Пише: Ђорђе Баровић
Ловили су их као зечеве и убијали на најбруталније начине. Читава насеља су опљачкана, па сравњена са земљом, затрта. Роми са Косова проживели су током рата 1999. и у каснијим годинама сличну судбину српске заједнице, а за саговорнике Косово онлајна најтрагичније је што ни данас, 26 година касније, не постоји тачна евиденција о тим догађајима, па чак ни колико је Рома тада побијено или нестало. Гласна тишина. Овако би могла да се опише стравична судбина ромске заједнице од 1999. године на Косову. Подаци о броју убијених и несталих се разликују зависно од извора, али много већи проблем је што се судски процеси за злочине над овом етничком заједницом могу пребројати на прсте – једне руке.
У Хашком трибуналу крајем 2012. године ослобађајућим пресудама завршен је кривични поступак у коме је група официра бивше ОВК предвођене Рамушом Харадинајем била оптужена за низ убистава и ратних злочина, укључујући и неколицину Рома. О њиховом страдању се индиректно може чути и на процесу против команданата бивше ОВК предвођених Хашимом Тачијем који се води пред Специјализованим већима Косова са седиштем у Хагу.
Прошлог месеца, тужилаштво је саслушало свог 50-тог сведока, Клода Кана који је испричао да су му јула 1999. Роми у Призрену и Ђаковици пренели како их су их припадници ОВК притварали, испитивали, пребијали и злостављали, оптужујући их да су радили за Србе. „Ти људи су били у шоку, запрепашћени и трауматизовани… Многи су још имали видљиве физичке повреде“, казао је сведок, додајући да су Роми били и „уплашени и у болу за својим рођацима“. Истовремено, у Београду је крајем прошле године првостепеном пресудом осуђен Незир Мехметај због убиства Јелаја Рамадана, Рома из Рудице 1999. године. О страдању Рома након завршетка рата и даље нема комплетних података, као ни о броју киднапованих. Све су то били разлози због којих је Влада Србије одлучила да подржи одржавање конференције о страдању Рома за време сукоба на Косову.
Табу тема
Скуп организује Центар за едукацију Рома и етничких заједница, а председник ове НВО Љуан Кока каже за Косово онлајн да су над Ромима на Косову током и после рата 1999. почињени стравични злочини, али да је ово питање и даље табу тема.
„Табу тема је зато што Роми нису успели да се консолидују, да направе одређене притиске, а нормално да Косову одговара да то и даље буде табу тема јер су све те Роме претворли у Египћане, Ашкалије. Теже да имају Роме само у малом броју да би показали да су мултикултурални. Али, далеко су они од тога. Страшну судбину су имали Роми. Више од 80 одсто Рома је напустило Косово и Метохију“, истиче Кока.
Објашњава да не постоји званична евиденција колико је Рома убијено или отето на Косову и те 1999, али и у каснијим годинама. „По мојој евидентицији, а то није званична евиденција јер не можемо да дођемо до одређених података, између 500 и 600 људи је побијено за времене рата и више од 110 је киднаповано и нестало и још се воде као нестали. Немамо могућност ни да идентификујемо ни да сазнамо страшну судбину тих људи који су нестали“, истиче Кока.
Упозорава да су бројни примери најбестијалнијих злочина који су тада почињени, али да никада нису евидентирани или су кажњени починиоци. У једном од тих догађаја његов сународник је буквално рашчеречен наочиглед масе.
„Ромска заједница је живела у центру Урошевца. Овај човек је био бизнисмен, трговац, радио је са свима, и са Албанцима и са Србима. Имао је огромну кућу и вероватно је оставио тамо сакривен новац. Намамили су га да се врати, да му се неће ништа десити и онда су га Албанци разапели на четири стране са четири трајктора. Човек се звао Екрем Шабани. Његов брат је раније већ био киднапован, има петоро деце који су сада у Немачкој, три сина и две кћерке. То је једна страшна судбина, страшан злочин који није ни забележен“, прича Кока.
Подсећа да се пред Хашким трибуналом судило лидерима бивше ОВК због убиства младенаца у Ђаковици, али да су се злочини дешавали и у другим деловима Косова. „У Приштини је у склопу своје куће, један Ром, Дервиш, није хтео да изађе, спаљен је у њој“, истиче. Наводи да су Ромима спаљиване куће, а у послератном периоду и отимана имовина.
„Често су узимали и невине жртве које нису учествовали у никаквим процесима. Убијали би их да би им одузели куће и да буду пример за све друге Роме да напусте Косово“, тврди Кока.
Објашњава да је током 1997. године био ангажован у интерном попису Рома са Косова и да се тада тако изјаснило 98.000 људи. „Сада их је мање од 20.000 на Косову. Већина их је дошла у Србију, а одатле за Немачку, Француску, Италију… Тако да имамо шансу да окупимо пар људи и да почнемо да правимо документацију о страдању Рома на Косову и Метохији за време рата 1999. године“, уверен је Кока.
Маргинализација злочина
Извршни директор Фонда за хуманитарно право Беким Бљакај упозорава на маргинализацију злочина над ромском заједницом на Косову. „Нажалост, на Косову се не прича о жртвама ромске, ашкалијске и египћанске националности. Углавном се пише и прича о страдању Албанаца. Посебно заједница Рома, Ашкалија и Египћана су маргинализовани и јако мало се пише и прича о њиховом страдању. Такође, скоро да и нема дана страдања Рома на Косову. Таква је ситуација. Такође, нема споменика о страдању Рома на Косову“, истиче Бљакај у разговору за Косово онлајн.
Објашњава да је Фонд за хуманитарно право Косова у склопу пројекта Косовска књига памћења документовао страдање Рома током и после рата. „Од 13. 535 убијених и несталих – 276 су Роми, Ашкалије и Египћани. Они су страдали и током рата и после рата и нажалост су били жртве обе стране. Било је убијених и несталих Рома и од стране српских снага, а такође и стране Албанаца током и после рата“, каже Бљакај. Сматра да на Косову не постоји интересовање да се говори о страдању Рома. „Друштво, а посебно политичке елите нису уопште заинтересоване да стварају тај тачан наратив где се тачно зна ко је страдао и на који начин“, истиче Бљакај.
ФХП Косова прати сва суђења за ратне злочине почињене на Косову, а Бљакај напомиње да је до сада само четворица Албанаца, припадника бивше ОВК осуђено за убиство једног Рома. „Имамо једну пресуду против четворице оптужених који су одговорни за убиство једног Рома. Наравно, то је јако мали број“, наводи Бљакај.
Време погрома
С друге стране, председник Комисије за нестала лица Владе Србије Вељко Одаловић каже да ни 26 година од рата 1999, нема прецизних података колико је Рома страдало на Косову. „Што се тиче страдања Рома прецизних података нема. Значајан број њих је пријавио нестанке својих чланова и то је оно што ми и данас држимо отвореним јер се и данас појављују поједине породице, појединци који пријављују своје нестале. Нажалост, њихово страдање је било 1999. и 2000. најизраженије. То је време погрома који су и они доживели. Они су делили судбину српског народа“, истиче Одаловић за Косово онлајн.
Прецизира да су Роми страдали и пре 1999. године. „Оно што је карактеристично, 1997. и 1998. биле су године када су у појединачним терористичким нападима страдали и Роми који су били део институција. Радили су као поштари, електричари, шумари…“, наводи он. Додаје да су Роми „жестоко страдали“ на почетку рата, а затим и након 10. јуна, односно доласка међународних мировних снага на Косово.
„Роми су нажалост претрпели страшан терор. Нису неко ко је на било који начин доживљаван од стране припадника те тзв. ОВК као неко ко може да остане, неко на кога они рачунају или неко са ким би градили неке своје мостове будућности“, објашњава Одаловић. Резултат је, додаје, езгодус несагледивих размера.
„Читава насеља су попаљена. Читаве породице побијене, затрте. Примери су из Вучитрна, Ђаковице. Ту је било најбруталније. Све што је било ромско је побијено, попаљено. Многи се и данас воде као нестали“, наглашава Одаловић. Као један од најдрастичнијих злочина апострофира догађај из Ђаковице. „Припадници ОВК су зауставили ромску свадбу, а затим су силовали младу, починили страшан злочин. На то нико није реаговао, па чак ни у Хагу, на суђењу, то није било нешто што је довело до било које осуђујуће пресуде. То говори о односу и према Ромима, као што је однос био и према Србима“, каже Одаловић.
Кривце не види само у онима који су злочине чинили, већ и у међународној заједници на Косову која је све то немо посматрала. „И данас је иста ситуација“, сматра Одаловић. Наводи да је истоветна ситуација у процесима који се тренутно воде пред Специјалозованим већима Косова са седиштем у Хагу.
„Роми су неко ко је сасвим извесно заинтересован, заједно са нама, да сазнамо шта је са ’Жутом кућом’, колико је лица која су тада била киднапована одведена тамо и завршила како су изврсно завршили“, објашњава Одаловић. Додаје да је судбина Рома у „доброј мери“ зависила од воље и поступања ОВК и „ћутања међународне мисије“ што се видело и током Мартовског погрома 2004. године.
Одаловић каже да је један број Рома остао да живи на Косову и да су многи од њих у институцијама због чега би требало да инсистирају на расветљавању злочина против њихових сународника. „Мислим да би требало да дигну и тамо глас управо за права оних који су припадници њихове етничке групације“, закључује Одаловић.
Политичка воља
Књижевник и експерт за ромска питања при Савету Европе Неџмедин Незири каже у разговору за Косово онлајн да је видљиво да ни у Приштини ни у ЕУ не постоји политичка воља да се ово питање реши.
„Роми су почели да страдају пре 1999. године. Било је претњи, покушаја киднаповања, било је свега. Тај прогон је почео 1998. Вршио се притисак на оне који су радили у фабрици „Трепча“. Било је много тих начина, а најчешћи застрашивање“, наводи Незири.
Настањен у Француској, некадашњи атлетичар из тадашње Косовске Митровице, Неџмедин Незири је својеврсни хроничар страдања Рома у овом граду након 1999. године. Томе је посветио и своју збирку песама „Не заборави“. Објашњава да је у Јужној Митровици до рата постојала махала у коме је живело око 10.000 Рома. Незири је у августу 1999. посетио ову махалу у пратњи војника из француског контигента Кфора.
„Први пут сам ушао 22. августа 1999. и то је за мене био шок. Махала је бројала око 10.000 становника. И сада, када ви уђете и видите да нема ништа, све је празно, нема птице, миша, мачке, кучета… ничега нема. Прво је било опљачкано, а већина кућа је запаљена, уништена. Видео сам француски контигент војника који су се ту забакадирали у једној великој кући у Ромској махали где је био и ресторан. То је кућа од нашег Ганија Рушетија. Касније је још неколико кућа добило заштиту са бодљиваков жицом. Али, када се оде даље све је било пусто. То сам описао у мојим песмама“, прича Незири.
Објашњава да у то време Роми нису имали ничију заштиту. „Ни од међународне заједнице, ни од било кога из Уједињених нација. Били су препуштени сами себи и то је за мене било веома драматично“, признаје овај писац. Наглашава да је најпоразније што се ни 26 година касније не зна тачан број страдалих Рома, а да нема породице која није претрпела неку трагедију. Ни његова није изузетак. „Тачан број се не зна. Знам да је мој брат од тетке још 1998. године, 21. јуна био киднапован од својих пријатеља са којима је сарађивао, продавао је пластику, бавили су се заједно трговином. И одједном, нема га“, каже Незири.
Истиче да се његова породица поводом овог случаја 2004. и 2005. обраћала Окружном суду у Јужној Митровици, али и суду у Краљеву. Нису добили никакав одговор. Незири је од 2001. године експрет за ромска питања при Савету Европе. Упозорава да ни ту није имао слуха за решавање питања страдалих и несталих Рома са Косова. „Када разговарате са неким званичницима нема политичке воље“, истиче Незири.
