Веродостојно хеленство

Акропољ, (Фото: World History Encyclopedia)

Када су Грци у питању, треба, изгледа, увек задржати могућност да су знали оно што ми данас знамо – али и бескрајно више од тога, и зато су просуђивали исправније, исправније бирали и исправније живели „Задатак је”, пише Буркхарт у уводу у Griechische Kulturgeschicte, „да прикажемо историју грчког мишљења и схватања, и да упознамо живе силе које у животу Грка стварају и пустоше.” У овом концепту нема, на први поглед, ничега упадљивог. Тек када човек узме сваку реч посебно, искрсава својство које се готово губи у једноставности стила. Историја Грка није просто приказ догађаја и односа. Треба приказати оно што ствара. И то не само онда, него и данас. Управо је то необично. Свака друга историја – историја Гота, Келта, Етрураца, па чак и Римљана, исцрпљује се изгледа у описима културе, животних односа и тежњи, дакле – судбине народа. Задатку је тако крај. Једино је грчка историја више од историје. Силе које су онда живеле, изгледа да су и данас присутне. Ситуација се изменила само утолико што их данас добијамо посредством Грка. Од тада опис историје човечанства чини заправо то у коме се, како, када и колико јавило и остварило хеленство.

Дела која се баве хуманизмом и ренесансом обично не пропуштају да прикажу како су у XIV веку откривене ове велике силе, а човечанство је већ више од 1000 година свесно онога што Буркхарт онако неупадљиво каже. Ренесанса и хуманизам су просто само потврдили да је ова свест опет постала општа. Ни у средњем веку никада није престајало читање Грка. Никада није згаснула свест о животворним силама Грка. Било који народ, био он културан био варварски, ако је довршио своју историју, без обзира каква ремек-дела, каква достигнућа оставио другима – нестао је из живота човечанства. Престао је да делује на живот потомака. Од свих народа, на целој Земљи, једино Грци делују као да нису нестали, чак као да су се умешали у живот свих народа који су дошли после њих, почев од Римљана до Француза, Енглеза, Шпанаца, Немаца, Американаца – а умешали су се посредством специфичних својстава сила размишљања, схватања и творења, пошто су то, изгледа, вечне творачке и обликотворне силе.

Хуманисти су захтев за образованошћу и просвећеношћу учинили општим. А образованост и просвећеност треба, пак, схватити тако да су за човечанство опет постали обавезни мишљење и схватање који су били снага грчке историје. Почев од тог тренутка, бити образован и просвећен значило је усвојити грчко мишљење и схватање. Ко ову појаву сматра пуком културном чињеницом, он не схвата прави смисао ситуације. О колико је крупнијој ствари овде реч, нека покаже само један пример. Гете каже: човек на други свет ништа не може да понесе са собом, само своја изграђена својства. Под изграђеним својствима треба разумети образовање, онакво какво је недвосмислено учено већ од хуманиста. Али је обрт неисправан. Јер хеленство – као пример – као вечно правило за човечанство, нису успоставили хуманисти. Они су само увидели да су Грци као народ вечна мера свакога човека. Хуманизам није откриће нове мере, него препознавање старе. Због тога је ренесанса – поновно рођење у хеленству. То је препознавање које ни тада, а ни од тада није озбиљно довођено у сумњу. И откако ова мера свесно живи и делује, бити образован значи припадати грчкој мери, а просвећивање је истоветно с тежњом изједначавања с хеленством. Тако почиње да бива разумљива Гетеова мисао. Изграђено својство једнако је са својством које је постало грчко.

 А како човек не може ништа друго да понесе са собом на други свет, сем изграђеног својства, односно својства које је постало грчко, његов смисао је овај: само биће изграђено посредством грчких творачких сила јесте вечно, апсолутно, безвремено и непролазно, једино се оно не губи нити се може изгубити. Значи, право значење мисли је обрнуто: човек ће само онда ступити у бесмртност уколико се хеленизује. Бесмртан је само човек који је постао Грк.

И сада, кад се човек нађе на овом апсолутном тлу, треба признати да је питање веродостојности хеленства неразрешено. Веродостојност Келта или бенинских црнаца може се утврдити и без посебног напора, јер се са овим народима може поступати као са спомеником. Остају довршени, јер су као народ закључили својом смрћу. Хеленство на специфичан начин није умрло. Значај овог остајања у животу, јединог у историји света, открио је Ниче када је говорио о обесмрћењу; на основу тога би се ситуација овако могла изразити: ко живи животом пуне животоликости, он никада неће преступити преко линије смрти. То противречи свему што учи историја. Али јесте тако. Грчко мишљење и схватање, и грчке делатне силе у животу и данас су овде, и бесмртни смо само утолико уколико смо постали Грци. Али се веродостојност тога не може утврдити не само зато што је хеленство и данас делатна стварност, односно не зато што оно није споменик, него што се налази у сфери сила. Ситуација се тако показује много тежом него што се на први поглед чини.

Грчка стварност

Било која данас жива и делатна супротност да се потегне: форма-садржина, сила-материја, унутарње-спољашње, тело-душа, суштина-облик – потпуну сагласност, савршену синтезу треба, изгледа, тражити код Грка. То је фокусно својство грчког мишљења. Постоје и код њих супротности, али се јављају као богатство бића, као усаглашена напетост, без распада. Размишљање сваког народа пре Грка неразлучиво је у толикој мери да је за сложенији, тананији, виши начин живота оно неупотребљиво колико и камено оруђе за племенитији рад. Размишљање сваког народа после Грка разлучиво је у толикој мери да је већ непогодно за реализацију савршеног начина живота, јер је исувише сложено и због тога се расипа. Грчко мишљење, изгледа, долази из фокуса – из тачке где се сустичу зраци супротности. Ствари се виде у њиховој вишестраности, али се сама ствар не распада. Отуда се у грчкој стварности уједињује оно што од тада нико није успео да сједини: две велике стране света, рационално и ирационално, логички и интуитивни свет.

Логичко мишљење има три обележја: аналогни случајеви, последична узајамна повезаност и континуитет.

Мишљење по аналогним случајевима значи да човек појаве у свету схвата као међусобно сличне. Мишљење по последично узајамној повезаности значи да се једна ствар тумачи другом. Континуитет значи да човек замишља догађаје као ток без прекида. Сва три потичу из истог извора. Тај извор је: поједностављивање. Човек на неки начин покушава да симплификује бесконачно богатство појавног света. Вероватно га не поседује. И то је овде прави израз: не поседује га, јер га стварно не поседује, и не влада њиме. Логичко размишљање жели да га поседује – што значи да човек логичким мишљењем жели да га се докопа. У овом облику мишљења крије се инстинкт власти, и тај инстинкт сажима и поједностављује ствари света.

Грчки антиквитети у британском музеју, (Фото: clioantiquities)

Интуитивно мишљење је, каже се, примитивније, мање сложено, а, насупрот томе, указује на елементарније мишљење. Често се тврди да древније, примитивније, прелогичко мишљење још не уме да логички повеже ствари. Због тога је његово обележје – магијско схватање света. Наравно, погрешно. Магија се не може сматрати претходницом логике. Она је супротност, и то супротност у свим тачкама. Где рационално мишљење види аналогне случајеве (зато је основа логичког смисла принцип идентичности), тамо ће ирационално мишљење безусловно примећивати различитост ствари. Где рационалан смисао буде видео узрочну узајамну повезаност, ирационални смисао ће рећи да каузалности нема.

Било шта да човек чини, мисли, каже, он дотиче целокупну стварност света. Оно што чини, не чини у име своје сопствене личности него у име целог човечанства. Валери каже да стварање уметничког дела јесте заузимање става у космосу у име целог човечанства. Али то није тачно само за уметничко дело, него и за најмањи покрет бића. Не могу додирнути ни једну једину влат траве, не могу ниједном трепнути оком, не могу сањати, а да за то не буде заинтересовано целокупно човечанство. Отуда страх ако се догоди неко зло. У човеку се колективно потресе, и уздрхти цело човечанство, јер зна да се оно што се збило – збило у име човечанства.

То је магијско знање, о њему логика нема ни појма. Посредством магије човек добија увид у нешто што је космичка свест. А космичка свест види да човек у свом животу оличава цело човечанство, сваки чин и мисао делују кроз њега, унапред и уназад, на сваког човека.

Код народа који магијски мисле, ако некога снађе несрећа, племе крене у ратни поход против непријатељског племена, јер верује да је тамо неко пожелео зло – и оно се испуњава. Жеља поседује магијску снагу. Зло не дотиче човека него свет, и то се мора исправити ратним походом. Јер у космичкој свести човек познаје основну осетљивост васионе. А ова осетљивост омогућава да се живот целог човечанства може пореметити не само чином и речју, него чак и мишљу, жељом и сном. Оно што се поклапа с поретком света, глатко је у сагласности с њим. Што се не поклапа с њим – нарушава ред. А из тога још следи: живот се свети. Јер живот је колико осетљив, толико и осветољубив. Кад се наруши ред – живот му узврати ударац; ко га повреди – тај ће бити повређен. Кад ко лоше поступа са животом – живот га одбаци (τα δε οντα ου βουλεται πολιτευσθαι κακως).

Сви покрети света, потпуно независни један од другог, збивају се у средишту света: тамо су усмерени чин, звук, реч, мисао, сан, и отуда стиже одговор: ветар, песма, пад звезде, цветање, мирис, пој птица, уздах. Што год да се збива у свету, извире из целине света, и дотиче целину: намењено је живом, осетљивом срцу васионе, и нема скривеног, тајног дрхтаја које не би докучила ова безгранична осетљивост срца. Живот је бескрајно добар док биће живи с њим у сагласности, а бескрајно зао и распомамљен, и осветољубив, чим буде повређен. Магијска свест се угнездила у ово осетљиво срце света, и зна да је дамар овог срца једини његов закон. Сваки дамар говори ново, нешто сасвим друго у односу на оно што се из претходнога може извести: из средишта бије и извире, одавде пламиња, одавде гори свет. Сваког тренутка се пали и снова се гаси – свет је у сваком тренутку нов и истовремено сагорео, опет се пали и, снова букне.

За магијску свест не постоји трајност, јер свет живи из свог средишта, с њим је у сагласности, њему одговара и зна да се свет по ритму овог пламеног дамарања срца пали и гасне у сваком трену, и у сваком трену је нов и други свет у односу на претходни. Нема аналогије, нема последичне узајамне повезаности, нема континуитета. Свет гори: све што живимо пламен је различитих бића ствари, пламен који „с мером букне и с мером згасне”.

Али у хеленству магијска и логичка свест није двоје, већ једно: јер εν παντα ειναι . Рационалистичко аналошко мишљење и мишљење ослоњено на ирационалне разлике, једно друго не поништавају. Они се налазе у пуној супротности, тако да одржавају свет и човека у сталној сагласној напетости. Последичко и непоследичко мишљење јесу у супротности али без сукоба. Ни супротност непрекидног света и света који се у сваком тренутку прекида, увек бива нов, не разарају један другога.

Зашто? Јер је стварност таква: постоји аналогија и постоји разноврсност, постоји последичка и постоји непоследичка узајамна повезаност; постоји непрекидност, а свет је опет у сваком тренутку нов. Свет је разуман и неразуман, логичан и магијски, рационалан и ирационалан: вечито једнак, па ипак увек нов и друкчији. Грк је рационалиста, јер поједностављује, жели да влада стварима, хоће да их победи, и побеђује их. Али је истовремено заузео магијско становиште, јер не пресеца нит која га везује за живо срце васионе. Зна за инстинкт власти логичког смисла, и практикује га; али зна темељну осетљивост света, и, ако је могуће, неће да повреди свет. Грк је Прометеј, али је необично што је ово магијско биће ватре управо логично, односно допуњено својом супротношћу – човеком који види унапред; Грк је и Епиметеј, али управо он, трезвен и разуман, такође допуњен својом супротношћу, он који је магијском нити срастао са срцем света.

Време

По Шпенглеру, главна карактеристика грчког живота јесте што не познаје време. То је знак распознавања аполонске културе. Зато нема своју музику, и зато има осећај да је све статично: пластика, питагорејска математика, еуклидовска геометрија. Шпенглерово становиште, које је углавном свуда прихваћено, на овом месту треба, једном и заувек, коначно одбацити. Грци нису знали за време узето у данашњем смислу. Али чак ни то није исправно. Просто, време којим су они живели разликовало се од данашњег. И вероватно да нису живели данашњим временом не зато што време нису познавали, него зато што су имали друго време. Можда боље. Када су Грци у питању, треба, изгледа, увек задржати могућност да су знали оно што ми данас знамо – али и бескрајно више од тога, и зато су просуђивали исправније, исправније бирали и исправније живели. То следи из фокусног обележја њиховог другачијег мишљења. Не стоји, дакле, да су Грци живели у статичном свету и да нису знали за време, него да постоји данашње модерно европско време, да постоји грчко време, и да то двоје није једнако. Што је и природно. Постоји палмино време, време вилиног коњица, корњачино време. Постоји време XX века и грчко време. Време зависи од судбине којом неко живи. Време у људској судбини увек означава коме је какав доживљај света неопходан да би сазрео, какву судбину човек треба да живи да би био бесмртан.

Малочас је полазиште био Гете, овај пут нека то буде мислилац који је исто тако дубоко прожет хеленством – Монтењ. Темељ Монтењеве филозофије почива на томе да је све што је писао, сматрао својом приватном ствари, личним обележјем. Није желео да поучава, чак ни да пружи уживање. Није то ни могуће, каже, јер је сваки човек савршено другачији, јединствена индивидуалност која постоји само једном, и никада се више не понавља. Немамо ништа што бисмо могли рећи једни другима. Чак се не можемо ни разумети. А на необичан начин јединствено биће у свом обличју „чува обличје целог човечанства”. И даље: људско биће „носи у себи дух света (νους) који гори у свима”.

Ову мисао није тешко разумети на основу грчког доживљаја стварности. Човек је неко ко је јединствен, као што у свету све постоји једном, и свет гори, и сваки тренутак се потпуно разликује од претходног. Један човек не може бити истоветан с другим човеком као што нису истоветни ни јуче и данас. Сваки човек и сваки тренутак разликују се међусобно по томе што се у сваком јавља друга концепција света. Али је свет ипак стално истоветан. Један човек разликује се од другога, па ипак свако симболизује цело човечанство, а уз то носи у себи дух света. Индивидуа је јединствена, па ипак вечита и општа.

Аргонаути на античкој вази; (Фото: Википедија)

Природа грчког времена на овај начин почиње да се расплиће. Грк се и овде налази у фокусној ситуацији. С једне стране, он је пролазни трен који букне у својој јединствености, трен који је увек нов и други; с друге стране, он је константан, непроменљив, увек истоветан и вечит. Али они овде нису посебно, него су једно. Јер – εν παντα ειναι. Као што је човек јединствена судбина па ипак је носилац целокупног човечанства и духа света, и трен је јединствен, али у себи носи непролазност.

Грчко је време: вечно у трену, и трен у вечности. То не треба доказивати. Човек гледа скулптуру, чита Хомера или Софокла, слуша песме Сафо или Анакреонта, баци поглед на храм или на рељеф, и без било каквих доказа, непосредно, искусиће како се овде у једно стапају трен и вечност, граница и бескрај, безграничност и мера.

Шпенглер је утолико у праву да је хеленство живело у безвремености. Та безвременост, међутим, није недостатак времена, односно не значи да Грк време није познавао. На занимљив начин се то показује кад човек данашњи доживљај времена стави поред грчког. Време данашњег доба: потпуно одвајање од вечности. 

Знати за време данас значи бити одвојен од вечности, као што бити биће данас значи бити откинут од бивства. Човек живи у стању изгубљености, и зато се и време губи. Време пролази. Шта значи пролазност? Да се нешто удаљава, и стално се удаљава, пада, одбачено је. А данашње време најдубље обележава жеља за повратком, носталгија. У грчком времену човек није откинут од вечности, и због тога нема носталгије за домом. Дом му се налази овде, у животу, јер је живот – бивство. Време не пролази, оно постоји. И управо зато што постоји, што су трен и вечност, пролазност и непролазност сасвим једно, он нема искуство времена и не доживљава га посебно. Грчко време је време које је „саживљено” с целином васионе. Човек нема о времену посебну свест. Нема разлике између животног времена и времена бивства. Грк ступа заједно са сатом света. Свест о времену, наиме, увек показује одступање, које се као провалија шири између човекове судбине и космичког поретка. Кад ко не иступа из космичког поретка, и не одступа од њега, његово осећање за време престаје исто као што престаје искуство о срцу, или стомаку ако је потпуно здрав.

Време није ништа друго до одређење каква је судбина неопходна човеку да би био бесмртан. Грку друга судбина да би ступио у вечност није неопходна. Овакав какав је, с овом судбином, он јесте бесмртан. Овако како живи, он живи потпуно и апсолутно и целовито. Не треба да прелази у вечност да би био бесмртан. Бесмртан је овде у животу: вечан у трену. То значи да је трен вечан и да је вечност у трену, да је пролазност непролазна и непролазност пролазна. Због тога је човек, овако како постоји, чувар бесконачног и безграничног духа, и јединствен човек – јединка, и симбол (νους).

Али овде долази највећи и најлепши корак. Ниче каже: „У процвату грчке телесности… настао је онај симбол, прожет тајанством, који значи највише обесмрћење радости света и живота досегнуто на земљи… и овде је остварена таква мера да се све оно што је од тада било и што постоји, показало кратким, уским, јадним.” Шта су тај симбол и мера, који од тада нису досегнути? Изванредно тешком чвору најбоље ћемо се примакнути једним цитатом. По Георгеовом Кругу: „За објашњење недостижно високог положаја хеленства нису довољна она истраживања која су посвећена њиховом унутарњем склопу и спољним околностима. Иза историјских, естетичких и личних објашењења налази се свест која зрачи из сваког нама знаног споменика: тело, тај симбол пролазности, то тело је божанство. Ова мисао, која све превазилази својом стваралачком снагом, најнезамисливија је, најодважнија, људски највиша мисао коју у њеној узвишености никада ништа више неће досегнути.”

„Бог који је постао тело и обоготворено тело.” То је само оштрији и чистији израз за оно што каже Монтењ: човек је у својој индивидуалној јединствености симбол духа света; он само из другог смера посматра оно што прихвата грчки доживљај времена; пролазно је непролазно: божанство се налази у трену, у пролазном, у телу, и ту се налази најпотпуније, и ту се налази савршено. Грк не види ништа што није облик, али не види ни облик који није дух. Нема света без божанства. Нема живота без бесмртности. Јединствени и пролазни живот је отварање бескрајног, вечног и непролазног бивства: тело је објава божанства.

То је објашњење Ничеове мисли: То значи: „Der griechische Leib… jenes geheimnisreiche Symbol der höchsten, bisher auf Erden erreichten Welt-Bejahung und Dasein-verklärung.” Грчко тело је симбол онога што живи: обесмрћеног живота. Грк је бесмртан човек начином на који живи у својој јединствености и пролазности. Зато није умро и не може умрети. Ко свој живот живи пуном животношћу, никада не може преступити преко линије смрти. Трен не нестаје, јер постоји; живот не пропада, јер постоји; тело се не распада, јер постоји; цео свет постоји, и цео живот постоји – вечан је, божански и бесмртан. Бити Грк не значи ништа друго до живети у овом бесмртном и вечном животу. Из грчког доживљаја времена извила се једна мисао која по своме значају далеко превазилази сам доживљај. Тиме што је лице трена заправо вечно, појављује се друга, још дубља мисао: тело је заправо лице божанства, а отуда још дубља: живот је заправо лице бесмртности.

Херој и златно доба

„Учење μηδεν αγαν окреће се према човеку пуном снаге, а не према просечном. Εγκρατεια и ασκησις путеви су који воде само према горе. Виша је златна природа. То је заповест стоика, хришћанских калуђера, Арапа. […] Али је виша заповест: хоћу – хероји. А од хоћу више је: јесам – грчки богови.”

Каква је разлика између бивства заповест, бивства хоћу и бивства јесам, показало се малочас. Једино у бивству јесам открива се земаљска суштина божанства, прожетост света божанским силама: божански човек. Али било ко да је од хеленства наовамо покушао да живи ово бивство, а не само да га разуме, у сваком случају је налазио двојство. То је двојство трагичног живота и Олимпа: херојска судбина и судбина златног доба. Обе су обоготворени живот, али воде у супротном смеру. Херој симболизује узвишену пролазност највиших људских сила, златно доба кад се човек вечно и бесмртно угнездио у древни завичај сваког бића, у златну природу. То двоје се не може усагласити. Херој не може досегнути златну ведрину златног доба, а златно доба искључује херојску борбу. Обоје је ипак једно.

Јесам је два: заједно бивство и живот, борба и срећа, пут и циљ, битка и победа, смрт и бесмртност. Каже се да је смрт супротност животу. Није. Живот није супротан смрти, него бивству, смрт није супротна животу него бесмртности. То двоје се не одвајају. Живот је друга половина бивства, борба је садржај среће, нема смрти без бесмртности – јер се бесмртност отвара у смрти.

За начин живота кастиљанских Шпанаца Унамуно има задивљујуће беспрекоран израз. Он пише да овај народ живи у tradición eterno. Сви су знали за тај начин живота, али он није имао име. Унамуно је нашао израз који савршено покрива суштину. Израз треба превести као: традиција златног доба, јер значи: срећа је важнија од славе. Херојски живот је потпуно искључен. Не жели се слава, победа, богатство, авантура; не жели се никаква промена. Спокојство и мир живе у непомућеној идили златног доба и отуда не иступају, ма колико да их мами лепота херојске судбине. Тradición eterno је предност срећног спокојства над херојском борбом: реализација живота златног доба, идиличне вечности, бесмртности мира.

Херојска традиција у целини искључује мир, спокојство и срећу. Она је бесмртност борбе: очитовање напора, вечне битке. Она хоће да се обоготвори у великом чину. Херој зна да је херојски живот безусловно трагичан. А златно доба је идилично. Али херој бира узвишени вид уништења у обоготворењу, а одбацује безгласни вид пролазности. А то двоје је једно.

У част Зевса, највишег бога Олимпа, сваке четири године су у Олимпији одржаване игре на које су своје такмичаре слали сви грчки полиси, острва, колоније, било колико далеко да су се налазили. Што се тиче природе олимпијских игара, не постоји никаква сумња. На месту посвећеном божанству човек је увек узимао природу божанског бића, или се бар трудио да је по спољашњости преузме. То је смисао култа. У Олимпији, такмичари су узимали Зевсову природу. Та природа је: игра. Трчали су, скакали, бацали диск, рвали се, рецитовали – преживљавали су све дивоте и лепоте херојског живота – али кроз игру, односно мир, спокојство, ведрину, идилу. Целокупни херојски живот, али без опасности; традиција златног доба, али стављена под знак битке. Ова игра је: хероизам и идила заједно. И то је истинско биће олимпијског Зевса.

Ниче наступа у историји света као човек који је открио дионизијску стварност света. Али тамо где Ниче у запажањима, наговештеним атрибутима жели највише да каже, никада не користи дионизијско. Увек каже: olimpisch – што значи двоје: олимпијско и Олимпијца, то јест – што значи једно: зевсовско, у чему се заједно сусреће златно доба и хероизам; узвишена борба и идилична срећа. То се збивало у Олимпији. Приказ зевсовског бивства и његово преузимање: игра односно херој у златном добу.

Али одавде одмах следи и нешто друго. Игра код Грка није била изузетно и изоловано понашање. Зевс се налазио свуда и свуда је са собом доносио игру. Игра је олимпијски тренутак, али је тренутак отворена вечност. Цео живот хеленства је олимпијска игра. Грци су имали два значајна историографа: Херодота и Тукидида.

Да је сачуван само Херодот, могли бисмо разумети зашто су Грци написали најлепше песме, изградили најлепша здања и исклесали најлепше скулптуре; да је сачуван само Тукидид, разумели бисмо само како их је мудри, хладни, практични и трезвени разум водио у њиховој политичкој делатности, освајању колонија и трговини. Овако знамо да су подједнако били уметници и трговци, мудраци и проматрачи, трезвени и страсни: припадници златног доба и хероји истовремено, уједно олимпијски и Олимпијци, који су цео живот, до краја, одиграли у зевсовском знаку, у знаку битке и смешка, крви и мира, трагедије и идиле. Јер садржина идиле јесте трагедија, живота – бивство, смрти – бесмртност, игре – борба, херојске судбине – златно доба.

Син васионе

Као исходиште на путу који води веродостојном хеленству, требало је да преузмемо Буркхартово становиште по којем су Грци бесмртна творачка сила историје. Буркхарт не дотиче питање апсолутног знања о Грцима. Он добро зна да су то резултати тумачења текстова, интерпретације, разрешавања нових налаза, и да се они мењају из генерације у генерацију. А за то време, наравно, суштина још увек остаје недокучива. Он не жели да досегне научни резултат. Он хеленство посматра као реализацију највише историјске силе. Малопре се из једне Гетеове примедбе испоставило који је истински значај ове силе која твори судбину. Научним методама се на ово подручје не може ступити. „Не познајемо Грке”, пише Ниче, „и наметљиве очи научника неће их никада упознати… Чак и таква племенита ревност као што је била Гетеова или Винкелманова, налази нешто што је за њих недопустиво, забрањено, готово нескромно.” А Буркхарт: „Зашто стручњак не може никада бити истински велик, чак ни онда ако се пред њега постави стотину скулптура, чак и ако је исто тако честит и самопожртвован? (…) јер не дотиче целину света. То је човек који је заменљив, његове резултате с мало напора може достићи било ко – док су песник и мислилац незаменљиви. Песник и филозоф целокупном својом личношћу налазе се у додиру с целокупним светом, и због тога оно што они говоре има увек општу важност.”

Једном приликом је неко од пријатеља Георгеа назвао генијем. На то је песник приметио да би се Грк стидео кад би га назвали генијем међу људима који су му равни. Ова изјава је дубински грчка, јер у њој она одређена вечна сила која формира човека и која се реализује у сваком раздобљу, живи дубље него у хиљаду томова класичне филологије и милијарду факата.

Грчке статуе, (Фото: Нови Стандард)

И још нешто о овоме питању: данас многи песници и мислиоци упућују на хеленство. Никада ни за тренутак не сме се заборавити да је у свим случајевима извор Ниче. Као што се, почев од Бахофена, не би ни могло говорити о митологији да није било Ничеа, чак ни за Хелдерлина не би било слуха да га није припремио Ниче. Још и више: чак ни Гетеа у реалном осветљењу и суду. Суштинско схватање Гетеа, усмерено на целину (Чемберлен, Зимел, Гундолф) могуће је било тек после Ничеа. Ниче је поседовао расветљивачку снагу која је деловала уназад – осветлио је путеве који су водили ка њему. После Ничеа налазимо се под темељно другим знаком света. А средиште тог света од тада јесте: хеленство. Не због тога што би то била његова самовоља, већ зато што је запазио да је старе Грке нешто поставило у средиште. Шта? Сада се избистрило питање о веродостојности хеленства. Питање од тада постоји. Нема веродостојности средњег века, или Кинеза. Али питање веродостојности хеленства, у чему су у праву Буркхарт и Ниче, није филолошко питање, него сасвим друге врсте – вредности живота не ствара научник, него неко други. Питање веродостојности хеленства није само ствар схватања, него и непрекидне реализације. Отуда није питање само знања, сагледавања, него и непрекидног формирања, начина живота, стварања, приближавања хеленизовању у гетеовском смислу, односно остваривања вредности хеленства у личном животу. А ко су Грци, то не треба питати науку, него богове: „…mögen dir’s die Götter sagen, welcher Art wir sind” (Хелдерлин). И то сада, пре последњег, најважнијег корака још једном треба добро урезати у памћење.

Браћа Поуис разликују три врсте религиозних људи. Прве две су: immortel и priest. Immortel је бесмртан човек који је потпуно наиван и у знање крајњих ствари неупућен, човек што у својој пристрасности сматра да се живот може некако продужавати у бескрај. То је основна свест религије масе људи: не могу нестати, живот ће ми се пренети негде где ће се наставити, било као материја, било као сила, било као душа, било на неки други начин. Други религиозни човек је priest. Такви су научник, свештеник, лекар – упућени, они који очи подижу према вечним силама, истражују њихова хтења, природу, и виша хтења преносе човечанству као професори или васпитачи, воде као свештеници, лече као лекари, суде као судије. У историји и друштву сасвим је ретка религиозност изван типа immortel и priest. А ако ипак постоји, понекад – код изузетног песника или мислиоца или уметника, онда је то: Son of the Universe – син васионе.

Човек чита Хомера и ступа у најпотпунију стварност грчког света, и види да ту нема ни типа immortel ни типа priest. Од најмањег борца до Агамемнона, Ахила, Одисеја па до сирена, џинова, до богова – сви су синови васионе. Виђење вечних ствари и свест о бесмртности јесте једна: нема разлике између тројанског ратника и Полифема, Паладе Атине или Посејдона. Свако биће има сопствени пут у вечност: сопствену судбину у пролазности, сопствено знање о бескрајним силама и сопствено место у свету. Свако је у непосредном додиру са свемиром: свако је биће син космоса.

Хераклит каже: бесмртник је смртан, смртник је бесмртан, онај живи смрћу овога, овај умире животом онога. Мисао је јасна, као и Емпедоклова аутоапотеоза, али само онда ако човек зна да је свет велика и бескрајна стварност у којој сва бића живе скупа и заједно: бог, полубог, херој, човек, животиња, биљка, минерал, камен, земља, море, ваздух, етар – знање је заједничко добро свих: ξυνòν εστι πασι τò αθεος. Грчке религије заправо нема. Свет Грка је κóσμος αθεος.

„Теодицеја није хеленско питање, јер стварање света није чин богова. . . Свет грчких богова је лепршав вео који скрива ужас.” Нема грчке религије, као што нема ни грчке цркве, грчког свештенства. Нема priest и immorte. Нема човека одвојеног од богова. Они скупа живе у овом свету који „… нису створили ни човек ни бог, него он постоји одвајкада.” Грчки бог није биће које влада, управља, које оличава моћ, него је управо син космоса, као свака биљка, животиње, човек и камен. И из тога не произилази да је грчки живот нешто мање, него да је – Ничеово откриће – бескрајно више. Јер овде је све живот: бивство. Све што постоји, блиста на врхунцу највиших могућности. Mittag und Ewigkeit – то је грчко обесмрћење живота – Daseins-Verklärung . Ко је судеоник у животу, он живи у једној јединој заједници са свим осталим бићима: свет је заједнички, а живот највише добро.

 Свако суделује у највишем. Знање и радост заједнички су свима. Све подједнако располаже узвишеношћу и чаром (Хомер). Свако бивство је истовремено трагично и идилично (Софокле). Све се мења и све је непроменљиво једно (Хераклит, Парменид). Због тога тренутак није ништа друго до отворена вечност, живот није друго до бивство.

Решење веродостојности хеленства је следеће: Грк је син космоса. Ово је решење и питања шта је бесмртна творачка сила хеленства у људској историји. Човек у њему види обесмрћени живот, који се живи скупа, у заједници с боговима (и свим бићима). Као што Хелдерлин каже: „…das göttlich ungeteilte Leben”. Зато је разумљиво што Георге одбија назив генија: Грк није издвојен од богова. – То ли је веродостојно хеленство?

Бела Хамваш

Извор: Нови Стандард