Пише: Вилијам Волман
У време др Таубеа још је постојала нада.
Сетимо се, такође, да је опкољеност Совјетског Савеза непријатељским капиталистичким државама била непобитна чињеница (без обзира на то што је Стаљин од тога изградио параноични капитал), да је комунизам претходно био сурово угушен у Немачкој и да је кошмар хитлеризма већ претио свему за шта су се разни Таубеи и Верскојлси залагали.
Није чудо да је за оне који су веровали у племенитост социјализма совјетски комунизам, чак и онај стаљинистичког типа, био очајничка шанса.
Да би се у потпуности разумео Стаљин, било би потребно много више сумњичавости него што је већина идеалиста има.
А можда би, као неки моји амерички пријатељи, и хтели да остану неупућени.
Можда у политици, баш као и у сексуалности, чистота страсти постоји само у нејасном нагађању пре самог чина упражњавања.
Комунистички идеал је дакако много потпуније оваплоћен у лику Бориса Давидовича Новског из насловне приче.
За разлику од Верскојлса и др Таубеа, овај лик је тврдоглав, компетентан, делотворан, поуздан и чак славан – прави херој.
И баш из тог разлога (како налаже стаљинистичка логика) мора бити елиминисан, јер шта ако му једног дана падне на памет да понуди себе као алтернативу?
Његова Ахилова пета је то што се дичи сопственом честитошћу.
Уколико је Комунистичка партија најнаучније и најразвијеније средство за спас човечанства, те уколико се стога мора сматрати „мојом партијом, исправном или погрешном“, и уколико она очекује од мене да предузмем нешто, ма колико гнусно било, чиме ће се, наводно, постићи тај циљ, онда је боље да то и учиним.
Тај ће аргумент убедити парњака Новског, друга Рубашова, у чувеном Кестлеровом „Помрачењу у подне“.
Новског ће, насупрот томе, убедити то што је присиљен да посматра убиство човека који физички наликује њему самом, непосредно након што је свакој жртви речено: „Ако Новски не призна, убићемо те!“
А Новски, поседујући ту ману – или врлину – што погађа људе којима је стало до света и чезну да га поправе, осећа се ‘одговорним’ за њихову смрт.
Ова величанствено сулуда мисао може бити подесна за усамљене политичке свеце као што је Ганди.
За Новског је она фатална.
Много прагматичнији каријериста Чељустников у „Механичким лавовима“ пролази малчице боље од Новског јер има мање идеала.
Он живи у логору онако како иначе не би.
Какво год лажно признање потписао, можемо бити сигурни да то мање погађа његову преварантску савест него што подстиче његове страхове за сопствени голи живот.
Слично томе, завидљив, антисемитски настројен злочинац Микша Хантеску из „Ножа са дршком од ружиног дрвета“ страдаће у Гулагу једино због опште небриге његових тамничара, а не због било какве наредбе за ликвидацију.
Заиста, преживели логораши често су сведочили о томе да су криминалци тамо боље пролазили него политичари.
Кишово упозорење у овом низу парабола је застрашујуће јасно: у системима као што је Стаљинов, рањивост људи у крајњим ступњевима репресије директно је сразмерна њиховој великодушности.
Стога ми се допада закључак Бродског да се „Гробница за Бориса Давидовича“ „поима естетски, тамо где етика не успева“.
Допада ми се, али се не слажем с њим.
Управо у ситуацијама у каквим ће се Кишови јунаци затећи, етика је најнасушнија потреба.
Не можете превише оптуживати чељустникове; свакако не у поређењу са стаљинима.
Али из истог тог разлога треба да одамо признање новскима који успевају да очувају довољно интегритета да осете како су у етичком смислу сатерани у ћошак у контексту који је далеко од тога да су га сами створили.
Признајем, етика Новског у његовој хладној затворској тмини најбоље се може описати као светионик без топлине.
Признајем, можда је он био обманут – или, да ли је заиста обманут?
Можда је његов избор да спаси животе других двојника својим признањем заиста био најбољи.
Ко то зна?
Макар је он то изабрао.
Аутор је један од најзначајнијих америчких писаца, чији је есеј објављен у „Књизи о Данилу Кишу“ у издању Архипелага
Превод: Весна Рогановић/Данас
