у политици. Они, међутим који су друштвенополитичке промене након 1968. сматрали само козметичким и наставили свој критички ангажман имали су драматичнију судбину.
Лазар Стојановић је ухапшен због свог филма о Титу иако је као дипломски рад оцењен највишом оценом чувеног редитеља Александра Петровића, а потом добио и награду критике на Фестивалу у Монтреалу. Повелика група студената који су, у знак протеста што нема слободних гласила, основали „Слободни (кућни) универзитет“, ухапшена је под оптужбом да су као „троцкисти“ спремали државну заверу. Испаштали су и после издржаних казни, не могавши да се запосле, па су неки морали и у далеки свет ради круха.
Забране књига, филмова, представа
Било је забране књига, позоришних представа, филмова… Писац ових редака није спадао у радикалне критичаре режима већ је, где се могло, у нешто толерантнијим гласилима (такозваним политичким вентилима) – Омладинским новинама, Младости, Јежу, Књижевним новинама – објављивао сатиричне пародије и афоризме. И то је било довољна (и дуготрајна!) сметња за запослење. Готово деценију касније (1977) није могао да добије посао ни у Земљорадничком листу Задруга. Известилац изборне комисије цитирао је образложење председника Управног одбора да „не можемо примити В. Т. јер је био студентски лидер 1968“.
Занимљиво је и „читање стварности“ и с њим повезано морално раслојавање. Док су неки од актера интегрисаних у поредак након 1968. били толерантни, чак и предусретљиви према „неподобним“ сарадницима, неки од „студентоваца“ су избегавали и „добар дан“ да кажу прокаженим колегама… Но, не сме се нико осуђивати због мањка храбрости. У вуненим временима не ретко је опасан и критички тон између редова, алузија или сугестија. Очи цензора све виде, а од њих до губитка не само положаја већ и посла само је један корак. У таквим временима моралност се не испољава у (јавном) помагању неподобнима већ у прећутној подршци, да им се не отежава судбина измишљањем грехова, што су понеки ревносници обилато чинили зарад бржег напретка у каријери.
* * *
Мада нису биле против система већ инклузивне, студентске демонстрације 1968. имале су позитивне последице – продубљен је осећај за социјалну правду, увидели смо вапијући недостатак слободе медија. А на демонстрацијама смо увидели оно што нисмо могли из уџбеника марксизма – Марксову девизу: „Услов слободе друштва је слобода сваког појединца.“
Желећи најбоље могуће друштво, нисмо тада знали да смо имали најбоље републичко руководство у новијој историји (Марко Никезић, Латинка Перовић, Мирко Тепавац…), које под Титом није могло много директно да учини за грађанске слободе и слободу медија, али је успело да модернизује привреду. То смо увидели тек када су смењени као анархо-либерали, а са њима обезглављена и привреда, када је смењено 4.000 прокажених техно-менаџера, а на њихово место постављени партијски кадрови. Од тог шока наша привреда се никад није опоравила.
Култура је уназађена прогоном црног таласа – забрањивани су филмови, часописи, књиге, а многи уметници отишли су у иностранство.
Извор: Радар
