Пише: Данило Киш
Раштимовани клавир
Песма 27-огодишњег Киша из књиге „Песме, Електра“, приредила Мирјана Миочиновић, Сабрана дела Данила Киша (књ. 11), објављено о 60. годишњици пишчевог рођења, Београд: БИГЗ, 1995, стр. 47-48.
авенијом црних шума прође
једна опатица
на бициклу
један се полицајац крсти
пред катедралом
једна катедрала од чипака
једна старица што нуди љубав
за свега тридесет франака
плус соба
у једној радњи на углу
продају топле пиџаме
и жвакаће гуме
за псе
један пијани морнар
у загрљају улице
у једној се кафани точе
какао и горки ликери
један високи конгоанац
што личи на кенгура
умире јавно
од носталгије
очи једне младе конобарице
у кафани италија
подсећају на очи модиљанијевих
жена
један се пијани немац сећа
пољкиње марије казинске
коју је љубио
1943
с једном руком
на пиштољу
с другом на левој сиси
један ме раштимовани
клавир
подсећа на луку спаса
у паризу
где сам плакао једне вечери
гледајући један љубавни пар
како се грли
(Стразбур, дец. 1962)
Данило Киш у разговору са Ранком Павићевићем: Скривена поетика
Смрт Леонида Шејке
Данило Киш: Смрт Леонида Шејке, Политика, LXVII: 20547 (17. децембар 1970) 12.
Умро је Шејка, душа Медијале, сликар Фаустових искушења, и чудесно богатих складишта, писац књиге Трактат о сликарству (за коју је добио годишњу награду Нолита за 1965), у којој је тежња за целовитошћу основна опсесија, у којој се страсно трага за синтезом класичног и модерног. Историја нашег модерног сликарства већ је дала свој суд о њему, али ће та историја, сада, морати да се позабави Шејком, још једном, и да га стави на право место: међу врхове нашег и европског сликарства, међу оне ретке који су у свом опусу били најближе модерном сензибилитету и најближе синтези.
Кроз студије архитектуре, и старих фламанских мајстора, Шејка открива чудесне могућности перспективе и простора, да би ускоро почео да те просторе раслојава, обасјавајући их неким оноземаљским сунцем и дахом тајанства, неком интелектуалном и истовремено лирском климом која зари из свих његових слика, која је присутна у свим његовим цртежима, и оним најмањим, цртаним на кутијама цигарета, као и у оним, најновијим, где у једној новој техници, мултипликације и оп-арта и нове фигурације, постиже исти пиктурални и интелектуални ефекат неког борхесовског au delà. Јер чега год се дотакао Шејка, све се под његовом руком заодевало духом тајанства и маште.
Ученик Берђајева и егзистенцијалиста, он је ишао кроз живот као мудрац, као стари мудраци: помирен са смрћу и измирен са животом: имајући у свом кратком и богатом животу као једину пртљагу своје духовно богатство, своју уметничку савест и своју бескрајну доброту мудраца.
(1970)
Садржај књиге „Треба ли спалити Киша?“
Саставио Боро Кривокапић, Загреб: Глобус, 1980, 517 стр. (Библиотека Глобус)
[Садржај:] Увод (13-16). Први део: Гробница за Бориса Давидовича: § 1. Матвејевић, Предраг: Хисторија, фикција, интрига (20-23). – Милидраговић, Божидар: Глас чаршије (24). – Мандић, Игор: Потресне (неизмишљене) приче (25-26). – Полда, Јанез: Медаља од блата (27-28). – Висковић, Велимир: Кишево умијеће насљедовања (29-31). – Чаршијске чарке и чарања (32). – Ђорђић, Стојан: Сугестивност увећања (33). – Ловци на награде (34). – Што кажу критичари? (35-38). – Тирнанић, Богдан: Сметње на везама (39-40). § 2. Голубовић, Драгољуб: Огрлица од туђих бисера (42-46). – Киш, Данило: Ниска од ниских побуда (47-51). – Голубовић, Драгољуб: Аргументи и побуде (52-54). – Киш, Данило: Глинени голубови (55-56). – Додатак: Рео, Луј: Руска уметност. Превео Перо Мужијевић (58). – Фотокопија објављена уз текст Д. Голубовића „Огрлица од туђих бисера“ (59). – Киш, Данило: Гробница за Бориса Давидовича [одломци] (60-61). – Медведев, Рој: Стаљинизам. Превео П. М. (62-63). – Фотокопија објављена уз текст Д. Голубовића „Аргументи и побуде“ којим се такође тврди да су „подвучени редови директно преузети“; у нашој књизи исти редови штампани су курзивом (64). – Киш, Данило: Гробница за Бориса Давидовича [одломци] (65-66). – Киш, Данило: Баналност је неуништива као пластична боца: интервју / [разговор водио Александар Постоловић] (67-77). § 3. Висковић, Велимир: Насљедовање или плагирање (80-85). – Куленовић, Твртко: Киш и Борхес: сличности и разлика (86-90). – Да не буде кусо: једно објашњење (90-91). – Матвејевић, Предраг: У знаку овна, у сјени Нерона (92-99). – Јеремић, Драган М.: Ниски ударци туђом руком (100-109). – Милошевић, Никола: Шта јесте, а шта није плагијат (110-115). – Кермаунер, Тарас: Слика пародичне и трагичне судбине (116-123). – Вучелић, Милорад: Тих фамозних четири стотине километара (124-128). – Рупел, Димитриј: Трећа рунда. Превела Марија Митровић (129-134). – Матвејевић, Предраг: Државни шампион на 400 км Драган М. Јеремић (135-145). – Јеремић, Драган М.: Рад је мерило вредности (146-147). – Давичо, Оскар: До несанице и иза ње: интервју. Разговор водио Иван Крталић (148-149). – Јеремић, Драган М.: До неистине и иза ње: у поводу интервјуа Оскара Давича у 128. броју „Ока“ (150). – Милошевић, Никола: Права истина о Кишовој књизи: четири варијације на књижевне теме (151-154). – Јеремић, Драган М.: Изнуђена реч о оригиналном и неоригиналном (155-161). – Милошевић, Никола: Поезија и историографија: одговор др Драгану Јеремићу (162-167). – Јеремић, Драган М.: Књижевност и догма, о транссупстанцијацији (168-176). – Киш, Данило: Post scriptum: (против опскурантизма или скалпел критичке свести): 1 (177-189). – Одјеци (193-210). Други део: Час анатомије: § 1. Киш, Данило: О једној скандалозној (књижевној) афери, субјективно (215-225). – Милидраговић, Божидар: Гробница стваралачке имагинације (226-233). – Киш, Данило: Против опскурантизма или скалпел критичке свести: 2 (234-239). – Шћепановић, Бранимир: Димне завесе Данила Киша (240-245). – Киш, Данило: Дупли гулаш Бранимира Шћепановића (246-248). – Опет о Кишу: писмо књижевника Миодрага Булатовића (249). – Булатовић, Миодраг: Доста ми је тог кича (250-257). – Антонијевић, Дамњан: Од полемике до по-етике и персифлаже (258-262). – Деска, Жан: Честитка која изазива мучнину: интервју (263-266). – Киш, Данило: Против опскурантизма или скалпел критичке свести: 3 (267-276). – Матвејевић, Предраг: Групни портрет без даме (277-282). – Вучелић, Милорад: Чаршија, судови, слобода (283-290). – Јеремић, Драган М.: За књижевно стваралаштво или компилацију? (291-295). – Вучелић, Милорад: Оптимизам из Гробнице (296-299). – Јеремић, Драган М.: За књижевну критику или денунцијацију? (300-304). – Вучелић, Милорад: Мајстор фарсе (305). – Висковић, Велимир: Кишев обрачун са свима (306-317). – Рупел, Димитриј: Кишова анти-књига. Превео Милош Васиљевић (318-320). § 2. Висковић, Велимир: Реконструкција „поетичке подлоге“ (323-332). – Књижевно дело и његова грађа (У разговору учествовали: Александар Флакер, Александар Илић, Ђорђе Малавразић, Никола Милошевић, Драган Стојановић) (333-366). – Прохић, Касим и Висковић, Велимир: Накнадни коментари (367-376). – Мозес, Стефан: Томас Ман и Оскар Голдберг: Пример „монтаже“ у „Доктору Фаустусу“ (377-378). – Одјеци (381-419). Трећи део: Процес (али не по Кафки): § 1. Голубовић, Драгољуб: Пуномоћје (424-425). – Киш, Данило: И још од првог часа (426-428). – Голубовић, Драгољуб: Првом општинском суду у Београду: Кривична тужба против Данила Киша (429-435). – Киш, Данило: Први општински суд у Београду: Писмена изјава а у вези с тужбом Драгољуба Голубовића (436-437). – Голубовић, Драгољуб: Првом општинском суду у Београду: Ближе објашњење и проширење тужбе (438-445). – Голубовић, Драгољуб: Киш наставља да клевеће (446-458). – Голубовић, Драгољуб: Првом општинском суду у Загребу: Кривична тужба против Предрага Матвејевића (459-461). – Матвејевић, Предраг: Пред судом у Загребу (462-467). – Први општински суд у Београду: Ослобађа се (468-469). – Опћински суд у Загребу: Обуставља се (470-471). – Одјеци (475-504). Пост фестум: Ковач, Мирко: Изгон Данила Киша и друге свињарије (507-517).
Последње прибежиште здравог разума
Текст из 1983, „ Le Dernier Bastion du bon sens “,Gulliver. 2-3 (juin 1990) 350-353, превела Мирјана Миочиновић, из књиге „Живот, литература“, Сабрана дела Данила Киша (књ. 14), објављено о 60. годишњици пишчевог рођења, Београд: БИГЗ, 1995, стр. 87-90.
Ја сам писац бастард, доспео ни од куд. Нисам јеврејски писац као мајстор Сингер. Јевреји су у мојим књигама само литерарност, онеобичавање у значењу руских формалиста (ostranenije). Пошто је свет Јевреја из Централне Европе један потонули свет, бивши свет, и као такав смештен у простор стварног-нестварног. Дакле у простор литературе. Ја нисам ни писац – дисидент. Можда писац Средње Европе, ако то ишта значи. Да није било магле мојег порекла, питам се које бих разлоге имао да се бавим књижевношћу.
Највише презирем књижевност која се издаје за мањинску, књижевност било које мањине. Политичке, етничке, сексуалне. Књижевност је једна и недељива. Добра или лоша. Можете бити хомосексуалац а не бити Пруст; бити Јеврејин а не бити Сингер. Мањинска или не, то ме не занима. Сиже мојих књига, да цитирам Набокова, јесте стил. Или обратно: стил мојих књига јесте њихов сиже.
Пишем на свом матерњем језику, српскохрватском, то је инструмент који не бих променио ни за шта на свету. Мада се француским служим готово беспрекорно. Хајте, предложите Мењухину да промени свог Страдиваријуса за клавир Бесендорфер на којем свира осредње и без радости.
Ко сам ја? Ја посматрам, не било ми замерено. Посматрам оно што се може видети голим оком, а што људи не виде најбоље. Посматрам дакле то осипање, посматрам га са своје опсерваторије у десетом кварту (спрат други)… И видим не мало ствари, каткад са чуђењем. Видим, примера ради, како читава једна нација писаца бива тешко насамарена… Како су надреалисти, у своје време, врло реалистички опевали Стаљина, они који су истраживали несвесно, снове! И гледам како је онај који је оптужио клерике за издају и сам издао.
Колико је људи следило ту интелектуалну странпутицу, без и једне речи, попут светог Сартра, свете Симоне и компаније. Без интелектуалног опреза. А како онима који су били у праву – Ками – није дато за право нити одато признање, јер су они знали и рекли ствари у часу кад се то није радило. То одсуство предострожности, та наивност, то ме, признајем, превазилази.
Но тоталитаризам се не може схватити с толиком дозом озбиљности. Хоћу рећи истим језиком. За то је потребан Рабле. Потребан је други језик, други говор. Пишу се трактати или се пише литература. Литература јесте, или би требало да буде, последње прибежиште здравог разума. Треба спасти језик од поплаве тих борбених клишеа. Један љубавни сонет – леп љубавни сонет – то је камен у баруштини новоговора. Мајушно острво на које се може стати ногом.
Свега је било код Раблеа: језика, игре, ироније, еротике, па чак и чувеног ангажмана. Шта ћете више од тога? На жалост, та чврста линија, та главна струја француске књижевности која започиње с Вијоном, просто је нестала. После тога, све се расуло. Овде игра, тамо ангажман, овде стил, тамо еротика. Ваза се распала на хиљаду делова. Но куд сам забасао? Па овде је реч о мени, ово је биографија.
Ја сам homme des lettres, како се вели у Француској. Што значи да је цео мој живот литература. Наравно да сам свестан те двојности. То је једно дуго искуство, дилема на начин Лафкадијевог дневника. С једне стране Орвел, с друге мајстор Набоков. Први: „Тамо где ми је недостајало политичких побуда написао сам мртва слова на папиру и изгубио сам се у претерано кићеним и вулгарним одломцима…“
А сад Набоков: „Одувек ме гњавило блажено уверење свих оних који сматрају да један дрхтај струјног удара савести, здраве опсцености и малчице комунизма, све то измешано у било каквој старој ноћној посуди, морају аутоматски и алхемијски да произведу неку ултрамодерну литературу; а ја ћу тврдити, по цену да будем стрељан, да се уметност, чим ступи у додир с политиком, неминовно спушта на ниво најобичнијег идеолошког бофла.“ Ево нас у срцу проблема. Ова сам два цитата ставио као мото једне од својих књига есеја и чланака.
Све што пишем, романе и приповетке, драме или есеје, све то осцилира између ова два пола.
Али никада нисам написао роман с тезом. Литература је нешто одвећ свето за ту врсту работе. Пишем ретко. Литература је узношење, не инспирација, молим вас. Узношење. Џојсовска епифанија. То је трен у којем имате утисак да у свим тривијалностима, у таштини човека и живота, постоји неколико повлашћених тренутака које треба искористити. То је дар Бога или Ђавола, свеједно, али највећи дар. Осцилирам између тих двеју парадоксалних тачака, које се одбијају, попут двају истоветних магнетских полова; као што осцилирам између тренутака празнине и гађења према литератури, и ретких тренутака када нема тог гађења.
Кад не пишем, преводим, углавном песнике: руске, мађарске, француске, па и енглеске. То вас ослобађа сопственог лиризма који увек представља опасност за прозу. То је и сјајна стилска вежба за писца. Превео сам Кеноа на српски. Из тог се може извући рецепт. Много зèлени живота, добар комад пресног меса стварности (са сломљеном коском), на врх ножа соли, зеру шећера од трске (никако сахарина!), добру дозу зачина званог иронија (која може да замени ловор!). „И све то измешано у било каквој ноћној посуди.“ Кувати на тихој ватри, месецима, годинама ако треба. Служити свеже или пустити да одстоји. И повући се у тишини.
(Фебруар, 1983)
Извод из књиге рођених
Кратка аутобиографија на крају романа „Мансарда“ (1983), објављена и у Сабраним делима Данила Киша (књ. 1) о 60. годишњици пишчевог рођења, Београд: БИГЗ, 1995, стр. 111-113. На основу овог текста, теоријом ред по ред (и уз велику помоћ Прустових колача), британски историчар Марк Томпсон је 2013. написао обимну студију о Данилу Кишу „Birth Certificate“. Ова књига је преведена на наш језик 2014.
Мој је отац угледао света у западној Мађарској а завршио је трговачку академију у месту рођења извесног господина Вирага који ће, милошћу господина Џојса, постати славни Леополд Блум (Bloom). Мислим да је извесна либерална политика Фрање Јосипа II као и жеља за интеграцијом навела мога деду да свом још малолетном сину мађаризује презиме; многе појединости из породичне хронике остаће, међутим, заувек неразјашњене: године 1944, мој отац као и сви наши рођаци биће одведени у Аушвиц, одакле се скоро нико од њих неће вратити.
Међу мојим прецима с мајчине стране налази се један легендарни црногорски јунак, који ће се описменити у својој педесетој години и слави свога мача додати славу пера, као и једна амазонка, која је из освете посекла главу турском насилнику. Етнографска реткост коју представљам изумреће, дакле, са мом.
У мојој четвртој години (1939), у време доношења антијеврејских закона у Мађарској, родитељи су ме крстили у Успенској цркви у Новом Саду у православну веру, што ми је спасло живот. До своје тринаесте године живео сам у Мађарској, у очевом родном крају, где смо побегли 1942, после новосадског покоља. Радио сам као слуга код богатих сељака, а у школи сам слушао катехизис и католичку библијску егзегезу. „Узнемирујућа различност“, оно што Фројд назива Heimlichkeit, биће мојим основним књижевним и метафизичким потицајем; у својој деветој години написао сам прве песме, на мађарском; једна је говорила о глади, друга је била љубавна песма par excellence.
Од своје сам мајке наследио склоност ка приповедачкој мешавини факата и легенде, а од свога оца патетику и иронију. За мој однос према књижевности није без значаја чињеница да је мој отац био писац међународног реда вожње: то је читаво космополитско и књижевно наслеђе.
Моја је мајка читала романе до своје двадесете године, када је схватила, не без жаљења, да су романи „измишљотина“ и одбацила их једном заувек. Та њена аверзија према „пустим измишљотинама“ присутна је латентно и у мени.
Године 1947. посредством Црвеног крста репатрирани смо на Цетиње, где је живео мој ујак, познати историчар, биограф и коментатор Његоша. Одмах по доласку полагао сам испит за ликовну школу. У испитној комисији били су Петар Лубарда и Мило Милуновић. Волтерова биста коју смо цртали – гипсани одливак Худонове портретне статуе – личила ми је на једну стару Немицу коју сам познавао у Новом Саду; тако сам га и нацртао. Ипак сам био примљен, ваљда због других мојих радова. Требало је да сачекам годину-две како бих могао имати потребну гимназијску спрему. За то време одлучио сам да ипак завршим матуру.
Две године сам учио виолину у музичкој школи, где ми је предавао Симонути старији, кога смо звали „Паганини“, не само због изгледа него и зато јер је обожавао тремола. Управо када сам био стигао до друге позиције, музичка се школа одселила у Котор. Тада сам наставио да свирам без нота, циганску музику и мађарске романсе, а на школским игранкама танго и инглиш-валцере.
У гимназији сам наставио да пишем песме и да преводим мађарске, руске и француске песнике, у првом реду ради стилске и језичке вежбе: спремао сам се за песника и изучавао књижевни занат. Руски су нам предавали бели официри, емигранти из двадесетих година, који су, замењујући одсутне професоре, држали с једнаком спремом предмете као што су математика, физика, хемија, француски, латински.
После матуре уписао сам се на Београдски универзитет, где сам дипломирао као први студент на новоотвореној катедри за Упоредну књижевност.
Као лектор за српскохрватски језик и књижевност боравио сам у Стразбуру, Бордоу и Лилу. Последњих година живим у Паризу, у десетом арондисману, и не болујем од носталгије; кад се пробудим, понекад не знам где сам: чујем како се нашијенци дозивају, а из кола паркираних под мојим прозором са касетофона трешти хармоника.
(1983)
Зашто пишем?
Les écrivains répondent: POURQUOI ECRIVEZ-VOUS ?, Paris: Le Journal Libération, 1985, превела Мирјана Миочиновић за књигу „Живот, литература“ у Сабраним делима Данила Киша (књ. 14) објављеним о 60. годишњици пишчевог рођења, Београд: БИГЗ, 1995, стр. 111.
Писање је вокација, мутација гена, хромозома; писац се постаје као што се постаје давитељ.
Пишем јер не знам ништа друго да радим; јер од свега што бих могао да радим, ово радим најбоље и (I hope) боље од других.
Писање је таштина. Таштина која ми се понекад чини мање ништавном од других облика егзистенције.
Пишем, дакле, јер сам незадовољан собом и светом. И да бих исказао то незадовољство. Да бих преживео!
Извор: Пешчаник
