„Jedna nepoznata buna i njen neznani mučenik”, naslov je istoriografskog eseja Boška Desnice (Obrovac 1886 – Zadar 1945), pravnika i istoričara.
Reč je o buni Morlaka (venecijansko ime za stanovništvo dalmatinskog kopna, pravoslavno i katoličko) protiv mletačke vlasti, 1704. godine u Bukovici (trougao Knin–Benkovac–Obrovac) i Ravnim Kotarima (trougao Benkovac–Zadar–Biograd na moru) i svešteniku Petru Jagodiću Kuridži (Bilišani kod Obrovca oko 1666 – Zadar 1749), pravoslavnom srpskom parohu Petrove crkve u Biovičinom Selu u Bukovici koji je, jedini, platio puni ceh opštenarodnog buntovanja.
Jugoslovenske enciklopedije, ni ona u vreme Kraljevine SHS (1925) ni kasnije u doba SFRJ, ne registruju ovaj važan i živopisni istorijski događaj. Desnica je otvorio temu u „Politici” krajem 1923. godine, a onda je istoričar Jovan N. Tomić u arhivu mletačkih državnih inkvizitora pronašao dva važna dokumenta o Kuridžinom slučaju i dao ih Desnici koji je uradio „radikalnu reviziju” prethodnog teksta, „upotpunio” ga i „ispravio” u „Politici” (28–31 12. 1924). Ovaj rad, naknadno dopunjen, štampan je još dva puta u Šibeniku (1929) i Splitu (1935).
Posle Karlovačkog mira, 1699. utvrđena je nova mletačko-turska granica u Dalmaciji: tromeđni kamen Austrije, Venecije i Osmanlija pa do Knina, a onda ravnom linijom na potesu Knin–Vrlika–Sinj–Zadvarje–Vrgorac što znači da su dinarski pašnjaci postali ilegalni za dalmatinske stočare.
Ta neprirodna i nepodnošljiva situacija bila je povod morlačke pobune, a suštinski razlog bio je mletački zaokret u taktici vladanja nad teško ukrotivim Morlacima. Umesto „pamučne ruke” vlasti tokom ratova, sada je ispružena mirnodopska, cinična šapa. Odjednom, morlačka ratnička smelost i umeće nisu bili neophodni „prevedroj” republici Svetog Marka, a morlački stočni fond, „jedino vrelo njihova prihoda” (Desnica), bio je ugrožen.
Žuč je prevrela kad je omražena mletačka konjička policija („draguni“) počela da pleni i odgoni stoku iz torova. S jedne strane bilo je to podrivanje egzistencijalnog opstanka, nedopustivo otimanje „blaga” (stoke), a s druge krajnje ponižavanje ratničkog ega. Prst u oko elementarnom privređivanju i ništa manje važnom, morlačkom ponosu.
Desilo se to da su mletačke vlasti, na pogrešan i nesuvisli način htele da kompenzuju račune za ispašu, plaćene turskim velikašima. Godine 1701. providur (guverner) Dalmacije A. Moćenigo poslao je na sastanak sa bosanskim Halil-pašom kneza F. Posedarskog. Ova dvojica su se nagodila da se odšteta za travarinu (pašarinu) morlačkih stada na turskim pašnjacima za period od sklopljenog mira pa do 1701. isplati u iznosu od hiljadu cekina (dukata). Godine 1703. mletački pukovnik A. Kanajeti izbrojao je još dve stotine cekina alajbegu Mustafi zbog upada nekih Morlaka sa njihovim stadima na sultanove pašnjake.
Odštete su, naravno, padale na račun mletačkih podanika.
Buna je trajala od početka pa do pred kraj 1704. godine. Izbila je u Bukovici kad je serdar G. Radasović počeo da kupi „blago” za odštetu pomenutom pukovniku Kanajetiju.
„U januaru 1704. ’Morlaci’ iz sela Žegara, pod vodstvom svog glavara Ilije Nanića, sišli su u Obrovac, oslobodili dva svoja utamničena druga i preoteli svu stoku već pokupljenu po Bukovici za onu prvu odštetu knezu Posedarskom”, kaže Desnica.
Na čelo bune u Bukovici stao je pop Petar Jagodić Kuridža, a pobuni su se priključili mnogi glavari iz Ravnih Kotara. Na narodnom zboru jednih i drugih, pop Kuridža, u ime svih, sastavi jednu „drsku pritužbu” providuru Zaneu, ali je ovaj nikada nije dobio jer je neko glasniku savetovao da bi mogao „izgubiti glavu” zbog stila i tona Kuridžinog pisma.
Morlaci su faktički preuzeli vlast u tri serdarije. Oni koji su oklevali da se pridruže ustaničkom pokretu bili su zlostavljani, paljene su im kuće i pljačkana stoka. Glavni grad Zadar stavljen je pod morlačke sankcije: vođstvo bundžija zabranilo je bilo kakav uvoz namirnica iz zadarskog zaleđa u grad!!!
Naravno, obustavljeno je plaćanje decime (poreza).
Tadašnji lukavi providur M. Zane, znajući s kim ima posla, za svaki slučaj, pritajio se u Splitu odakle naređuje zameniku, zadarskom kapetanu, da pozove Morlake, pod najstrožim pretnjama, da „odustanu od nasilja”. Posle ovog poziva „sedam hiljada oružanih buntovnika pod vodstvom 70 glavara palo je pod Zadar” tražeći suočenje sa kapetanom, Posedarskim i trojicom serdara (pomenuti Radasović, Smiljanić i Spingarola). Bili su to razgovori gluvih, puni nadvikivanja i međusobnih pretnji. Najviše je pretio kapetan, ali: „Na takav doček Kuridža izgubi strpljenje, obori se na providurova zamjenika vrlo teškim riječima i prijeteći općom seobom naroda u drugu državu (u Liku, tj. Austriju – op. aut.), ostavi sa glavarima Zadar.”
Zane je u svoj splitski detašman prizivao narodne vođe pojedinačno, lomeći ih i motajući sve dok nije pridobio 12 glavara, probijajući tako brešu u pobunjeničkim redovima. Druge mu nije bilo: osim nešto konjice, mletačku vojsku činili su sami Morlaci.
Sve više kruneći bunu, Zane se krajem leta vraća u Zadar. Bundžijska knjiga spala je na tri slova (Kuridža, pomenuti Nanić i biogradski glavar Matija Žabetić) koje Zane poziva da se predaju. Oni beže u Liku, a vlast ih osuđuje na smrt vešanjem.
Sledeće godine novi guverner Đ. de Riva dozvoljava im povratak kući u Dalmaciju, ali 1708. stiže njegov naslednik V. Vendramin, hapsi Kuridžu, sprovodi ga na kninsku tvrđavu, a odatle galijom u Veneciju, u zloglasne tamnice pozzi (bunare) bez imalo svetla, smeštene ispod duždeve palate.
Sam Kuridža, osuđen u novom postupku na 40 godina robije, kaže u molbi duždu za pomilovanje, da je u „bunarima” proveo 10 meseci, a odatle da je „premešten u druge jednako mračne tamnice”. Uz to, iz molbe se vidi da su Nanić i Žabetić pušteni na slobodu 1715. godine.
Oslepelog i ogluvelog Kuridžu 29. marta 1746, posle 38 godina tamnovanja, mletačke vlasti puštaju iz zatvora, ali ne i na slobodu. Predan je jednom Grku (Petar Spiro) kojem je naređeno da ga čuva u grčkoj četvrti u Veneciji odakle ga ima otpremiti u Zadar gde će do smrti, 9. aprila 1649. biti u nekoj vrsti konfinacije.
Ova „suva”, službena beleška za Desnicu je „pravo otkrovenje“: „Dok su na domu stričević mu (Kuridžin), pop Mihail, i nevjesta, udovica brata mu Petra, po vlaškom običaju, otimali njegovoj jedinici Mandi kukavnu očevinu, dotle je o zasužnjenom srpskom svešteniku vodio brigu jedan smjerni, neznani Grk, a ta je briga trajala, s dana na dan, neprekidna i neumanjena, punih 40 godina! Ako Kuridžin udes predstavlja neviđen primjer ljudskog stradanja i dolgotrplenija, skrb Grka Petra Spira pruža rjeđi i veličanstveniji primjer jednog neizmjernog ljudskog milosrđa.”
Prema autobiografiji Đakoma Kazanove, i on je bio zatočen u jazbinama zvanima pozzi, devet godina posle Kuridžinog izlaska. On ih zove „grobovi”. Preselili su ga u potkrovlje duždeve palate, u ćelije pod olovnom krovom (piombi), grozne na drugi način, odakle je pobegao.
P. P. Njegoš Drugi je, prema njegovoj „Bilježnici”, vek kasnije silazio u ćelije pozzi („mračne klijeti“) gde je prepisivao robijaške natpise sa zidova.
Izvor: Novosti
