Ко су људи који деценијама остају ван очију јавности, а чије постојање осећамо само кроз последице њиховог деловања?
Као плод пројекта Суочавање са тоталитарним наслеђем комунизма у Србији и Црној Гори настала је, 2004. године, документарна серија Црвено доба аутора Душана Батаковића и Петра Јаконића. Окосницу серије представљају искази непосредних сведока комунистичких злочина почињених од јесени 1944. године, а сви сведоци, осим једног, биле су жртве црвеног термидора. Приликом приказивања овог серијала на РТС-у серија је била цензурисана тако што је изостављено сведочење управо тог једног сведока.
Међутим, кључ целог филмског серијала је баш у сведочанству тог једног човека, официра ОЗНЕ, који је у филму био једини инсајдер, дакле, сведок из срца таме почињених недела о којима сведоче сви остали учесници Црвеног доба. Оваквом цензуром дело је било потпуно убогаљено, и то не само разбијањем драмске равнотеже, него и информативно и значењски – као када би, рецимо, из Коштане избацили само насловни лик.
На овом месту извире најважнија тема коју проблематизује ова цензура Црвеног доба: ко су људи који деценијама остају ван очију јавности, а чије постојање осећамо само кроз последице њиховог деловања? У некадашњој емисији ТВ Б92 Инсајдер тај феномен назван је Осмим путником, странцем који живи у срцу политичара док га не потроши, а онда га претвори у политички леш, кога потом одбацује, да би прешао у срце другог. Сетимо се само судбине људи који су протеклих деценија оличавали владајући поредак ове земље. Наиме, неће бити да је баш Милошевић направио опозицију да би га она једног дана послала у Хаг, него ће пре бити да је то учинио Осми путник који је у редовима опозиције припремао свог новог домаћина, у чијем би срцу, непрестаним симулирањем сукоба издајника и патриота, до даљег, могао да преживи.
Богдан Златић
Извор: Стање Ствари