Dragi drugovi, ne mogu da se primim članstva u jugoslovenskom odboru za podizanje Njegoševog mauzoleja na Lovćenu. Smatram da mi moja savest umetnika ne dozvoljava da vas ne zamolim da opozevete odluku koju ste doneli. Lovćen je vekovni simbol ponosa i slobode, stare i novije naše istorije, koga je sama priroda stvorila kao najlepše umetničko delo.
Redakcija „Politike“ primila je od slikara Petra Lubarde kopiju telegrama koji je on uputio Skupštini opštine Cetinje i Odboru za podizanje Njegoševog mauzoleja na Lovćenu, s molbom da je objavi. „Politika“ donosi Lubardin telegram i tekst koji je uz njega kao objašnjenje dopisao, isto onako kao što je, u svim ranijim slučajevima, verno prenosila sce stavove Skupštine opštine Cetinja, mišljenja građana i društvenih organizacija Crne Gore i Odbora za podizanje Njegoševog mauzoleja.
Evo Lubardinog teksta:
Na ponovljeni poziv cetinjskog Odbora za podizanje Njegoševog mauzoleja na Lovćenu, poslao sam telegram sledeće sadržine:
Skupštini opštine grada Cetinja
Odboru za podizanje Njegoševog mauzoleja na Lovćenu Cetinje
Dragi drugovi, ne mogu da se primim članstva u jugoslovenskom odboru za podizanje Njegoševog mauzoleja na Lovćenu. Smatram da mi moja savest umetnika ne dozvoljava da vas ne zamolim da opozevete odluku koju ste doneli. Lovćen je vekovni simbol ponosa i slobode, stare i novije naše istorije, koga je sama priroda stvorila kao najlepše umetničko delo.
Njegoš, veliki pesnik, osetio je to i želeo da mu Lovćen bude spomenik. I zato smatram da ne treba kršiti njegovu volju.
Poštujem veoma mnogo umetnika Meštrovića i predlažem da se spomenik podigne iznad Letnje pozornice, na mestu gde je Njegoš i pisao svoju poeziju. I da se ustanove Njegoševi dani poezije, kada bi naši i strani umetnici svojim učešćem nastavljali tradiciju širenja ljudske misli u slavu velikog pesnika i tako podizali najlepši živi spomenik Njegošu. Molim da se ovo pročita na skupštini Odbora.
PS. Da bi bilo jasnije hteo bih da dodam još nešto. Sam vrh Lovćena, takozvana Lovćenska kapa, ima jedan oblik piramide, izvanredno lepo i delikatno modelirane, koja sama po sebi predstavlja prirodni spomenik-mauzolej, onakav kakve su stari Egipćani podizali uz velike žrtve, pa mislim da je bez smisla graditi spomenik na spomeniku.
Savremenici Njegoševi imali su veliko poštovanje i ljubav prema njemu i sigurno da bi mu i ono podigli velelepni spomenik. Ali, poštujući njegovu želju, odneli su ga u planinu da počiva u netaknutoj prirodi. I mislim da bi za sve današnje i buduće generacije ova želja velikog pesnika trebalo da bude iznad svih turističkih i materijalnih razloga. Govorim ovo kao umetnik bez ikakvih republičkih, političkih i drugih motiva.
Uz drugarski pozdrav,
Petar Lubarda
Politika, 5. VII 1969.
