Што сам старији, а сад сам у раним шездесетим, књиге мог детињства делују ми се све живље, док сам већину оних које сам прочитао пре 10, па чак и пет година, сасвим заборавио. Не само да могу да се сетим, пола века касније, првог свог читања Острва с благом и Робинзона Крусоа, него сасвим јасно доживљавам и оно што сам тада осећао, сво то озарено узбуђење седмогодишњака, ту необичну рањивост, страх да би машта могла да ми остане опхрвана богатством тих измишљених светова. Чак и сада ме много више узбуђују просто размишљање о Лонг Џону Силверу или таласима на Крусоовом острву од читања оригиналног текста. Рекао бих да су те приче из детињства давно исклизнуле са страница и започеле други живот у мојој глави.
Насупрот томе, једва могу да се присетим онога што сам читао у својим тридесетим и четрдесетим. Попут многих људи мог доба, са читањем великих дела западне књижевности завршио сам пре него што сам напунио 20. Као тинејџер сам за три или четити године прогутао целокупну библиотеку класичне и модерне фикције, од Сервантеса до Кафке, од Џејн Остин до Камија, често темпом од једног романа дневно.
Покушавао сам да се искобељам из оскудице и сивог светла послератне Британије, па ми је могућност да закорачим у богат, продуховљенији свет великих романописаца наишла као олакшање. Сигуран сам да је тлоцрт за моју имагинацију обележен много пре него што сам 1949. отишао на Кембриџ.
У том смислу сам се потпуно разликовао од своје деце, која су почела да читају (рекао бих) тек након што су отишли са својих универзитета. Попут многих родитеља који су 1970-их одгајали тинејџере, бринуло ме је то да моју децу више занима да иду на концерте поп музике него да читају Гордост и предрасуду или Браћу Карамазове. Ето колико мора да сам био наиван.
Али ми се чинило да пропуштају нешто од кључне важности за развој сопствене маштовитости, оно радикално превредновање света какво само велики романсијери могу да остваре. Сад видим да сам се узалуд бринуо и да им је осећај за приоритете био добар: било им је важно да истраже опојни, оптимистични свет поп културе, који ја никада нисам доживео. Џејн Остин и Достојевски могу да сачекају да они у својим двадесетим или тридесетим сазру довољно да почну да цене и разумеју те писце, далеко смисленије него што сам ја сам то могао са 16 или 17.
У ствари, сад ми је жао што сам толико тога прочитао у касној адолесценцији, много пре него што сам уопште почео да свет доживљавам као одрастао човек, много пре него што сам се заљубио, научио да разумем своје родитеље, почео да сам зарађујем за живот и имао времена да промислим о томе како се одвијају ствари у свету.
То моје страсно адолесцентско читање ме је, може бити, заправо хендикепирало у процесу одрастања – моја деца и њихови вршњаци запањују ме у сваком смислу тиме колико су зрелији, промишљенији и отворенији према могућностима својих талената од мене у њиховим годинама. Заиста се питам шта су то Кафка, Достојевски, Сартр и Ками могли да ми значе.
Видим да исти тај хендикеп данас мучи оне људе који године на универзитету проводе читајући енглеску књижевност – то једва да је уопште дипломски предмет, а отприлике је једнако ригорозан као музичка теорија – пре него што стекну искуство потребно да проникну у изузетне моралне дилеме каквим их њихови тутори упорно зачикавају.
Читање у раном детињству, које ми је тако живо остало у сећању, било је умногоме одређено градом у ком сам рођен и одрастао. Шангај је био један од најполиглотскијих градова на свету, бескрајна метропола под управом Британаца и Француза, а иначе у америчкој зони утицаја. Сећам се читања дечјих издања Алисе у земљи чуда, Робинзона Крусоа и Свифтових Гуливерових путовања паралелно са америчким стриповима и часописима.
Алиса, Црвена краљица и Петко испуњавали су исти ментални простор који су заузимали и Супермен, Бак Роџерс и Флеш Гордон. Мој омиљени амерички стрип био је Тери и пирати, дивна оријентална папазјанија са кинеским војсковођама, женама змајевима и древним пагодама, а мени је био додатно узбудљив јер се одигравао у Кини, где сам живео, у немогуће егзотичном царству за којим сам узалуд трагао међу шангајским робним кућама и ноћним клубовима у Менхетн стилу. Више не могу да се сетим читања из најранијег доба, иако ме је мајка, некадашња учитељица, срећом научила да читам пре него што сам са пет година пошао у школу.
У то доба није било веселих плаката или визуелних помагала, не рачунајући пар претећих мапа на којима је свет био преплављен црвеном бојом Британске империје. Директор школе био је свирепи Енглез, свештеник чија омиљена библија је била Кенедијева латинска читанка. Од шесте године нас је терорисао сваког дана са по два сата латинског, а од тог немилосрдног режима нас је спасао тек напад Јапанаца на Перл Харбор (иако би му било драго да је чуо да смо, за завршне испите за школску диплому у Енглеској после рата, ја и група момака покушали да заменимо француски, који смо сви презирали, усменим латинским).
Кад бисмо се коначно вратили кући из школе, читање је играло улогу какву данас имају телевизија, радио, биоскоп и посете тематским парковима и музејима (у Шангају није било ниједног), продавницама плоча у крају и Мекдоналдсу. Препуштен сам себи на дуже време, читао сам све што сам могао да нађем, не само америчке стрипове, него и Тајм, Лајф, Сатердеј ивнинг пост и Њујоркер.
Истовремено сам читао и класике свачијег детињства: Петра Пана, књиге о Винију Пуу и стварно чудну едицију Вилијам, са њиховим јонесковским описом необично испразне средње класе у Енглеској. Нисам могао да прецизно дефинишем шта, али знао сам да ту нешто недостаје, па ме је у догледно време сачекао шок када сам, 1946. године, открио невидљиву класу која је чинила три четвртине становништва, а никада се није појављивала у Пајташу и годишњим издањима Дечачких новина.
Касније, када сам имао седам или осам година, дошли су 1.001 ноћ, Андерсен и браћа Грим, антологије викторијанских приповетки о духовима и прича страве и ужаса, илустроване претећим бирдслијевским цртежима који су приказивали унутрашњи свет једнако уврнут као светови надреалиста. Кад се осврнем на штива каква сам читао као дете запањи ме то колико су застрашујућа и драго ми је да моја деца нису никада била изложена тим страшним причама и језивим илустрацијама у колору са загушљивом прерафаелитском тмином, сабласним приликама и запоседнутом дечицом са скоро аутистичним укоченим погледима.
Преовлађујуће морализаторски тон био је јасан у Воденим бебама Чарлса Кингслија, ремек-дела на свој бизарни начин, али једног од најнепријатнијих књижевних дела које сам икада прочитао. Сличан тон осећа се у много књижевних дела за децу, као да су детињство и дечја машта поремећаји које би требало сузбијати и кажњавати.
Највећи изузетак био је Острво с благом, застрашујуће, али на узбуђујући и позитиван начин. Надам се да је Стивенсон утицао на мене колико и Конрад и Грејем Грин, али верујем да су Водене бебе и све те опаке бајке играле много важнију улогу у формирању моје маште. Чак и са 10 или 11 година сам наслућивао да нешто чудно морбидно лебди преко њихових страница и да би она отровна пара можда имала више смисла у свету у ком сам ја живео него у Стивенсоновим робусним причама. Током три године, колико су ме Јапанци држали у интернацији, као читалац сам пратио за мене нови низ испрекиданих линија.
Две хиљаде интернираца понело је са собом у логор обимну библиотеку која је циркулисала од нише до нише, од лежаја до лежаја, и била је мој први улазак у књижевност за одрасле: популарни амерички бестселери, Ридерс дајџестова скраћена издања књига, Сомерсет Мом и Синклер Луис, Стејнбек и Х. Џ. Велс.
Од свих њих сам, склон сам да тако мислим, научио колико је важност чисто приповедање, квалитет који је тад почео да чили из озбиљног енглеског романа, а чак и сад једва да се вратио.
Стигавши у Енглеску 1946. године суочио сам се са неподношљивом чудноватошћу енглеског начина живота, за шта ме је читање у детињству припремило на више начина него што сам мислио. Срећом, ускоро сам открио да ме чека целокупна књижевност с краја 19. и из 20. века, огроман компендијум појединачних повести људи које су избијале из сличних извора. У следећих четири, пет година престајао сам да читам само да бих отишао у биоскоп.
Холивудски филмови који су подстицали наду – Грађанин Кејн, Булевар сумрака, Велики сан и Бело усијање – као да су чинили целину са романима Хемингвеја, Натанијела Веста, Кафке и Камија. Негде у то време сам дошао у додир и са психоанализом и надреализмом и та врела мешавина хранила је приче које сам тад већ писао и снажно је утицала на то да одлучим да читам медицину.
Било је и лоших почетака и сумњивих успутних веза. Уликс ме је разбио када сам га прочитао као матурант и од тада ми се чинило да нема сврхе писати ништа што упорно не прати у стопу Џојсово ремек-дело. Био ми је то очигледно погрешан модел и можда је делом одговоран за то што сам касно почео као писац – имао сам 26 година када ми је објављена прва прича, а напунио сам 33 пре него што сам написао први роман. Али лоше друштво је увек најбоље и оставља залихе сећања из којих се може црпсти заувек.
Из разлога које никада до краја нисам схватио, када ми је професионална каријера кренула својим током престао сам скоро сасвим да читам. Наредних 20 година сам и даље варио изузетан корпус фикције и нефикције који сам прочитао у школи и на Кембриџу. Из 1950-их и 1960-их сећам се Беле богиње Роберта Грејвса, Женеове Наше Госпе од цвијећа, Дарелове Жистине и Далијевог Тајног живота, потом Хелерове Кваке 22 и, пре свега, романа Вилијема Бароуза – Голи ручак ми је вратио веру у роман у то време, када су на врхунцу били Ч. П. Сноу, Ентони Пауел и Кингсли Ејмис, у време када је роман почео да копни.
Од тада сам наставио на свој сврачји начин, а открио сам да последњих 10 година читам све више, посебно класике 19. и 20. века кроз које сам протрчавао као тинејџер. Већина њих сасвим су другачије књиге од оних какве памтим. Увек сам био страствени читалац онога што зовем невидљивом литературом: научних журнала, техничких приручника, брошура фармацеутских компанија, интерних докумената трустова мозгова, написа компанијских ПР-ова, оног дела света објављених радова ком већина писмених људи једва да прилази, а чине најмоћнији компост за машту. Своју фикцију никад не читам.
Састављајући своју листу 10 омиљених књига нисам бирао оне за које мислим да су ремек-дела књижевности, него просто оне које сам најчешће читао у последњих пет година. Здушно препоручујем књигу Свет кроз замућен поглед Патрика Тревор-Ропера свакоме кога занима утицај психологије ока на дела песника и сликара. Црна кутија састоји се од транскрипата снимака из пилотских кабина (не укључују сви фаталне падове) и изузетна су посвета храбрости и смирености професионалних летачких посада. Свој примерак Жутих страна Лос Анђелеса украо сам из хотела Беверли Хилтон пре три године; то је колекција изврсне грађе, на свој начин једнако надреалне као и Далијева аутобиографија.
Џ. Г. Балард
Извор: Глиф
