Пише: Мића Вујичићај
Хахаха. Јујују. Ихах. Амин.
Све се те речи могу пронаћи у књизи Луј-Фердинана Селина под насловом Изабрана писма Н. Р. Ф.-у (1931–1961), објављеној у издавачкој кући Zepter Book World. Уз повремена одступања од правописа и бројне псовке, поготово када се потегне питање пореза. Тада никада исписује искључиво великим словима. Радије би умро – виче – него да плати порезницима. Не одолевамо фуснотама, попут оне под бројем 162: Дана 30. јуна 1954, рачун му је био у минусу од 7.161.846 франака. Узалуд што су кључне речи чек, аванс, продаја или адвокат. Остало је таригуз, да поменемо тај дивни, звучни појам враћен у игру.
Писац и преводилац Бојан Савић Остојић каже да се и у писмима издавачу, француски класик држи говорног стила по којем су његове књиге постале препознатљиве. „Оно што ова писма чини јединственим међу сличним колекцијама Селинових писама (после смрти објављено их је барем десетак) јесте жестина тона.“
Премда му је, залагањем Жана Полана, омогућено да поново објављује, а потом и да се врати у Француску – додаје – не може да опрости што Путовање накрај ноћи није својевремено изашло у Галимаровој кући, „храму књижевног укуса“.
„Након 1949. осећа да има право на све. Зато прште увреде, прозивке на рачун издавачких предузећа (Галимар/Н.Р.Ф.), на рачун сваког кореспондента понаособ, а посебно Гастона, кога директно назива ‘старим посластичарем’, ‘Чича Дефицитом’, ‘пиљарем’. Опрашта му јер зна с каквим талентом има посла.“
Зове га и ‘сефом’, ‘катастрофалним бакалином’, ‘похотним печеним ослићем’, тражећи папрене авансе.
„Ја сам обичан радник“, поручује Полану 1950, „и то радник који хоће да га плате у кешу када одради посао, кратко, јасно, нето, без паламуђења.”
Мало есејизира о књижевности, осим кад пљује савременике и непријатеље: Сартра, Женеа, Рожеа Вајана… „Треба истаћи оно што се не види: Писма Н. Р. Ф.-у објављена су 1991. на иницијативу Антоана Галимара, Гастоновог унука!“ – примећује наш саговорник, пре него што смо га упитали шта је био највећи изазов у збирци епистола.
„Баратање жаргоном! Оно што пионирски ради јесте покушај да се говор, у свој својој комплексности израза, пренесе у књижевност. А јединица говорног језика није реченица. Функционише музички, његова јединица је дах. После Смрти на кредит, од интерпункције користи само три тачке. Друго: немогуће је преписати говор, мора се транспоновати, и то, што је правило Селиновог писања ‘наживо’, из цуга или никако. У рукописима нема ниједног прецртавања; они су узастопно исписиване радне верзије и избор ‘најживље’. Такво писање више личи на jap session.”
Бојан Савић Остојић мисли да смо имали среће са преводитељкама, Иванком Павловић, која је превела Путовање накрај ноћи, Од замка до замка и Север. Такође, са Светланом Стојановић која је превела Смрт на кредит. Сматра да нису изневериле музичку димензију и шатровачки регистар. С тим да је у преписци тај стил изоштренији. Писма исписује у тренутку, не осврћући се, са прецизним захтевима. Никад их не ишчитава, нити чува дупликат.
Прича о музици, о ритму, битна је када издавач „мало пре 14. априла 1932” затражи од писца да преприча Путовање накрај ноћи!? Те две стране права су посластица за читаоца. И за будуће прозаисте…
Мића Вујичић: На Словенској плажи, крајем деведесетих, догодила ми се чудна ствар
Страшније делује једино молба Читалачког одбора да скрати рукопис и изостави делове што отежавају читање.
„Друга важна ствар је да су романи на којима је радио по повратку у Француску, Од замка до замка, Север и Ригодо – тематски повезани са издаваштвом, па је у Северу Гастон Галимар један од јунака, с којим не поступа нимало елегантно.“
Радећи на преводу, тражио је својеврсни контрапункт. Тамо где је Селин „разлабављен и лежеран”, трудио се да успостави ограничен фонд речи и користи га по потреби. Уколико је реч о „сочном“ тексту попут овог, као преводилац није веровао у лакоћу, у дописивање, у надигравање са аутором. „Тамо где нањушим слободу, постајем опрезнији и понашам се, отприлике, слично ритмичкој секцији која покушава да одржи структуру композиције како би аутор, солиста, имао простора да ‘бриљира’.“
Користио је наш стари речник жаргона Драгослава Андрића, верујући више сопственом уху, сочним изразима којих се наслушао док је био дете. У последњих годину дана, хватао је фрагменте разговора или монологе на улици – то назива теренским радом.
Рецимо: дрпи, кокне, пуј пике, просто ко пиксла. Псовке? Бирамо најмекшу јер интернет не трпи налик Галимару: „Заболе их за мене уздуж и попреко.“
Шта ново сазнајемо о контроверзном Селину, колаборационисти током Другог светског рата?
„Без обзира на то што је био осведочени антисемита и профашиста, видимо да је био бескрупулозан у пласирању својих дела“, одговара Бојан Савић Остојић. По ослобађању из затвора у Данској – прича – чекао је помиловање. Пресудом му је одузета имовина, али та је одлука 1951. поништена и амнестиран је.
„Две године доцније, Француска одлучује да амнестира све сараднике окупатора, међу којима нису само писци, новинари и други агитатори, већ починиоци великих злочина. Одлука је дубоко поделила земљу. Да није дошло до ње, тешко би пожелео да се врати. Стрпљиво је чекао, апсолутно негирајући да је за време окупације јавно износио ставове, а и те како јесте. Упечатљиво је да изостаје ма каква mea culpa! Показује да ставове није нимало променио. Из рата је изашао једино спреман да књижевну иновативност дебело наплати. Инсистирао је да се против њега повео рат зато што је имао храбрости да напише Путовање накрај ноћи; због начина како га је написао.“
Забележили смо на страницама Радара да су рукописи Рат, Лондон и други чекали шест деценија да буду штампани. Чувао их је левичарски оријентисан интелектуалац, не желећи да се удовица обогати. У међувремену, трајала је дебата о Селину. Видећете – писао је Полану 1950 – да ћу завршити као најомраженији писац столећа.
„Најекстремнији пример невероватног талента, помешаног са неопростивим политичким ангажовањима. Мислим да га је, супротно ономе што је тврдио, искључиво таленат и спасао“, закључује преводилац.
Данас је хит у књижарама, смешкамо се лапсусу: говорећи о болу 20. века, исписује погрешан број – 21.
Грешка?
Што би казао на крају епистоле Жану Полану, 5. јуна 1952:
Устаћу из гроба и заурлати с вуковима!
Срдачно Ваш
Л Ф Селин
Малро пише Галимару
Андре Малро упутио је 26. маја 1951. писмо Клоду Галимару:
Драги Клоде,
Мислим да Селин веома жели да пређе код Вас; мислим уосталом да је оно што му се замерало на личном плану било лаж; а на књижевном плану, чини се да ће се извесно десити помиловање, какав год био исход избора.
Не морам ни да Вам кажем да ме је потпуно брига за њега јер мислим да ме је недавно обасуо увредама (које нисам ни прочитао…) Али без обзира на то што је паћеник, он је сигурно велики писац. Дакле, ако хоћете да Вам га допремим, само ми реците.
Ваш
Андре Малро
ПС: Кад будете одговорили Маргерити Грепон, поведите рачуна да је не обесхрабрите превише.
Извор: Радар
