Понекад ми се чини да ништа није страно као блиска прошлост. Средина 80-сетих је била неко време пре огромне технолошке револуције. Када сам отишла у Лондон и наставила да пишем поезију своје радове наставила сам да шаљем Југословенској периодици, чак сам и интервјуисала неке енглеске књижевнике за загребачки „Кворум“, трудила сам се да одржим ту везу, али је веза била болно спора
Гостовање награђиване књижевнице Весне Голдсворти синоћ на „Тргу песника“ у Будви, у оквиру 37. фестивала Град театар било је посебно посећено, будући да је ово, уједно, њено прво представљање у Црној Гори. Модераторка вечери била је професорка Божена Јелушић која је на самом почетку приметила да је Весна Голдсворти литерарни Новак Ђоковић и понос на овим просторима.
Весна Голдсворти, рођена у Београду која од 1986. живи у Великој Британији, где је докторирала и где ради као редовни професор енглеске књижевности и креативног писања на универзитетима у Ексетеру и Источној Англији открила је будвански поклоницима свога старалаштва, поред осталог, да је гледала последњи меч на Вимблдону.
-Гледала сам меч у једној кафани у западном Лондону и мислила сам да ће бити пуно наших људи, а заправо је било пуно Бугара. Лондон је потпуно ишчашено место, казала је угледна ауторка и осврнула се на прошли период, односно време када је одлазила за Лондон:
-Понекад ми се чини да ништа није страно као блиска прошлост. Средина 80-сетих је била неко време пре огромне технолошке револуције. Када сам отишла у Лондон и наставила да пишем поезију своје радове наставила сам да шаљем Југословенској периодици, чак сам и интервјуисала неке енглеске књижевнике за загребачки „Кворум“, трудила сам се да одржим ту везу, али је веза била болно спора. То је време када није постојао интернет већ све шаљете поштом и месецима не знате да ли је нешто објављено. Везе су биле споре, ја у „Гвозденој завеси” описујем управо то време. Ту је човек странствовао много више и био одсечен од матерњег језика, а самим тим се постепено укључите у други језик. Мене често називају билингуалним писцем, али то подразумева потпуно паралелно постојање два језика у глави писца. То у мојој глави није баш тако, неке ствари знам само на енглеском, док неке друге знам само на српском. Несавршен постаје и један и други. У последње време сам почела више да пишем на матерњем језику јер сам се плашила да га не изгубим.
Борка Голубовић-Требјешанин
Извор: Политика
