Piše: Vesna Knežević
„Dugi put u rat. Rusija, Ukrajina i Zapad – eskalacija umesto popuštanja“, naslov je knjige Gintera Ferhojgena i Petre Erler, objavljene kod minhenskog izdavača Heyne ranije ove godine.
Glavne teze: Zapad u Ukrajini vodi predstavnički/proxy rat protiv Rusije. Taj rat je mogao biti lako izbegnut. Kad je već izbio morao je biti brzo završen, ali Zapad nije hteo, jer cilj nije mir, već strateški poraz Rusije. Rusi su prekršili međunarodno pravo, ali SAD su ga kršile češće. Do rata je došlo da bi NATO imao šta da radi, a SAD čime da dokazuju Evropskoj uniji da je naivna, nesposobna i razmažena prosperitetom. Zapadna politika i mediji nude potpuno iskrivljenu sliku sukoba, koju Evropljani prihvataju bez pogovora, jer im je sistematski izbijen smisao za realnost. Dinamika vodi ka Trećem svetskom ratu. Nemačka je za tuđe interese ušla u rat s Rusijom, a da Nemci i ne znaju da su u ratu. Moskva je potcenila šta je Zapadu vredan rat s Rusijom – sve.
Knjiga se ignoriše od strane velikih medija, recenzije se broje na prstima jedne ruke.
Naknadna pamet
Najpre da se raščiste dve situacije koje bi nepotrebno odvlačile pažnju sa prave teme – kako sprečiti Nemačku, u širem smislu EU, da uđe u otvoreni vojni sukob sa Rusijom. Ostavljene neizgovorene, one bi mogle da kompromituju vrednost te knjige, što bi bila šteta.
Prva je privatne prirode. Ferhojgen je u periodu 1999-2010. bio EU komesar, najpre za proširenje kod Romana Prodija, onda za industriju kod Žoze Manuela Barosa, plus potpredsednik EU Komisije. Petra Erler je bila članica prve demokratski birane vlade DDR-a pod Tomasom de Mezijerom, posle ujedinjenja predstavljala Brandenburg u centralnoj vladi u Berlinu, a 2006. je postala šefica Ferhojgenovog kabineta.
Skandal zbog kojeg je Ferhojgen 2010. napustio veliku politiku ticao se sledećeg – da li je s Erlerovom počeo vezu pre 2006, što bi bio jasan slučaj protekcije, ili posle, što bi bio slučaj koji se nikog drugog ne tiče.
Druga situacija ima veze sa političkim i individualnim moralom. U prvom kabinetu kancelara Gerharda Šredera, od 1998. do prelaska u evropske institucije septembra 1999, Ferhojgen je bio državni sekretar u Ministarstvu spoljnih poslova, po rangu prvi ispod Joške Fišera. Nije, naravno, Ferhojgen bombardovao Srbiju 1999, ali u vreme kada se odlučivalo o nemačkom sudelovanju u kaznenoj NATO operaciji, bio je visoko pozicioniran u nemačkoj diplomatiji. Zbog toga se sada oseća krivim, pa tim događajima daje upadljivo mali prostor, iako su oni bitan deo NATO transformacije ka praksi tzv. oportunističkih operacija. To bi bile intervencije zgodne prilike.
Samo na nekoliko stranica (63-65) spominje se bombardovanje 1999. kao „test“ kojim je NATO proveravao evorpsku toleranciju na delovanje van međunarodnog prava. Ferhojgen prenosi epizodu iz Šrederove posete Vašingtonu u jesen 1998. (s. 64), neposredno nakon što je postao kancelar. Klintonov tim je neumorno pritiskao goste iz Berlina da se priključe intervenciji jer je to, citat neimenovanog Klintonovog savetnika, „fantastična prilika da se isprazni pravo veta Rusa i Kineza u Savetu bezbednosti UN-a“.
„Gledano unatrag, bila je to fatalna odluka“, kaže Ferhojgen o pristanku Berlina da se podvrgne željama američke administracije. Ono što ne kaže, bar ne direktno, je to da je i gledano unapred ta odluka bila fatalna. I da je on i tada znao da je fatalna, jer inače ne bi sada pisao knjigu o hronologiji procesa u kome su SAD rastegnule Monro-doktrinu na čitavu zemaljsku kuglu i pretvorile svet u jednu, nedeljivu SAD interesnu zonu.
To sve treba spomenuti kako bi se kod čitalaca iz Srbije predupredio refleks „sad je pametan!“. Ovih dana je zaista važno da neko bude pametan, bez obzira kad je počeo. Takvu urgentnost Ferhojgen i Erler saopštavaju ovako (s. 267):
„Dok Zapad bitku između demokratije i autokratije stilizuje u odlučujuću bitku našeg vremena, potpuno gubi iz vida pravo pitanje: Hoće li čovečanstvo dostići kraj 21. veka, i ako da, u kom stanju?“
Zamke predstavničkog rata i pobedničkog mira
U devet tematskih poglavlja, sa devet vremenskih linija koje se na kraju spajaju u jednu jedinstvenu hronologiju najavljenog rata, autori traže smisleno objašnjenje za apsurdni evropski momentum: Kako smo se našli u zamršenoj situaciji iz koje jedini izlaz vodi u nuklearni sukob? Ko je evropske nacije doveo do toga? Same od sebe, tvrdoglavo i glupo, ili su sirenski zavedene sa strane, ili grubo naterane kombinacijom faktora koji se lažno predstavljaju kao neopozivi diktat istorije?
U prvom poglavlju se aktuelni rat u Ukrajini objašnjava kao predstavnički rat Zapada sa Rusijom, koji nema mnogo veze sa samom Ukrajinom. Osnovni razlog da on prolazi kroz stalno nove krugove eskalacije je da se za glavne nosioce, SAD i NATO, taj rat pokazao kao „dobra investicija“.
Drugo poglavlje bavi se NATO paktom od momenta kad je raspad Sovjetskog Saveza shvatio kao „fantastičnu“ priliku za konačni obračun sa Rusima, te sistematski razradio opcije „zaštitničke odgovornosti“ rođene iz bombardovanja 1999. Treće opisuje ukrajinski „Majdan“ iz jeseni 2013. i zime 2014. kao protivustavni regime change izveden uz pomoć Sjedinjenih Država.
Tema četvrtog poglavlja je politički i medijski proces u kome je Zapad korak po korak bukvalno proizveo Putina, podario mu demonske karakteristike i proglasio ga za reinkarnaciju Hitlera i Staljina u jednoj osobi, čije rušenje opravdava svako sredstvo. Peto se bavi raspadom Sovjetskog Saveza, kada je 25 miliona Rusa ostalo van državnih granica, krizna tačka i lak plen za virulentno nacionalističku atmosferu novonastalih/obnovljenih država duž ruskog zapadnog oboda. U šestom se analiziraju odnosi EU i Ukrajine.
Jedno on najinteresantnijih poglavlja, sedmo, stavlja rat i mir pod lupu i posmatra ne kao događaje po sebi, već kao ideologije rata i mira u paradoksalnom preokretu: rat kao ispravnu svest, mir kao iskrivljenu svest. SAD su proglasile čitav svet za svoju interesnu zonu (s. 231) i shodno Monro-doktrini neće u njoj trpeti nijednu stranu silu.
Novi momenat je da je Rusija proglašena „stranom silom“ na vlastitoj istorijskoj teritoriji. „Intervencionistički refleks SAD je postao nezajažljiv, bez ikakvih kočnica, osim brige o vlastitim žrtavama“ (s. 232), ali i tu je pronađeno rešenje predstavničkih, zamenskih, „proxy“ žrtava, pišu autori.
Tema osmog poglavlja su procesi unipolarnosti i multipolarnosti od 1945. do danas. SAD su imale svoj unipolarni momenat devedesetih godina i nikad nisu shvatile da je sa 21. vekom razvoj ponovo krenuo ka multipolarnosti. Uhvaćen u lažnom narativu dobra i zla, Zapad ne primećuje da demografski šest puta veći „ostatak“ sveta stiče novu samosvest, direktno proporcionalno sa rastom zapadnih mera, uloga i investicija u ratu s Rusijom.
Poslednje poglavlje, deveto, bavi se ulogom Nemačke u ratu Zapada sa Rusijom. Tu su autori primenili neuobičajenu kompoziciju koja u datom slučaju izvrsno funkcioniše. Tamo gde u publicističko-političkim delima tog tipa stoji završno poglavlje koje sumira sve do tada rečeno, ovde stoji rekurs na Nemačku. Očekivani epilog, odnosno čitava lista zaključaka kojima je logično mesto u epilogu, prebačen je na početak, u prolog. Knjiga Verhojgena i Erlerove poseduje strukturu obrnute muzičke kompozicije – najpre se odsvira neopozivi kraj kome hita evropsko-ruska sonata, a onda se odatle stavka po stavka vade refreni za plakanje.
„Nemačka je naša kuća“, kažu autori u prologu, izražavajući nadu da još mogu imati neki uticaj barem tu, u vlastitoj kući. Od uticaja drugde su digli ruke kao od uzaludnog posla i još samo posmatraju ratni voz kako juri u miniranu stanicu.
No, emocije koje bljesnu u prologu i poslednjem poglavlju ne treba da varaju. To nije knjiga „mržnje, besa i tuge“ (s. 9), ispletena od lamenta antičke dramaturgije. Ona se temom bavi trezveno, na momente s ironijom. Na 300 stranica teksta dolazi još četrdesetak strana gusto napakovanih izvorima i linkovima. Svaki link je zasebna epizoda, sa predavanjima, govorima, dokumentima i medijskim člancima, koji su nas Evropljane, korak po korak, doveli u situaciju iz koje jedini izlaz vodi u nuklearni obračun.
Iz dijagonalnog preseka celokupnog sadržaja su za potrebe ove recenzije izdvojena četiri tematska seta: hegemonija, vazalstvo, propaganda i realnost.
SAD, hegemon neposlušne planete
Rat u Ukrajini ima više lica, zbog čega autori vide varijacije u njegovoj strukturi. Najpre, ratuju SAD i Rusija, pri čemu se (s.51) „sa strane SAD radi o osiguranju njihove hegemonijalne pozicije, sa strane Rusije o osiguranju njihove egzistencije. To su dve potpuno različite interesne kategorije. Ko to ne shvati, neće pronaći politički izlaz iz rata“.
Drugo, nije istinito da se Rusija bori „protiv Ukrajine“ (s. 23-24): „Dramsko pumpanje koflikta oko Ukrajine dolazi iz refleksa samoodržanja SAD-imperije. Taj rat je čista imperijalna priča nastala u mozgu globalnog alfa-mužjaka koji sve što sam misli i želi pretvara u uputstvo za akciju, te vlastitu glad za kontrolom prepoznaje kod drugih. Već sam opis rata nije korektan. Ne ratuje Rusija protiv Ukrajine. Na strani Rusije bore se Ukrajinci: Krim i Donbas protiv centralne vlasti. To je bratoubilački rat koji izvire iz domaćeg ukrajinskog etničkog konflikta.“
Sankcije protiv Rusije nisu kazna za odbijanje Moskve da na svojim granicama prihvati postojanje „demokratske države Ukrajine“. Naprotiv, one su deo usavršene imperijalne politike za uništenje neprijatelja.
Dokaze za takvu tvrdnju su autori ulinkovali u dugom nizu, od kojih će na ovom mestu biti spomenuta samo dva: nastup Analene Berbok u Briselu 25. februara 2022. i Bajdenov govor u Varšavi 26. marta iste godine. Iz Bele kuće su kasnije stigli demanti za pojedine delove Bajdenovog govora, ali oni se ne odnose na izrečeno, kako i bi, već sankcionišu pravo konzumenata vesti da čuju šta su čuli: da su zapadne sankcije politika moći u efektu jednaka vojnoj sili u ratu.
Istina je da SAD vođene zapadne intervencije nikada nemaju izlaznu strategiju. Uđe se u neku zamršenu konstelaciju kao Indijana Džons u Petru, na kraju Petra stoji u ruševinama, a profesor Džons je već u sledećem filmu. Ideja je uvek „ulazimo, nekako ćemo“, mehanizam koji autori opisuju u četvrtom poglavlju, u članku „Što mi smemo, vi ne smete“ (s. 132-138).
U konkretnom slučaju, međutim, izlazna strategija postoji, iako samo za SAD, ne i za Evropljane. Ona je postala realistična onog trenutka kada su SAD uspele da nagovore, nateraju, ucene, ili obraduju Evropljane, kako koje, da sudeluju u mitskoj borbi dobra protiv zla.
Bez želje da se nekome kvare očekivanja o postojanju tajnih dokumenata, njih sigurno ima, ali u ovom ratu nema ničeg tajnog. Ako se sistematski preslišaju govori američkih zvaničnika, ili predavanja američkih akademika, a autori jesu, ratne karte stoje potpuno otvorene. Tu američka strana govori Evropljanima – obećali smo vam rat za vaše dobro, i evo, ispunili smo obećanje.
Jedino dobro je (s. 152) „da nije došlo do direktnog obračuna dve nuklearne sile, već ‘samo’ do predstavničkog rata. Za to zapravo moramo biti zahvalni i istovremeno se nadati da će ta crvena linija izdržati.“ Budimo srećni dok možemo.
EU, vazal trijumfalnog Zapada i vlastitog istoka
Na delu je razvoj praćen pogrešnim ratnim narativom, opasnim ratnim ciljem i talasom propagande koja denuncira svakoga ko želi da zaustavi rat, kažu autori u prologu. Od vrha EU se traži bezuslovna poslušnost službenom narativu da ruski napad na Ukrajinu nema nikakve, ali apsolutno nikakve veze sa proširenjem NATO.
Posle Putinovog govora na Minhenskoj konferenciji 2007. u sali su vladali „agresija, šok, konsternacija“, NATO šef Jap de Hop Šefer je bio „ljut i razočaran“ i najavio posledice. Šefer: „Kako neko uopšte može da se ljuti kad se demokratija i pravna država približavaju njegovim granicama!“ Jedini problem u toj bajci, Rusiji se nije približavala demokratija, nego NATO.
„Poznata nam je teza da NATO nije pretnja ni za koga. Ponekad se portretira kao čista politička struktura, koja se obavezala slobodi i demokratiji. Ali NATO je vojna alijansa i njena prisutnost je svima koji joj ne pripadaju bezbednosni problem.“ (s. 139)
U takvom političkom kontekstu, EU se proglasila sledbenikom atlantskog strateško-vojnog cilja, i kako je rat napredovao, od simpatizera i navijača postala vazal. „Mi primećujemo kod Nemačke volju za mirovnim rešenjem samo do marta 2022“, konstatuju autori u prologu. Posle toga je samo rat, rat, rat, eskalacija. Strategija „jedino pobednički mir je mir“ (Siegfrieden) ispisana je na NATO zastavama. Emisije koje je objavljivao nemački ARD 2014. i 2015, kao ove čiji se linkovi prenose na kraju knjige, danas bi bile nemoguće i autorima bi kao konsekvencu donele politički i društveni ostrakizam.
Isto bi danas prošao i svaki nemački političar koji bi doveo u pitanje narativ „rata bez alternative“, „unosio nesigurnost u javnost“ spominjući greške Zapada, ili izjavljivao da „Kijev sudeluje u razaranju vlastite zemlje“ (s. 46) i „čini sve da isprovocira direktan ulazak Zapada u rat“ (s.43). Ako takvih ima u sadašnjoj nemačkoj vlasti, verovatno misle kao Ferhojgen 1999. da će se i ovaj rat „unatrag gledano pokazati kao fatalna odluka“, ali ćute i nadaju se da će ili pobediti, ili poginuti, pa neće morati da gledaju unatrag.
„Usputni efekat marcijalne politike sankcija leži u proklamovanom jedinstvu Zapada, koje se posmatra kao vrednost po sebi. Na taj način hegemon pokušava da vazale drži pod kontrolom.“ (s. 29) Kao jedan od dokaza za odnos hegemon-vazali, autori navode Bajdenov govor pre deset godina pred studentima Harvarda, gde on, tada Obamin potpredsednik, objašnjava kako su Amerikanci izvršili strahoviti pritisak na Evropljane ne bi li ih privoleli da se priključe pravim, a ne dekorativnim sankcijama. Verhojgen/Erler: „SAD su svoje evropske saveznike isterale kao pse u lov.“ (s. 201)
Da li su Evropljani zaista „isterani kao psi u lov“, neka procene čitaoci. Video je dug, ovde samo nekoliko hegemonski osveštenih fraza: „Okupili smo svet, okupili smo NATO (…) Stavili smo Putina pred jednostavni izbor – poštuj ukrajinski suverenitet, ili ćeš imati ozbiljne posledice. (…) Istina je da oni (EU, prim. nov) to nisu hteli, ali bila je to američka vodeća uloga i američki predsednik koji su insistirali, više puta morali da ih postide kako bi se zaista suprotstavili Putinu. (…) Naša je zadnja reč, uvek. (…) Svet se menja, bez obzira da li mi to želimo ili ne, ali za volanom su naše ruke.“
Ton koji dolazi iz američkog akademskog miljea je sličan. U dodatku knjige je link predavanja koje je pre devet godina u Čikagu održao Džordž Fridman na temu – vreme je da Evropljani idu u rat, to im je sudbina. Fridman pravi presek kroz evropsku istoriju i, sasvim tačno, zaključuje da su tamošnje države neumorno ratovale jedna s drugom. Nakon toga cinično dodaje – a zašto sada neće, zašto im je sad odjednom stalo do mira? Sad je to rat za dobru stvar, čemu onda opiranje sudbini? Otvaranje linka se toplo preporučuje.
Medijska propaganda kao energent rata
Za ratni cilj je Zapad proglasio slom Rusije, upravo tu jedinu stvar koja po ruskoj vojnoj doktrini Moskvi dopušta upotrebu nuklearnog oružja. Pobedio ne pobedio, to za Zapad znači kraj Evrope. Verovatno i kraj Rusije, ali Evropljana sigurno.
Kako se iz toga izvući? Da bi EU počela da razgovara o miru s Rusima, bilo bi neophodno da, pod jedan, ima politiku koja je spremna da gleda unapred, ne samo unatrag; pod dva, medije koji će stalno propitivati učinjeno. Kako, međutim, izaći iz spirale eskalacije, u kojoj ratna politika i ratni mediji čuvaju jedni drugima leđa, međusobno se kontrolišu i stalno traže još jači odgovor Moskvi? Nikako.
Jedino što nas još spašava je neki deus ex machina koji bi se spustio na svetsku binu. Zapadnim medijima čak nedostaje i bazična logika iz iskustava bliske prošlosti. Prema velikim evropskim medijima, konstatuju autori (s. 127), „Rusija i njeno vođstvo su izolovani, paranoidni, psihopatski, gonjeni mračnim silama, nesposobni za svaki racio, uz to lažovi. Gazda u Kremlju je čas Ivan Grozni, čas Staljin, novi Hitler ili sam sotona u ljudskom obliku. Na sve to je Rusija slaba, obična Gornja Volta sa nuklearnom bombom, benzinska stanica koja se pravi da je država, zaostala, nerazvijena, i u užasnom strahu da će je demokratski modeli vladanja kod prvih suseda uništiti. Ruska vojska je zastarela, nema pojma o strategiji i taktici, i uskoro će ostati bez oružja, koje uostalom i ništa ne valja“.
A kad se sve to izvergla u komentarima jednog dana, onda se sutradan pišu analize s citatima Bajdena, Stoltenberga ili sada Rutea, da će Rusija, čim pobedi Ukrajinu, koju inače ne može da pobedi, krenuti u osvajanje Evrope sa svojim inferiornim oružjem.
„Ne znamo kako će se do izaska knjige razvijati rat u Ukrajini, ali znamo kako će se razvijati zapadna prateća muzika: od stilizacije Rusije kao države koja leži na zemlji 2022, propale ekonomije, zastarelog oružja i niskog morala, odjednom je postala Rusija koja samo što nije napala NATO. Od pobedničke Ukrajine koja će svakog momenta slomiti Ruse, postala je zemlja koja neće opstati bez zapadne pomoći“, zaključuje se u prologu (s. 16) koji je autorskom igrom dobio funkciju epiloga.
Mir kao ruska manipulacija realnosti
Sve do sada rečeno u knjizi nije ništa novo, samo se našlo na jednom mestu dokumentovano citatima i linkovima. Prava novina je u nečem drugom – u tome da se u čitavom razvoju otkriva konstituisanje nove realnosti iz koje zapadni akteri objašnjavaju, pravdaju i deluju. Ali pažnja, ne nove realnosti u konkretnom smislu da je sad nešto drugačije, zimsko računanje vremena umesto letnjeg. Ne te trivijalne realnosti, već temeljnog shvatanja da je ono što se vidi samo privid iza kojeg se skriva prava realnost.
Manipulacije realnosti počele su sa prvim naznakama da sankcije ne deluju po planu. EU je zgranuto shvatila da ne može da ruinira Rusiju, a da istovremeno ne ruinira i samu sebe; da ne može da je pobedi a da i sama ne bude poražena. Sofisti bi rekli, cena pobede je poraz. Odatle je izveden zaključak, ništa zato, ako se činjenice ne poklapaju sa stvarnošću, redefinisaćemo stvarnost.
Percepcija Rusije kao janusovske države, čas moćne i agresivne, čas kuće trule i ruševne, ima katastrofalne posledice. Kritičari Rusije se ponašaju kao nekad Inkvizicija (s. 128) – ako optužena umre u testu s vodom, onda je ispravna; ako izroni, onda je veštica koju čeka smrt na lomači. U analogiji, sve što se ne uklapa u unapred definisanu istinu o mitskoj borbi dobra i zla u Ukrajini, proglašava se za rusku manipulaciju realnosti.
Ako evropske javnosti posustanu u ratnim naporima, ako se ekonomski finansijski sektori ne prebace na ratnu privredu onako kako SAD, NATO i njegov istočni obod očekuju, onda se to događa samo iz jednog razloga – zato što su Rusi manipulisali realnost.
Autori takvu tvrdnju podkrepljuju sa više dokumenata, ni najmanje tajnih, svima dostupnih. Na primer hronologijom nemačkog ujedinjenja iz arhiva NSA, iz koje se jasno vidi da su Rusima itekako davane garancije da, sa izuzetkom DDR-a, neće biti daljeg NATO širenja na istok.
Još slikovitije člankom „Visoka cena gubitka Ukrajine“, koji je prošlog decembra u dva dela objavio američki Institute for the Study of War (ISW). Tu se konstatuje da su Rusi opasnost po demokratsku Evropu, da kao nekad Sovjeti razumeju samo jezik moći, stoga na njih treba udariti svom snagom. „Ali prava ruska pretnja leži u nečem sasvim drugom, zapravo u demonskom karakteru – u ruskoj pobedi nad smislom za realnost Sjedinjenih Američkih Država“, prepričavaju autori (s. 244) drugi deo članka ISW i prilažu direktan citat:
„Ako se pomoć Zapada Ukrajini slomi, to će biti samo zato što je Rusija uspela da američki smisao za realnost tako iskrivi, da SAD dobrovoljno izaberu da deluju protiv vlastitih interesa i vrednosti, a da to i ne primete. Na taj način bi Rusija manipulisala SAD da odustanu od vlastitih interesa u toj borbi koja bi inače mogla biti dobijena.“
Drugim rečima: mir je poraz. Mir je neželjeni produkt iskrivljene realnosti. Svaki evropski pacifista je produkt ruske manipulacije.
„Koja je posledica kada više niko nije siguran da li je realnost stvarna ili samo ruska manipulacija?“, pitaju se autori (s. 245). Odgovor je jednostavan. Za sve što ne odgovara projeciranoj slici u medijima, Rusi su iskrivili realnost. U takvom modelu mišljenja demokratski diskurs je unapred onemogućen, jer se i samo spominjanje mirovnog rešenja difamira kao paktiranje sa carstvom zla. „Skoro treba skinuti šešir iz poštovanja, kako im je nešto tako kreativno palo na pamet.“ (s. 246)
Automatika situacija vodi ka strahovitom ratu. Svaki pokušaj da se o tome racionalno razgovara proglašen je za iskrivljenu svest. Akteri koji bi radili protiv takvog razvoja su politički ili moralno odstranjeni sa javne scene. Jedina nada je da će neko u Americi stati sa odbrojavanjem, a neko u EU početi da misli.
Izvor: RTS OKO
