Пише: Витолд Гомбрович
Доста је људи који с времена на време с великим запрепашћењем постављају себи питање: због чега књижевност постаје тако досадна? или: због чега већина оног што се сада пише нити хлади нити греје и уопште ме не интересује? То су здрава питања достојна поштовања. Занимљиво је да су стари мајстори, иако нису знали ни десети део онога што ми знамо о стилу, умећу композиције и психолошким начелима стваралаштва, писали фасцинантна дела, док ми тонемо у тешкој, веома суптилној досади. Да ли су стари мајстори писали боље, због тога што су били мајстори или због тога што нису имали појма о правилима, начелима, исходиштима и циљевима? Рабле се није толико замарао правилима колико је желео да својим делима изазове срдачан смех код својих савременика, а ипак је створио нова правила. Док ми размишљамо о исходиштима и циљевима они су се трудили да својим делима непосредно делују на конкретне, живе људе , препуштајући се у тим намерама интуицији. Ми, међутим, са свим својим рецептима не можемо да постигнемо ништа; убијају нас инертност, претерана суптилност, усиљеност, одсуство оне живе искре која настаје из непосредног контакта једног људског бића с другим.
Наш начин писања дигао се у небеса, а ми и даље ходамо по земљи неми и меланхолични; сви умемо да стварамо песме, драме, романе, музичку или математичку прозу, а да нико, понављам, не успева да изрази самог себе
Лично сам убеђен да ће будуће књижевне генерације устати против целокупног тог света критичара, коментатора, есејиста, теоретичара и филозофа који живе на рачун уметничког стваралаштва и доносе му већу штету него корист. Сва та сјајна питања, као на пример „суштина уметности” или „путеви надахнућа код Рилкеа”, „утицај Верлена на Пикасову подсвест” постају нам досадна и сумњива. Тај ни научни, ни уметнички жанр који се не заснива ни на искуству, ни на интуицији који показује невероватно одсуство осећања за стварност и темељи се углавном на веома суптилном разматрању веома неухватљивих ствари које се не дају анализирати – неће потрајати дуго, бар у свом актуелном виду. Такве студије су понекад озбиљни покушаји, али се догађају и када се трудимо да улазимо у Пикасову подсвест на основу неколико старих писама или других случајних или сумњивих показатеља, када нам наша подсвест прави знатно веће проблеме.
Запањује нас када видимо колика се енергија троши на бесмислене теме. На пример, у Варшави постоји парк Лазјенки, а имали смо – јер више није жив – великог песника који се звао Виспјањски. Један критичар, несумњиво интелигентан и способан, открио је да су споменици који се налазе у том парку „Виспјањском вероватно донекле могли бити извор инспирације, када је реч о одређеним аспектима његове митологије”, након чега је написао опширну студију, доказујући да је Виспјањски био два-пут у Лазјенкама и да је разгледао поменуте споменике. Нисам имао намеру да директно нападам тај чланак који је сјајно напи-сан, међутим у „необично дубокој белешци” сам изнео тезу да су „евентуално и у извесној мери” и други споменици, у другом парку, у другом граду, могли да буду извор поменуте инспирације. Бојим се да дискусија коју је распирила моја белешка, није одвише обогатила наш интелектуални живот. Сваки човек чита ту врсту текстова и има жељу да узвикне: како је могуће да толико знање води таквој странпутици?
Неко може да каже да се у Аргентини не треба борити с модом књижевних коментара, јер овде управо недостају критичари и есејисти. Међутим, уопште није тако, с обзиром на то да се аргентинска публика у недостатку властите продукције пожудно храни туђом продукцијом. Допутовавши у ту земљу, с ужасавањем сам приметио како млада Америка лако усваја грехе старе луђакиње Европе. Готово сви опажамо општећи с истински великим и сјајним делима као што су на пример Дикенсов Пиквиков клуб, Сервантесов Дон Кихот или Зли дуси Достојевског да се уметност чини дечје лака и једноставна; међутим када читамо критичке белешке, коментаре, анализе и синтезе све постаје страховито тешко и сложено, тако да велики Дикенс поред малог критичара личи на дечачића. Исти бедан и замршен стил постепено је освојио књижевне средине у свим земљама и парализовао слободу уметничке експресије. Чинило би се да се уметност рађа из наше потребе за експресијом, захваљујући необичном парадоксу да данас нико није у стању да изрази себе, јер сви чезну да стварају уметност. С друге стране, толико причамо о тој уметности да, понављајући често укруг да је уметност нешто тешко, чак претешко, иако смо од ње направили нешто сјајно, свето и сложено, чинећи је узвишеним ритуалом и дубоком мистеријом, високим позивом – да све наше способности престрашено беже пред њом и на бојишту остаје само наша тужна немогућност.
Рачуна се само личност, неважно је да ли ће истакнута личност хтети да се испољи преко песама, као Гете, или филозофског дела, као Шопенхауер, или политичке делатности, као Ришеље, или да се као Сократ иживљава у свакодневном ћаскању
Уместо да на проблем погледамо шире и да се усредсредимо на реалне, неизбежне тешкоће процеса аутоекспресије, с чудним, манијачким напором гомиламо пред собом вештачке и измишљене тешкоће, које једино служе маскирању истинских. На пример, неки писац годинама ради на стварању „музичке” прозе или остваривању недостижног идеала „ математичке прецизности”, остављајући без решења све горуће и озбиљне психолошке и духовне сложености које постоје између њега и осталих људи који му у бити одузимају сваку слободу изражавања. Осим тога, очајничко међусобно надметање одвело нас је на тако висок „ниво”, да данас сви пишемо бар десет спратова изнад себе самих. Савремени Французи углавном су постали мученици властите интелигенције, тако да човек почиње стварно слободно да дише враћајући се Молијеру или Монтењу који су били интелигентни на природнији начин и са мање напора. Наш начин писања дигао се у небеса, а ми и даље ходамо по земљи неми и меланхолични; сви умемо да стварамо песме, драме, романе, музичку или математичку прозу, а да нико, понављам, не успева да изрази самог себе.
Управо у томе је суштина ствари. Ако хоћемо да се померимо с мртве тачке, морамо да применимо радикалнија средства, јер ситна побољшања не дају озбиљније резултате. Дакле, тренутно треба да одбацимо целокупну уметничко-естетску филозофију и уместо вечног питања „како стварати уметност”? поставити друго, практичније: „На који начин треба да изразим властиту личност?” Уместо у зноју лица свог да покушавамо да претворимо уметност у нешто специјално и ексклузивно, треба да изградимо у себи уверење да у бити уметника нема, јер смо сви малчице уметници, и онда када девојка качи у косу неки украс или забаве ради ћаскамо у кафани – стварамо уметност. Свођење те тако природне и опште активности на деловање мање групе која слика слике и пише књиге, тражење на силу неког специјалног разлога постојања за њих, сасвим је идиотско претеривање у оцени тежине те процедуре и њеног утицаја на околни свет сигурно не сведочи о интелектуалној дубини или ширини хоризонта већ обрнуто. Рачуна се само личност, неважно је да ли ће истакнута личност хтети да се испољи преко песама, као Гете, или филозофског дела, као Шопенхауер, или политичке делатности, као Ришеље, или да се као Сократ иживљава у свакодневном ћаскању. Међутим, савремени уметници више воле да буду уметници него људи и да служе богу уметности уместо да га приморавају да служи њима. Епитаф савременом уметнику могао би да гласи овако: „У школи је још научио да пише писмени и од учитеља заслужи добру оцену. Касније је писао да би добио добру оцену од критичара. А још касније да би стварао уметност и био Уметник. Овде лежи човек који је хтео да задовољи Апсолут, Уметност, Ниво, Појмове и Правила, Фундаменте и Циљеве, Критичаре и Познаваоце, на крају властиту биографију, притом не пожелевши да задовољи самог себе.”
Култура не настаје из пријатне идиле с тупанима већ из жестоке и драматичне борбе и уопште не морамо да пишемо за читаоца, с обзиром на то да можемо да пишемо против читаоца, зарад владавине над читаоцем или читаочевих реакција и не због свих читалаца већ само за образоване читаоце
Милош Лалатовић: Урбана књижевност у бившој Југославији
Данас уметници не утичу на нас непосредно, иако нам је преко потребно опште поједностављење. Ма колико расправљали о „апсолутно лепом” и многим другим метафизичким, апсолутним стварима, елементарна суштина уметности увек ће бити то да један човек преко уметничког ефекта жели да ступи у контакт с другим човеком. Због чега нам је потребан тај контакт? Да ли да бисмо заједно клекли пред лепим? А можда постоје други, практичнији, конкретнији и личнији разлози? Могу да напишем књигу, јер желим да други схвате моју најдубљу суштину, али не желим да о мени размишљају површно и погрешно. Такође могу да пишем због властитог развоја и обогаћивања психичког живота, стварајући између себе и других људи целу мрежу међусобне зависности, доводећи до судара између мене и света. А можда желим и да својом личношћу доминирам над другима или, напротив, да се препустим стваралачкој психичкој пресији читалаца, као и да толим неке своје мржње и љубави. Објављивање књиге није само одавање части богу уметности, нити чин чисте контемплације већ – бар понекад – чињеница од суштинског значаја у пишчевом приватном животу. Да би тако било књига уопште не мора да буде лепа и успела, јер каткад гора дела врше на нас највећи утицај.
Увек ме запањује посебно истицање метафизичке, естетичке, друштвене улоге уметности, а изоставља најличнија страна уметничког стваралаштва. Коначно, када је реч о генијалним делима, можемо себи допустити луксуз гледања на њих као објективне и апсолутне вредности. Када је реч о мање генијалним делима, тј. њиховој огромној већини, прихватање апсолутизујућег становишта не би било нарочито разборито. Лични став човека који намерава „да буде уметник” и „ствара уметност” увек заудара на некакву надменост, мада не би било пожељно донекле заменити редослед наших брига. Уместо да у први план ставимо уметност, а у други – евентуално промене и побољшања наше личности, савршено бисмо могли почети од личности, допуштајући уметности да донекле спонтано настаје на маргинама наших борби с другима. Уместо да ствара уметност која би покретала људе, можемо да их покрећемо, а после малчице да причекамо и видимо која врста уметности ће настати из тог покретања. Тај начин можда би понудио осећање стварности и интуиције моменталног ефекта, способност за експресију, која смо тако рећи сасвим изгубили. Изаћи мало из уметности и побринути за властиту личност и друге личности – ето то се чини најбољом методом овлађивања „фундаментима и циљевима”, као и данашњом лошом формом.
Научили смо да омаловажавамо „друге људе”, тј. читаоце и кад нам неко каже да би требало више да водимо рачуна о њима, одмах помислимо да нам саветује да фабрикујемо дебеле романчине с узбудљивим интригама. Међутим, не ради се о томе. Нико нас не приморава да повлађујемо тривијалним укусима и тупим умовима. Напротив, култура не настаје из пријатне идиле с тупанима већ из жестоке и драматичне борбе и уопште не морамо да пишемо за читаоца, с обзиром на то да можемо да пишемо против читаоца, зарад владавине над читаоцем или читаочевих реакција и не због свих читалаца већ само за образоване читаоце. Једина ствар која нам доликује јесте сналажење без читаоца и даље међусобно, смртно досађивање придавањем части идолу уметности. Са задовољством већ предосећам настанак нове, непосредније и практичније, људскије, мање божанске књижевности која ће настати из наше свесне воље за стварањем себе – посредством других људи – нових и изненађујућих форми које су резултат духовне, непосредније и интензивније сарадње него што је данашња. Да оба та срећна времена што пре наступе, јер је веома тешко подносити оно што се сада догађа.
Изор: Феномени
