I Hitler je 1939. bio nominovan za Nobelovu nagradu za mir. U naše vreme jasno je da se sve kategorije Nobelove nagrade odavno dodeljuju po kriterijumu zasluga za NATO
Dejli mejl, novina koja je svojevremeno otvoreno navijala za Hitlera, za Nacionalni savez fašista Britanije (National Union of Fascists), za Crno-smeđe, bandu ubica (the Black and Tan murder gang) (paravojne formacije britanskih vlasti sastavljene od dobrovoljaca za borbu protiv pobunjenih Iraca tokom rata za oslobođenje 1919 – 1921, poznate po surovosti i represijama nad civilima – prim.prev) opet je na delu. Ovog puta na svoje naslovne strane postavljaju izveštaje o „aktivnostima na očuvanju mira“ ukrajinskih boraca s prve linije fronta pod naslovima poput „Lovimo ih i ubijamo kao svinje“ (We’re Hunting Them Down and Shooting Them Like Pigs). Ostatak tog članka objašnjava „kako se Ukrajinci brutalno svete kolaboracionistima koji su svoje susede – i svoju zemlju – izdali Rusima“. A u te kolaborante, objašnjava se dalje u članku, spada i „Natalija Romaničenko, bivša glumica, samohrana majka koja se izdržava prodajući preko interneta valjuške i kobasice, a koja je na društvenim mrežama objavila slike svoja dva maloletna sina obučena u uniforme Sovjetske armije.“
Hajdemo najpre da se skoncentrišemo na činjenicu da glavni urednik Dejli mejla, jednog od vodećih britanskih novinskih izdavača, i njegovi zamenici ostaju potpuno ravnodušni na činjenicu da su time vojnici Oružanih snaga Ukrajine izvršili ono što nesporno jesu ratni zločini protiv civila, bez obzira na bilo kakve olakšavajuće okolnosti koje ti urednici ili sami ukrajinski vojnici pokušavaju da oko toga ispredu.
Posle ovog, usredsredimo se na činjenicu da su Zapadni mediji i pre toga manje-više uredno beležili vršenje sličnih ratnih zločina u kojima su počinioci bili npr. „umereni pobunjenici“ u Siriji i Libiji, ili slični ratni zločini koje Izrael svakodnevno čini na Zapadnoj obali, Pojasu Gaze i u Jerusalimu, koje bi potom umotali u oblandu i tek tako zaglađene predstavljali svojoj čitalačkoj publici. Mogli bismo stoga i da se složimo i da bilo kakva kritika i optužbe NATO medijskih izvora poput Dejli mejla protiv Rusije jesu, kao posledica sopstvene umešanosti u taj sukob, pa sledstveno i u ratne zločine ukrajinske vojske, sasvim bespredmetne i bezvredne. Složimo se onda i oko toga da su glavni urednik Dejli mejla i njegovi zamenici, pa i svi drugi poput njih koji izveštavaju o prostoru Zapadne Rusije – Istočne Ukrajine sasvim zadovoljni i stanjem stvari u vezi sa nesrećnicima iz Aleje anđela u Donjecku koje, neizmenjeno, traje bar osam poslednjih godina. A budući da svi danas pretražujemo po Internetu, svratimo onda opet do Hitlera, čiji su potčinjeni civili na kraju rata zdušno tvrdili kako pojma nisu imali o ratnim zločinima Vermahta i njihovih ukrajinskih saveznika počinjenim između 1941. i 1945, pa onda zaključimo da danas za NATO ne postoji luksuz sličnog pravdanja, tj. da nije moguće da nisu i sami svesni svega onog što i sam Dejli mejl priznaje, onog što njegovi heroji, obožavaoci Waffen SS-a, upravo ovih dana čine po Zapadnoj Rusiji.
A i to se eto ipak jeste već dogodilo, i sam Hitler je 1939. bio nominovan za Nobelovu nagradu za mir, nagradu koja je posle toga dodeljena bila čitavom nizu drugih ratnih zločinaca, a uz sve njih i vijetnamskom (severnovijetnamskom – prim.prev) patrioti Le Duk Tou, koji je posle odbio da je primi (iz protesta, zato što je trebalo da je deli sa Henrijem Kisindžerom, koji je, prema njegovom mišljenju, pred sam kraj tog rata prekršio primirje i naredio tepih-bombardovanje Hanoja – prim.prev), kao što će je verovatno i sam ruski ministar inostranih poslova, Lavrov, odbiti kada i ako i na njega dođe red.
Premda, koliko god da bi Lavrovljevi diplomatski napori da se rat u Ukrajini izbegne mogli postati jasan razlog da na kraju i sam bude nominovan, nema šanse da je i dobije, jer nam je svima jasno da Nobelova nagrada za mir, kao i one za književnost i ekonomiju, predstavljaju samo bezvredne đinđuve za koje NATO-ovi privesci Norveška i Švedska poslušno prate dobijeno uputstvo da ih dodeljuju ne po kriterijumu realnih zasluga za mir, nego po tome koliko su ih nominovani zaslužili radom na unapređivanju potreba NATO saveza. NATO nas ni ove godine nije razočarao. Ovogodišnju Nagradu za mir podeliće front grupe za NATO u Ukrajini i Rusiji, sa potrošnim NATO agentom lake kategorije u Belorusiji Današnja udarna vest natovskog Bi-Bi-Si-ja je da je „Ukrajinski Centar za građanske slobode“ pozvao tužioca da otvori postupak protiv Putina, ali od ovog dobitnika Nobelove nagrade za mir nismo čuli nikakav poziv da se sličan postupak otvori i protiv gangstera Zelenskog, ili protiv njegovih „hrabrih momaka“ koji se sa stranica Dejli mejla hvale sopstvenim ratnim zločinima koji i dalje traju. Ako su ove psihopate proglašene dobitnicima, kakvi su tek bili ostali nominovani?
Aleš Beljacki, beloruski dobitnik (i utajivač poreza), trenutno u zatvoru u Minsku služi kaznu za zločine počinjene protiv naroda Belorusije. I mada je Beljacki deo radnog vremena možda i bio aktivist organizacije za zaštitu ljudskih prava, njegov pravi posao bez sumnje je bio rad na promeni režima, tj. na cepanju Belorusije radi razgrtanja puta NATO-u ka Moskvi. Međutim, kako je njegova prava struka beloruska književnost, možda je on više pozvan da prokomentariše fašističke stavove Ukrajine u odnosu prema Dostojevskom i Tolstoju, koje NATO časopis Ekonomist ponavlja kao papagaj.
Kad bi se nekim čudom bilo koji od tih nebeski velikih pisaca vratio, ne bi imali nikakve šanse za Nobela za književnost ili za mir, niti za nagradu za ekonomiju u slučaju Tolstoja, osim ako bi pristali da se pre toga odreknu ruskog vojnog, političkog, verskog i ekonomskog rukovodstva, na šta najbolji među Rusima sasvim prirodno ne pristaju, jer s Tolstojem i Dostojevskim stoje na nogama, a ne da kao Pavlovljevi psi na stražnjim nogama šene iščekujući da im NATO dobaci keksić, poput društva Memorijal, dobitnika ovogodišnjeg Nobela za mir iz Rusije, za koje a nas Bi-Bi-Si uverava da ga je zaslužilo jer će Putinu izaći na nos (it will get up Putin’s nose).No, Nobelova nagrada za mir trebalo bi da se dodeljuje za nešto sa puno više značaja i suštine od Putinovog nosa, ili ako baš hoćete, od Putina uopšte. Poput Lavrova ili, možda još važnije, Le Duk Toa, Ho Ši Mina ili neuporedivog Võ Ngujên Đapa, Putin predstavlja i simbol nečeg dubljeg, čak transcendentnog. U Vijetnamu je tada prevladala hiljadugodišnja težnja Vijetnamaca da povrate nezavisnost i suverenost. U Rusiji, koja se proteže od Rumunije na zapadu do Kine na istoku, postoji čelična rešenost ruskih silovika, ruskih pravoslavnih vernika, Kadirovljevih Čečena, paravojski iz zapadne Rusije i niza drugih naroda, mreža i čvorišta spremnih da svoje živote daju ne za bezvredne NATO mirovne đinđuve, nego za to da Rusi, svi ruski državljani, mogu, kao Vijetnamci, danas živeti u miru, dostojanstveno i slobodno, bez Nobelovog komiteta, bez Bi-Bi-Si-ja, bez Dejli mejla i bez NATO-ove i ine tuđe prazne pompe i odvratnih i s visine upućenih pridika.
Deklan Hejs
Izvor: Stanje stvari
