Пише: В. Стругар
Богат и разноврсан стваралачки опус тако је „захватио“ све оно што представља широки опсег њених вишеструких уметничких вештина, а које има за собом као врсни редитељ, романописац, приповедач, есејиста, преводилац, универзитетски професор и педагог.
– Изненадила сам се, човек никада није сигуран у таквим тренуцима. Јесам прижељкивала, била сам врло задовољна када су ме колеге обавестиле да сам предложена и када сам прошла први круг и имала све њихове гласове. Сматрала сам да је то лепо и довољно, нисам размишљала како ће да се заврши – каже у изјави за наш лист Вида Огњеновић. – Драго ми је било да имам њихово поверење и подршку, да постоје људи који мисле да треба да будем академик, па коначни избор био или не био… Јер, познајем и оне који заслужују да то постану, као што је познати књижевник и проф. др Михајло Пантић који је два-три пута био предлаган и није прошао. Помислила сам да ћу и имати исту судбину, али рекла сам себи лепо је бити у друштву Михајла Пантића.
Да ли је САНУ успела да сачува свој ауторитет у време многих упитних вредности и „титулу“ сопственог чланства?
– То јесте титула, није неко случајно звање. САНУ је, наравно, имала својих успона и падова, али је преживела век и по. Значајна је и озбиљна установа у свакој земљи, смешно би било да кажем да сам равнодушна и да ме то не занима. Да тако мислим, могла сам раније да кажем „хвала на предлогу, ја не желим“. Сматрам да би било, на неки начин, превише нарцисоидно, а ја не спадам у такве људе и не бих волела на тај начин прибављам неку јавну пажњу.
Када је реч о „обичним“ признањима, чини се да жири није увек релевантан да би баш свако признање добитнику подједнако импоновало?
– Признање колега је највеће, јер се ту људи најбоље разумеју у оно што радите. Када глумци, рецимо, добију неку награду обично кажу да им је она важна јер је додељују они који најбоље знају тај посао – други глумци.
Понекад јавност мисли да нечије дело добије посебну „тежину“ када се стекне звање академика?
– Тешко ми је да то коментаришем, кажем, то је лепо признање за остварни рад, мада у мојим очима нема толико утицаја. И даље ћу радити оно што сам радила и где се најбоље осећам, а то су позориште и књижевност. Не видим да ме титула академика на било који начин може да промени. Верујем да ниједан мој колега, познати научник или уметник, није због тог звања почео другачије да мисли или ради. Ово би требало да буде резултат дугогодишњег рада, неко је проценио да је било успешно и добро. Мислим да је тако и са сваким другим академиком.
Наставићете, наравно, да се и даље посвећујете режији и писању. Шта од вас можемо да очекујемо?
– Тренутно радим на роману који сам мало запоставила, пошто сам у међувремену написала две драме: „Поетеса“ и „Надпоп Којовић“. Мислим да ћу наступајуће године завршити роман, а осим тога имам у плану неке режије својих већ написаних комада. Спремам се да напишем и једну драму о Миклошу Раднотију, песнику који је током Другог светског рата био у логору у Бору. Ту је оставио једну свешчицу, такозвану Борску свеску Миклоша Раднотија, оловком писане стихове током `42. и `43. године. Веома је занимљив мађарски песник и прозни писац јеврејског порекла. Један од бољих књижевника свога доба који је ту, у Бору, завршио живот. Писао је и последњим дахом, није престајао до самог плотуна… Тиме ћу да се бавим, да видим шта ту све има и скупљам грађу. Из моје радионице ништа више не могу да реферишем.
Извор: Новости
