Пише: Владимир Судар
Дана 2. августа навршило се сто година од рођења једног од највећих југословенских новинара и аутора НИН-а Југа Гризеља, аутора који је у нашем новинарству први применио колумну. Југ Гризељ, међутим, није био цењен и поштован само због колумни.
„Југ Гризељ је био новинар широког опсега интересовања, велике енергије и тешке биографије у којој се одсликава драматургија једног времена које је на његовој кожи остављало јаке данге. Текстови тог Југословена чија се земља распала, на ‘хартији која не гори’ у прашини документација, можда крију и неки путоказ за разумевање данашњице“, оценио је Гризељов колега из НИН-а и “Времена” Милан Милошевић.
Партизан на Голом отоку
Југ Гризељ рођен је 2. августа 1926. године у Врлици, месту између Книна и Сиња. Отац Иван, Хрват, и мајка Флора, Италијанка, дали су му име Југо. Другом сину дали су име Славен.
У гимназији у Шибенику затекао га је Други светски рат. Током италијанске окупације ухапшен је због исписивања антифашистичких парола, а по изласку из затвора са групом другова одлази у партизане. Имао је 16 година. Рањен је у раме 1944. године и пребачен на опоравак у савезничку болницу у Барију, где је био сведок историјске утакмице сплитског Хајдука и тима британске војске.
По ослобођењу завршава школовање у Сплиту и брани у фудбалском клубу Динара из Книна. У новинарство улази 1947. А већ идуће године, као један од најталентованијих младих новинара постаје полазник тек установљене Новинарско-дипломатске високе школе у Београду. Почетком 1952. Југ Гризељ, студент последњег семестра Новинарско-дипломатске високе школе, ухапшен је и послат на Голи оток, где је провео две године.
Касније је причао да му је иследник данима изнуђивао признање да његово промовисање џеза и западне културе заправо објективно наводи воду на млин информбировске пропаганде о томе да је Југославија прешла у табор реакције.
У редакцију омладинског листа “Младост” дошао је средином педесетих година, али је као голооточанин био смештен у документацију и није смео да се потписује као новинар.
„Југ Гризељ после је постао једно од најбриљантнијих пера свеколике југословенске журналистике… Не сећам се кад је почео да се потписује именом и презименом, али знам да је од 1969. године у ‘Вечерњим новостима’ свакога дана писао колумну са насловом ‘Из мог угла’ и да је то била нека врста продора модерног новинарства“, сведочио је књижевник Иван Ивањи.
Филмови Југа Гризеља
Крајем педесетих окреће се филму. По његовом сценарију 1958. снимљен је играни филм „Црни бисери“, у режији Томе Јанића, који у нечему подсећа на италијански неореализам и „Чистаче ципела“ Виторија де Сике. Реч је о „веселој причи о невеселим стварима“, догађајима у малолетничком казнено-поправном дому у самостану на острву Бадија код Корчуле.
Критика је лоше оценила филм, али је у годишњој НИН-овој анкети заузео треће место на листи најбољих те године, а на гласању публике у Пули био је одмах иза филма Николе Транхофера „X 8“.
Успех „Црних бисера“ код публике скренуо је пажњу на сценаристу Гризеља. У једном интервјуу из 1959. говорио је о нереализованим сценаријима – филму „Дивља чета“ са темом из рата, који је требало да режира Бранко Бауер, и сценарију „Ипак милионер“, који је написао са Драгомиром Илићем и говори о „савременом манифестовању полтронства“. Продуценти су тражили да се радња пребаци у предратну Југославију, што је Гризељ одбио.
Трећи филмски сценарио била је адаптација романа Гроздане Олујић „Излет у небо“, који су сви продуценти одбили јер је био повод бурним идеолошким сукобима. Ипак, две године касније, из „Авала филма“ је стигао позитиван одговор, а филм „Чудна девојка“, у режији Јована Живановића, премијерно је приказан 1962. године.
Усред унакрсне ватре у Пекингу
Гризељ је наставио сарадњу са „Авала филмом“ и у копродукцији са западнонемачким „Алфа филмом“ по његовом сценарију је Јован Живановић 1963. снимио филм „Острва“ (Verführung am Meer).
Написао је сценарио и за кратки ТВ филм „Курјак“ 1961. године, као и за петнаестак документараца. Од средине шездесетих у потпуности се окреће новинарству, а филму ће се вратити још једном средином седамдесетих кад је по његовој идеји Иван Аћин снимио филм о радничкој свакодневици „Ружа од бетона“.
За новинарски опус Југа Гризеља можда је било значајно то што је радећи на филмским документарцима истраживао многе аспекте друштвеног живота, а радећи на сценаријима за игране филмове стекао је осећај за драмски заплет и контрасте теме и времена, оценио је Милан Милошевић.
То се видело у 1.600 колумни које је под сталним наднасловом „Из мог угла“ писао у „Вечерњим новостима“, пет дана у недељи од 1969. до 1976. После тога је у НИН-у писао сталну рубрику „Мала анатомија“, а од 1984. до 1990. шест пута недељно у „Слободној Далмацији“ објављивао је рубрику „Из мог угла“.
Колумне Југа Гризеља биле су социјално ангажоване, са наглашеним разумевањем за тзв. малог човека, често критике бирократизма и технократизма, извештаченог догматизма и неретко су осветљавале лоше стране нашег менталитета.
„Иако је остао запамћен по колумнистичком рекорду из `Новости`, Југов најпродуктивнији период био је у НИН-у, од 1976. до 1990, када је показао да добро влада њузмагазинском новинарском формулом“, сматра Милан Милошевић.
У зрелом добу био је и репортер. Као специјални извештач из Пекинга 1989. за време догађаја на Тјенанмену читаву ноћ био је у унакрсној ватри.
На крају каријере, учествовао је у оснивању недељника “Време”. За “Време” је из болесничке постеље диктирао свој последњи текст, објављен 3. децембра 1990. Преминуо је у Београду 5. јануара 1991.
Мала анатомија: Самообмана о Трсту
Југ Гризељ (1976.)
Сви су Југословени углавном наивни, те их свако може да превезе жедне преко воде, нарочито у Трсту, они се лепе на глупе шарене етикете, они су снобови који у Трсту купују ципеле, за скупе паре, а којима отпадају ђонови чим падне прва киша, џинс-панталоне којима се распадају турови чим их обучеш, и ајакс сапуне на тоне којима ништа не може да се опере.
Милијарде наше чврсте валуте остављамо углавном због наше умне поремећености тршћанским пљачкашима и друмским разбојницима који би били у стању да нам и кожу одеру за један једини пар гаћа број 5 којима вире конци, а за које ће се, дабоме, доцније испоставити да се у прању скупљају те их ни врабац не би могао обући. Тршћанска кожа није ни примирисала коже, тршћанска вуна није ни видела вуну, тршћанско стакло је у ствари плексиглас!
Јадни глупи Југословени које неко озбиљно треба да заштити од сопствених умних ограничења!
Коментари и репортаже истог или сличног менталног нивоа и поенте појављују се с времена на време и не тако ретко по разним нашим средствима информисања позивајући нашег приглупог грађанина да се коначно прибере и спасе од расапа памети и новца. По правилу чланци такве садржине позивају на националну узбуну кад год неком аутору у новинама затреба нека ситница те скочи до Трста да је купи па му после затреба и новац да ту ситницу и плати – те му добро дође да о беди нашег снобовског менталитета напише свој убојити коментар или репортажу.
Две су обавезне поенте свих оваквих приступа и не само у овој области (било је тога паметовања и поводом „открића“, у зло време, овога лета, о томе како глупи Југословени иду масовно у Грчку јер у својој умној заосталости верују да је тамо јевтиније и да су Грци љубазнији, што, дабоме, није тачно). Прва: исмевање наше националне незрелости, конформизма и снобовштине; и друга, ништа мање озбиљна: дајте, надлежни, да видимо шта да урадимо да се прекине са том ужасном праксом која толико руши наш углед и национално достојанство, а и толико угрожава нашу националну валуту.
Ни трага, међутим, у таквом приступу, иоле озбиљнијем и разумнијем покушају размишљања које би се – у најмању руку – трудило да у овом феномену, стварно све веће праксе, и нашег сасвим обичног човека да неке потрошачке предмете купује изван Југославије, покуша да пронађе једну економску и не само економску законитост која се очигледно може релативно тачно и лоцирати – и без научних истраживања наших института. Јер, да се ради о озбиљном феномену указује ако ништа друго онда бар број Југословена који део неких својих свакодневних потреба намирује или жели да намири, кад год може, изван граница своје земље, игноришући тоне и вагоне производа исте врсте у нашим трговинама.
Тај број Југословена више се не мери – ни десетинама хиљада ни стотинама хиљада! Може ли стварно иоле озбиљан чланкописац и аналитичар осудити за глупост, снобизам и незналаштво – милионе људи?
Зашто сви ти оштри критичари овог феномена, пре него што се одлуче да нападну глупост толиког броја својих суграђана, не интервјуишу бар неколико њих (нека питају, рецимо, своје жене) зашто купују или би хтеле да купују италијанске ципеле пре него наше, иако се излози продавница обуће код нас готово ломе под теретом милиона пари ципела. Зашто не питају своје суграђане – због чега купују или би хтели да купе пре џинс-панталоне иностране производње а не наше иако су, бар однедавно, сви наши произвођачи, (истина са закашњењем од десет година), кренули у масовну производњу истог артикла. Зашто купују иностране кожњаке а не наше, иностране женске ташне а не наше, мајице, блузе, оквире за наочаре…
Нисмо ли, нарочито ми по новинама, већ промукли грдећи ону већину наших произвођача намештаја који производе чисти кич и бофл тобож, Лујева и барока, нисмо ли већ досадили молећи произвођаче текстилне конфекције да почну одмах, а не после две године, да производе оно што се носи данас, и у целом цивилизованом свету.
Заиста, нисмо открили ништа ново: хиљаду пута је већ на разним местима и нивоима оцењено да делови наше прерађивачке индустрије нису у стању, или им се једноставно не исплати, да прате достигнућа света – често ни у материјалу, ни у дизајну, ни у кроју, а у последње време ни у цени, због чега наш грађанин, кад му се укаже прилика – купује ту робу напољу. Зашто се критика не окрене на ту страну и зашто неко не постави питање толиким произвођачима ових артикала који се у овом тренутку налазе у губицима и пред стечајем зашто не производе оно што ће се купити, а зна се добро шта је то, уместо што траже покриће губитака.
Зашто не казати да је озбиљна тенденција нашег човека да купује неке производе, углавном лаке индустрије (јер смо, рецимо, у белој техници потпуно на нивоу света, и не само у белој техници и у другим многим областима) последица са једне стране заостајања, на један начин, дела наше индустрије, а са друге стране – све вишег стандарда нашег човека и све развијенијег укуса и жеље да не заостане иза света чија достигнућа познаје. Јер ми смо земља отворених граница из које милиони људи годишње путују по целом свету, пословно или приватно, и није их могуће, односно све их је мање могуће – преварити.
Осим тога, освестите се: ко још купује у Трсту превазиђеног укуса и избора, сем понекад кад се човеку тако намести? Купују ситни шверцери на тоне заиста бофл шарених лажа – које после богато продају у суседним нам другим земљама. Наш човек, тврди привредна комора тог града, када купује данас у Трсту, купује најбоље и највредније и плаћа најскупље.
Сећање Југослава Влаховића: Тандем Југ-Југа на крстарењу Јадраном
У НИН сам дошао пре 50 година, октобра 1976, као илустратор колумне „Мала анатомија“ Југа Гризеља, на предлог чувене тројке карикатуриста „Вечерњих новости”: Коракса, Гузине и Петричића. Југ их је питао знају ли неког новог млађег илустратора-карикатуристу за његову нову колумну у НИН-у, где је прелазио, на шта су му одговорили да се тих дана из војске вратио Југослав Југа Влаховић.
Тако је тандем Југ-Југа одмах кренуо у акцију. Мој, у оним временима нови поентилистички, графички приступ илустрацији брзо је био прихваћен и за друге рубрике, а временом је постао заштитни знак НИН-а.
„Мала анатомија“ је објављивана скоро 15 година. Ни Југ а ни остали никада ми се нису мешали у посао, имао сам пуну слободу стваралаштва, што је био и један од разлога да сам се касније, после успеха у Америци и Европи, увек враћао у Београд, у НИН, мој стваралачки завичај.
И не сам мој, тих година примљена је и изузетно талентована млађа генерација новинара: Богдан Тирнанић Тирке, Саша Тијанић, Драган Јовановић, Теодор Анђелић, Душан Величковић и други који ће заједно са Југовом генерацијом великана обележити журналистичку сцену с краја прошлог века.
Југ Гризељ је имао јединствен прилаз новинарству. Комбинацијом искуства из „Новости“, где се обраћао најширем читалачком аудиторијуму, и нове интелектуалне средине НИН-а, вешто је на једноставним догађајима из свакодневице умео да објасни компликоване односе и ситуације тадашњег самоуправног социјализма. Зато је и био читан и омиљен у целој Југославији.
Уверио сам се у то безброј пута, поготово када ме је лета 1981. године позвао да будем морнар на његовом девет метара дугом броду, када смо заједно са његовом млађом ћерком 12 дана пловили Јадраном. Од Дубровника до Божаве, при врху Дугог отока надомак Кварнера. Успут пристајући у већа места на Корчули, Хвару и другде где би познавао неке људе. Југови дуги разговори са њима спонтано би се претварали у праве јавне трибине где се отворено причало о свему. Од локалних тема до судбине Југославије после Тита, који је преминуо годину дана раније.
Извор: НИН
